Ovo je 2. epizoda  dokumentarne serije "Susreti s autizmom", a nadam se da će uskoro postaviti i treću, večerašnju.
Prva se najviše bavila uzrocima nastanka autizma, a ova druga i treća životom osoba sa autizmom i njihovih porodica. Govorili su o tome kako izgleda njihova sadašnjost i kako bi mogla da izgleda njihova budućnost.
U ovoj drugoj se rasplakao jedan otac. U trećoj je plakala jedna majka.
Moram da priznam da sam ja otplakala sve tri.

Čitam ovih dana na blogu, ljudi sumiraju godinu, prave liste najboljih stvari šta im se desilo, čestitaju jedni drugima praznike, te se nešto mislim – mora biti da treba da počne novogodišnja turneja 4 skakaonice u ski skokovima. Kad ono stvarno...

Takmičenje je počelo juče kvalifikacijama za današnje nadmetanje u Obersdorfu koje počinje u 15 časova (lista skakača). Posle Obersdorfa prvog januara nas očekuje Garmišpartenkirhen, trećeg Insbruk, a turneja se završava šestog u Bišofshofenu.

Čitajući blog ovih dana, stalno mi se po glavi vrti moj omiljeni skeč Pajtonovaca. 

U ruci sam držao dopis od strane Ministarstva prosvete gde nas obaveštavaju da je odlaganje škole moguće i ove školske godine. Ali, mi smo već krenuli sa pripremama. Presrećni koliko nam je ćerka napredovala u poslednjih godinu dana, otišli smo na dogovor sa defektologom i pedijatrom, ženama čiji trud oko naše ćerke uveliko prevazilazi ono što zakon traži od njih. Dogovor je bio da nas četvoro i psiholog, koji je toga dana bio sprečen da dođe, zajedno donesemo odluku. A svo četvoro smo bili u dilemi šta da radimo. I doneli smo jednoglasnu odluku: neka psiholog odluči :-)

Sat

Gost autor: Omega68

Готово је.
Више сам у посети шареном селу него у кафани.Време је да напишем тестамент.

Те гроздоберске ноћи, док је прелазила у јутро, ћале је ушао у собу. Требало је да ме пробуди али ја сам већ био будан. Могуће да нисам ока склопио.
-Ајде, рече, ништа то није. Сви мушкарци које познајеш били су у војсци.

 Guest on the blog today: my wife, Rebecca.

I hit the summit of Denali, aka Mt. McKinley (though all climbers and most of the rest of the world outside the borders of the USA call it Denali) on June 12th, 2007. It was warmer up there than I expected; one of the warmest summit days on record actually: 0 °F (-20 C). In fact, I'd experienced much colder already on lower parts of the mountains. This was my second attempt: in 2003, I had attempted to climb Denali and failed. Thoughts of how I could have made it, how I should have made it, how I would have to try again haunted me from the time I returned to Seattle in June 2003 until the time I made my next attempt in May 2007. It's a terrible thing to have an enormous mountain lurking over your shoulder, so when the chance came to make another attempt, I took it.

                                                    "Život je ono što ti se dešava dok ti praviš planove za život."/Lenon/

   Ej, što volim nedelju. Zatvorim se u sobu, uključim TV i otpadam ceo dan na krevetu. Odem  do toaleta iz poštovanja prema sopstvenom telu i organizmu, malkice u kuhinji pomirišem da li mi nešto odgovara njuhu, ukusu, očnom živcu ... zavirim u frižider uzmem hladno, osvežavajuće i sa tim se vrnem u sobnu hladovinu. Onda mi nekakav vrag ne da mira, pogledam, knjiga se upiljila kao da hoće da me proždre, stavim je na grudi, a ona bubnja, izvadim papirić za obeležavanje, 157.strana.... „bila je to grozno ledena zima potkraj 18.veka. Mladi Teodor lutao je siromašnim, opustošenim ulicama, kapci prozora zatvoreni, vrata zamandaljena kako ne bi toplota izlazila, namernici ulazili, a on je birao retke kuće iz čijih dimnjaka je kuljao dim. Prisećao se udbonosti  svoga doma iz koga je otišao svojom voljom ne pristajući na ultimatume bogatih roditelja.„ Pa, dobro, Teodore zar si našao zimu da se inatiš, to se radi u proleće, do zime te prođe i zar si toliko gadljiv na bogatstvo?!

    Znate, šta!?! Meni je dosta i EU, i navijača, i demokratije, i parada, i fudbalske reprezentacije, i ko će s kim i ko će koga ...Dosta mi je i rezolucija, i Holandije, i ljigavih poseta, i kad će pregovori sa Kosovom, i da l’ će da uhvate begunce, i Predsednikove kategoričnosti, i opozicionih političkih  sačekuša, i skupštinskih nadmudrivanja.. Dosta mi je i MMF-a, i praznih  obećanja, i lažnih moći, i  tajkuna, i besplatnih akcija, i ko je preko noći postao bogat, i ko je zapalio žito...

   I nije me briga što se po ceo dan vozikaju automobilima, i što /ne/će poskupiti gas i grejanje, i što je došla vruća jesen,  i što /ne/zavirujemo u komšijsko dvorište, i da li će inflacija  biti preko 8 , i ko će dočekati vanzemaljce i pristupiti njihovoj partiji...Nije me briga, bre, za Farmu, ni Velikog (i malog) brata, ni ko je obdareniji(talentovaniji) u vriskama preko medija, ni ko će gde za Novu godinu i da l’ će uopšte da je bude...

                 Ovo što sledi je rezultat jedne lepe zaigranosti provučene kroz komentare na jednom mom postu od pre godinu i nešto jače. Učinilo mi se da je vredno toga da se nađe kao zasebna celina.

                 ON je kuksigameni, a ja sam ONA.

Napomena 1: Kukusigameni se neće pojavljivati kao komentator. Volela bih da je drugačije...

Napomena 2: Naravno, dobila sam njegovo odobrenje da objavim ovaj naš rad u četiri ruke.

Napomena 3. Samo za kolegu niccolo(a): uprkos obećavajućem naslovu, ne, ne delim šampite onima koji svrate.

Prvi potpredsednik vlade R.Srbije je pokušao da nam objasni zašto toliko spominje Vebera.  Interesantno je da veoma mali broj ljudi u mom okruženju išta zna o Maksu Veberu. Evo jednog interesantnog prevoda koji bi mogao biti putokaz u razumevanju ovog velikog sociologa. Možda posle toga  shvatimo i prvog potpredsednika. Moje lično mišljenje je da prvi potpredsednik pokušava da zaliči na Đinđića. Neka počne da liči na sebe, možda će Srbija imati više koristi nego da nevešto imitira nekoga ko je shvaćen tek posle svoje smrti.

Moj gost na blogu je Aleksandar Rogić, sjajan mladi trener, engleski đak, pomoćni trener u  reprezentaciji Srbije na poslednjem velikom takmičenju na kome smo učestvovali i budućnost srpskog fudbala kada je trenerska struka u pitanju.

Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...