Gost autor: Omega68
Готово је.
Више сам у посети шареном селу него у кафани.Време је да напишем тестамент.
Те гроздоберске ноћи, док је прелазила у јутро, ћале је ушао у собу. Требало је да ме пробуди али ја сам већ био будан. Могуће да нисам ока склопио.
-Ајде, рече, ништа то није. Сви мушкарци које познајеш били су у војсци. Деда ти је био у рату, ја сам одужио дуг држави. Све је мирно и нема разлога да се плашиш.Пази се и то је то...
На железничкој станици скоро цела генерација.Слегло се из свих школа Увек сам тако замишљао полазак у Први балкански рат.Дозивање, надвикивање ''ко иде ка Љубљани, догодине код Тозе'' и сузе другарица-девојака.
Били смо на врхунцу.Генерација.Никад више као тад.
А почели смо још у обданишту.Стицали прва познанства, прва нераскидива пријатељства и друговања до гроба.Прве игранке у основној, туче па ортачење са онима из других школа.Експоненцијално се увећавао број познатих фаца из чаршије на журкама, морима, екскурзијама, изласцима испред Робне куће, Златне руже и Бахуса.Имао сам утисак да сам све познавао, да смо сви једно и да ће тако бити заувек.
Гледам ковчег, други за месец дана. Лежи један од нас.Изненада, срце. Чини ми се да смо сви остали ту. Као онда.
Нисмо.
Позната, некада дечје затегнута лица су озбиљна и замишљена. Као пре неколико месеци на прослави матуре стезање руке и љубазни поздрави. Само што је данс избачено оно ''како си''? Како је неко ко је на сахрани? Већ свикли на религиозни обред, изданци комунизма, раде све по реду и правилу. Држе мале свеће и крсте се тачно кад треба.
Вратили смо се после те године дана, наставили код ''Тозе'' и осталим местима. Ми који смо остали - чешће, а они који су отишли или ретко или више никад.
Виђали се о годишњицама са округлим бројевима, по свадбама, на рођењима деце да прославимо или после развода да се утешимо.
Дружили се на тренинзима клинаца или док смо их скупљали са рођендана, поново се ''упознавали'' овог пута као родитељи својих наследника који се загледали па се занимају.
Док свештеник завршава опело, размишљам колико нас се пита ко је следећи?
Мислим, имамо још по неког да оженимо и удамо. Још по неки пут ћемо да се видимо у весељу. Уз пут нас очекује испраћаји. Не више као те септембарске ноћи. Овог пута су то другачији испраћаји...
Све док не дође до добро познатог стиха:
''Дође време све се преокрене
дође време сад прате и мене.''