Želela sam da vidim sakuru još od prve slike procvetalih trešanja na zidnom kalendaru u mojoj dečijoj sobi. Još od onog časa geografije na kome nam je nastavnica pričala o festivalu koji slavi cela japanska nacija.

Ali nije mi se dalo da turu po Japanu započnem u rano proleće, idući od juga prema severu, tragom cvetanja trešanja. Promenila sam planove i vozila u jesen, bežeći od zime na jug. Pomirila sam se s tim da ni putnici-nomadi ne mogu da ispune sebi sve želje i da i najvećim svetskim skitnicama ostaje ponešto o čemu će sanjati, kujući planove za ’neki drugi

Izašao je probni, digitalni otisak, a do kraja sledeće nedelje izlazi ceo tiraž iz štampe.

Na 297 stranica, od čega je pola tekst, a pola foto-reportaža sa preko 300 fotografija...

Svakog septembra podsetim se dana kada sam bila školarac. Svaki početak školske godine donosio je radost i tugu. Radost jer sam nakon letnje pauze ponovo bila u društvu svojih drugara, a tugu, jer je to značilo odlazak od porodice sa kojom sam se viđala ponovo tek o praznicima ili za poneki vikend. Ipak, drugari u internatu su bili jedna nova porodica i svi smo se čvrsto držali jedni za druge, kao da ćemo potonuti ako nismo zajedno. Nije to bilo ni čudo, jer smo svi delili istu koricu hleba i istu sudbinu daleko od svojih roditelja. Završetak školovanja, bar osnovne škole,

Криза се захуктава. Десетине хиљада људи је у сваком тренутку у покрету преко европксог тла, покушавајући да стигне негде где нема рата а има посла, негде где има будућности. ЕУ се не сналази у овој ситуацији никако. Свака мана супер државе у настајању која то није (нити супер нити држава) веома је очита. У процепу су ухваћене балканске

nekad vikendom odemo do placa. lepa je kuća mada retko ko i ulazi. tamo idemo samo leti, kad je lepo vreme, pa nema nešto previše svrhe ni ulaziti u zatvoreno. toga imamo i u stanu. uglavnom se uđe dva puta: da se izvade sudovi iz ormara i iznesu na sto pod senicom i kasnije da se prljavi unesu, operu i spakuju za sledeći vikend. nekad tamo i kafu pijemo pa to obezbeđuje treći ulazak. šporet je star, radi mu samo najmanja ringla pa kuvanje par kafa zna da potraje. dok se čeka ključ može se i čitati. jer ima se šta. ta stara lepa kuća je uglavnom neki magacin sada. sve što ima

Dok oni profesionalniji i ozbijniji od nas priučenih instant mudraca iz virtuelnih prostora značajno klimaju glavom u razumevanju više istine obrazaca tipa gde Rusija daje Grčkoj unapred 5 milijardi dolara od buduće zarade od još južnijeg toka, koji će sad da ide preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije do Centralne Evrope, da bi Grčka otplatila deo duga gde je i IMF jedan od većih primalaca, kako bi IMF mogao, uz US ubeđivanje, da da novac Ukrajini koja je slupana poslednjih N meseci, a ona mora da ga da Rusiji pošto se Rusi nešto navili da im stvarno isključe gas, .... e, dok oni o tome razmišljaju, i dok Slavoj Ž., pored Isaiah Berlinovog razumevanja među kulturama, kao ulitmativnog „sredstva" kako se u multiculti sredini dođe do crte u pesku, pa moralnog partikularizma gde koristimo „force" da tu liniju privremeno pomerimo, u nezgodnim situacijama, pošto nemamo ni vremena ni znanja za kontekstualnu analizu i obrasce šire namene, dok Slavoj Ž., dakle, uvodi i pojam „borbe", što je isto „force" plus džedajština, borbe kao leka protiv letargije dominantne kulture u mešanoj sredini sa kotradikcijama, tj dok on „...apeluje na Zapad da

Taman sam zaboravio na svoju fascinaciju outoputem sa šest traka u jednom smeru, svih šest napakovanih, gde skoro svi voze prebrzo, ne drže ni približno bezbedno odstojanje od kola ispred sebe, pa onda neki od vozača što telefoniraju dok voze, što jedu, vode ljubav, igraju kriket, vaterpolo i slično, i nije to fascinantno nego činjenica da nema saobraćajnih nesreća. Tačnije, ima ih jako malo s obzirom na sav taj haos u koji je ta ravan realnosti u tom trenutku uronjena.

I kako sam zaboravio na to naleteo sam na vest da su Google autonomna vozila, bez vozača i ne šinska vozila nego ulična i drumska, AI, imala više desetina udesa, recimo 50-60, u poslednjih nekoliko meseci.

Ono što je pozadinski šum ovog sad tranzicionog civilizacijskog doba u kom živimo je komentar autora vesti: „skoro ni u jednom slučaju nije vozilo bilo krivo".

U poslednjih 15 godina konstantno mastam o 3 situacije. Nisam siguran kako se to zove u psihologiji ali to je neka vrsta projektovanja sebe u odredjene zeljene situacije. Znaci ovo se ne desava dok spavam, nego dok sam budam =]

Slede 3 scenarija koja se nikada nisu desila, a koje mi uglavnom dolaze dok slusam mjuzu:

1.  Pustam muziku u jednom malom klubu pored Ibra gde se sakupljala ekipa iz mog detinjstva. Pre par godina taj klub je izgoreo ali moj "san" je jos uvek prisutan. Zamisljam kako me gazda kluba (inace moj drugar) testira. - Ajde Spiro pusti mi jednu stvar, ako mene

Greece is a very beautiful country -
and Germany, it is known,
no islands...

Danas je Dan knjige, a juče je iz štamparije izašla moja nova knjiga – »Osmeh za svaki dan«. Ne da sam joj se osmehnula, sva sreća da su mi nikla dva uveta, inače bi mi se osmeh u krug oko glave sastavio.

Srećnu vest mi je odcvrkutala urednica u jedno od pomenutih ušiju, zaglušeno fenom. Naime, moja frizerka je upravo davala sve od sebe da grabuljama, dinamitom i fenom na šaputanje savlada ovo što na glavi nosim, a da je ostatak esnafa ne proglasi vranom koja je rešila da napravi kolektivno gnezdo za većinu beogradske, ptičje populacije. Kako je urednica završila saopštavanje knjigonatalne vesti, tako sam ja jurnula sa stolice, za mnom frizerka sa fenom i češagijama. Prvo sam utrčala u poslastičarnicu veličine telefonske govornice skupljene od pranja, gde sam na brzinu kupila gomilu sitnih kolača i velikih kalorija, i sa njima odgalopirala kod izdavača mi.

Gleda me televizor u oči i bestidno saopštava, ne vremensku prognozu nego, vremensku konstataciju: »U Beogradu pada slab sneg«. Za to vreme kod nas od jutros vitla mećava kakva nije skoro viđena. Suv, gust i sitan sneg pada u talasima, sulja se sa krovova, zatrpava

Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.