Dnevnik nisam vodio nikad. To mi je uvek delovalo tragično prepotentno. Zapisivanje događaja iz sopstvenog života, uh! Šta tu ima da se zapisuje i pamti? I još gore! Da se kasnije čita!?... Jedan prijatelj mi je govorio da grešim i da treba zapisivati crtice: zvao Škarica i potvrdio za Zagreb, bio žur kod Sande u D. 48; sedeo sa Miletom i Galićem celo popodne...Iz takvih opaski može čovek, kaže taj moj drug, da rekonstruiše sve što želi.

Ja to nisam mogao. Zato nikad i nisam čitao tuđe dnevnike.

Sem kad sam bio u vojsci. Tamo sam otišao u trenutku vrlo nepovoljnom

Garnizonska ambulanta Črnomelj bila je centralno postavljena prizemna zgrada obložena tamno smedjim ukrasnim lajsnama, od ostalih kasarnskih objekata odeljena travnjakom s jedne strane, i poligonom za obuku s druge, severne strane. Pročelje objekta krasio je veštom rukom iscrtani veliki krst sa kracima jednake dužine. Očigledna želja autora, možda nekog ambicioznog vojnika iz prethodne generacije, biila je da to bude znak Crvenog krsta, on bi u skladu sa Ženevskom konvencijom objekat ove vrste štitio u sličaju agresivnog napada. Međutim, moler je umesto crvenog krsta na beloj pozadini,

U Komižu sam otišao uz pomoć Petra Lukovića. On je naime znao broj telefona Zorana Franičevića koji se, pošto su ga iz političkih razloga oterali iz Poleta, oženio komiškom devojkom i nastanio kod njenih na Visu. Tako da mi je Pera dao Zoranov broj; Zoran mi je dao telefon ambulante i deset dana kasnije ja sam se sa jednom torbom prtljaga i sa nekoliko baba u crnini iskrcavao iz trajekta na relaciji Split – Vis, na mol bez igde ikoga. Žene u crnom u sekundi su netragom nestale zajedno sa svojim svežnjevima. Bila je poslednja nedelja maja, sunčan dan. Na obližnjem kamenom zidu

Svako je, nekako na kraju, skup svojih izbora. Svi ih pravimo, ali se i pravimo da se uz njih uvek može živeti. Jer, postoje neke odluke i izbori sa kojima se ne može živeti. Gledala sam u petak uveče "Sophie's Choice". Plakala ko kiša. Kakav strahovit izbor, kakva nemoguća životna situacija! Birati koje od tvoje dvoje dece treba da preživi (uh, i kakva Meril Strip!)... Sofija je zaista umrla onog dana kada je bila dovedena u situaciju da napravi takav izbor. Živela je još godinama, ali pokazalo se da je život izgubio svoj osnovni smisao onog trena kada ju je doveo pred tako strašnu odluku. Jer je u želji da spase makar jednu od svoje dve najdraže stvari, na kraju sve izgubila. Sebe je izgubila. Ta ju je odluka zauvek držala kao taoca. 

Nakon tog filma, teško mi je palo da igram večeras "Švabicu", poslednju u ovoj sezoni. Jer to jeste priča o izboru i ljubavi. I naravno, politici. Igrali smo već mnogo puta, publika voli a mi uživamo. Izbor mog lika (Klara) svodi se na to da ne sme razočarati oca odlaskom za jednog običnog Rusa ("Ja sam svetska žena. Šta bi otac rekao? Školovao me da završim u nekom ruskom blatu!?") A volela ga je, ludo. Ali na stranu izbor mog lika. Večeras

Onomad, upoznam neku kozularnu službenicu, sitan šraf u državnoj mašineriji jedne od manje uticajnih zemalja EU. Mlada,  vedra, ponosna na svoj otvoreni duh i glavu, koji su je nagnali da za razliku od nekoliko kolega iz ministarstva prihvati da službuje u Beogradu. Prosto joj se sijalo ono bucmasto lice od silnog uzbuđenja.

Već nekoliko meseci kasnije počele su da mi stižu priče da od nje većeg zlotvora na viznom odeljenju nisu imali. Da

Negde posle ponoći, robijajući fiziološkim potrebama Ikara Varvarina, ušla sam u lift. Preciznije rečeno, u plakar. Ikar se zaglavio u fioci. Iza pojave konkurentne alpskim masivima koja je, sa jedva par centi lufta, dominirala kvadraturom lifta, virila je komšinica.

-        O, to ste vi, dobro veče. Idete u šetnju?

-        Dobro i vama. Pokušavamo. A, vi?

-        I mi.

-        Idete u šetnju? Sa ormanom?

-        Ne, sa mužem.

U tom trenutku je, iz mraka bočne pregrade za peškire i donji veš, izronio komšija. Ikar je zacvileo od straha, koji je ugrozio njegov vododržački ventilčić.

  Poštovane blogerke i blogeri, pogledajte *komentar Direktora za društvenu korporativnu odgovornost B92, Gordana Paunovića            (.../#k773306 - zavisno na koliko Vam je komentara "nabaždaren" profil, ili - 238.komentar)

„Zaključak, osim da mi je - muka?
Ok : Štedite kod Božen , benzin sipajte na pumpama Univerziteta Singidunum, a - ko puši - neka proba Infostudove cigare."

Za 100 dinara u Srbiji se može kupiti :
kutija cigareta 
2 pakovanja žvaka
jedno pivo u kafani
jedna kafa u kafiću
jedna čokolada
jedan cvet u cvećari
tetrapak soka
manje od litre benzina
parče pice na ulici
jedan časopis na kiosku
1-2 sms-a za (izaberite sami) VB, Farmu, Talenat, Ljubavni chat
prosečan srpski tiket u kladionici

  Februarsko je veče '74. Dok krišom ispod oka bacam pogled na sat čekajući 7 i 15 i početak majstorice u Frankfurtu gde će se Špancima dogoditi Katalinski, cedim poslednje atome strpljenja da ostanem miran dok stari Mađar štekće makazicama oko mojih ušiju. Pogodba je „šiške za utakmicu" i tu dileme nema. Da je uslov bio „nularica"- pristao bih.

Gost autor na blogu: Zorana Tešić, majka pok. Natalije Tešić.

17.03. 2009.god.

Odlazimo u DZ radi popunjavanja kartona za jasle. Pošto znam da je za upis u vrtić potreban i pregled krvi dece, odvodim Nataliju u privatnu laboratoriju da joj urade kompletnu krvnu sliku nekoliko dana pre ovog datuma. Sa tim nalazom dolazimo 17.03. 2009. godine na pregled kod dr Radović i da nam popuni zdravstveni karton koji smo dobili u vrtiću. U tom nalazu krvi se otkriva da je vrednost hemoglobina 106 što je ispod normalne granice

...na parkingu ispred porodilišta na Zvezdari, dok smo Zorka i ja bile u poseti istom u okviru projekta "Mapa porodilišta":

Od ruke mu ništa ne rodilo,
Ni u polju pšenica bjelica,
Ni u brdu vinova lozica!

Epizio-gumo-tomiju ustranu, ostatak doživljaja vezan za posetu "mom" porodilištu bio je više nego ugodan. A imali smo i religijsko iskustvo. Odmah na početku!

Ovo vam je, verovali ili ne, nekakav, valjda, oltar, šta li, ne razumem se baš najbolje u terminologiju, nasađen na kasicu-prasicu u koju ljudi mogu da ubace, valjda, dobrovoljne priloge, šta li, ne razumem se baš najbolje u terminologiju, za spas duše, valjda, šta li. A ta karakondžula od oltar-kasice-prasice, e to vam je parkirano u prizemlju porodilišta, pored prostorije za otpust beba (vidi gornji levi ugao). Na to smo natrčale čim smo na glavni šalter došle, pre nego što se i javismo gde je trebalo. Posle pitasmo glavnu sestru šta je to, otkud to... a ona kaže da je nekom svešteniku pre izvesnog vremena "dodeljen" prostor u podrumu, za šta, ne zna, od koga, ne zna, zašto, ne zna.

Denijel Elsberg, američki heroj, čovek koji je objavljivanjem tzv. Pentagon papers doprineo kraju Vijetnamskog rata, je u nedavnom intervjuu ispričao sledeću anegdotu: primajući nagradu koju federacija sudija nemačkog pravosuđa dodeljuje poznatim whistleblower-ima upitao je kako se na nemačkom kaže whistleblower. Dobio je odgovor da na tom jeziku ne postoji ta reč. "A šta bi bila najbliža?" insistirao je. Odgovor je glasio - izdajnik.

Anegdota ne samo da ilustruje nedostatak reči whistleblower na drugim jezicima, nego neodoljivo podseća na onu "jednima teroristi, drugima borci za slobodu." Iz ugla onih bezuslovno lojalnih vladama, korporacijama i uopće organizacijama koje nastoje da sakriju prekoračenja, zaobilaženja ili ignorisanja zakona i pravila whistleblower-i su izdajnici. Onima koji gaje iluzije da zakoni važe za sve, te da se otkrivanjem zločina nešto može promeniti i/ili neko pozvati na odgovornost, whistleblower-i su heroji.

Ovih dana se u američkoj blogosferi (i šire) vodi žestoka rasprava o tome da li je redov-specijalista [private specialist] armije SAD Bredli Mening [Bradley Manning] izdajnik ili heroj.

     Kad su Aleksandru Leviju, mom dragom prijatelju, kolegi i sapatniku u svemu čime se bavim, i meni ponudili da prevedemo Fukoovo klatno, roman Umberta Eka, prvo što smo uradili bilo je da ga ponovo pročitamo.

Kako sam samo fantastican tekst napisao, pa prosto ni sam ne mogu da verujem, pa to je u najmanju ruku cudo, toliko stabilan a u isto vreme provokativan analiticki tekst o NATO pitanju, ova planeta skoro nije videla, sama kolicina genijalnosti u tekstu ce vas naterati da ustanete od fudbalske utakmice ili epizode neke spanske serije i na brzinu izrezbarite neku drvenu figuru na koju cete napisati moje ime i obozavati je kao totem, jer epska kolicina prosvecenja u ovom tekstu ce vas sigurno na to naterati.

U novembru mesecu imali smo u kabinetu PPV-a sastanak sa jednim od direktora Mercedesa u vezi sa njihovom saradnjom sa Ikarbusom. Pored PPV-a i direktora Mercedesa, sastanku su prisustvovali i nemački ambasador u Srbiji, ministar finansija, ja kao ministar privrede, Siniša Mali i par savetnika. Ono što je nedvosmisleno rečeno na tom sastanku je da Mercedes nije zainteresovan za investiranje u Srbiji. Ni za investiciju, ni za privatizaciju bilo koje firme u Srbiji, pa samim tim ni Ikarbusa ni FAP-a.