Ninoslav Ranđelović

"Ako neko hoce da ovo okaci kao sto bi trebalo, hvala !" 

...

hoće, Brate.

Ovo je zahvalnica talasu koji je mnoge autore izneo na površinu i učinio ovo mesto mnogo bogatijim.  

Trajao je, otprilike, 16 meseci.

 

 

Bilo je lepo, bilo je kvalitetno, bilo je zabavno.... nadam se - biće opet.

 

 

 

U nekom pogledu ovo je gore od Buša. Prvo, zato što je Obama prisvojio pravo da ubija američke građane koje on optuži da su "teroristi" samo na osnovu svoje sumnje ili sumnje od strane CIA, pravo  koje Buš nikada nije javno prisvojio. Drugo, Obama kaže da te vlada može pritvoriti zauvek čak iako si oslobođen na sudu i javno je puštao ideje o "preventivnom pritvoru." Treće, Obamina administracija, proširujući upotrebu napada bespilotnih dronova, tvrdi da SAD ima pravo po međunarodnim zakonima da vrši ubistva bez suđenja u suverenim zemljama sa kojima nisu u ratu.

Globalizacija je slobodna trgovina i pomaganje siromašnima. Veliki biznis je snaga dobra. Kandidat sa najviše glasova pobeđuje. Je li tako?

Nije, u sva tri slučaja, a Greg Palast je našao dokumenta da to dokaže.

Ovo je deo teksta na zadnjoj korici Palastove prve knjige "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem" [The Best Democracy Money Can Buy, 2002].

Greg Palast je izuzetna pojava na svetskom novinarskom nebu. Rođen je 1952. u Los Anđelesu. Diplomirao ekonomiju [finance study] u Čikagu početkom sedamdesetih. Novinarstvom se počeo baviti relativno kasno 1997. Međutim, ne za američke medije, oni ga (čast izuzecima poput Harpers magazina) zaobilaze u širokom luku, nego za britanske. Greg piše za Obzerver i Gardijan, a TV novinarstvo radi za BBC Newsnight.

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, upitaš se:
- Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? - pomisliš da te je s nekim pomešao. Eventualno mu, ako si takav čovek, uzvratiš osmehom.
Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak ili pijanica. Nasmešiš mu se i odmahneš mu.
Vidiš ga treći, četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje na desno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, aristokratskog držanja. Uvek nosi naočare od crne plastike, zalizanu belu kosu i dugi šal. Uvek je besprekorno odeven, staromodno ali na svoju ruku, u odelu i dugom mantilu, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo u operu. Stoji, nasmejan i maše ti.

Srbiji su potrebne dubinske reforme svih segmenata društva. Ekonomske politike, poreske politike, javnih preduzeća, penzionog sistema, zdravstva, pravosuđa, obrazovanja, kulture, celog javnog sektora, državne uprave, institucija sistema. Srbija vapi za suštinskim reformama već duže od 10 godina. Umesto reformi, već duže od 10 godina propadamo u blatu marketinga političkih stranaka nesposobnih da sprovedu barem jednu jedinu.

To da se ljudi sa hendikepom, posebnim potrebama, ili kako god nas zvali, meni je svejedno,susrecu sa predrasudama drustva, to i nije nekakva vijest.

Ono sto medjutim jeste novost jeste   da i ljudi sa hendikepom nisu imuni na predrasude naspram drugih .  O tome ,valjda iz razloga usiljene politicke korektnosti, se rijetko kad govori ili pise  ,ali to jeste najbolji dokaz da su ljudi sa hendikepom  uvijek prvo ljudi sa svim onim pozitivnim i negativnim stranama naseg nesavrsenog ljudskog lica.

Моје гост је опет дивни дечак Лазар - уметник са аутизмом, како је сам желео да га представим када је први пут дозволио да обjaвим оно што је написао.

 

 Сви око мене причају, плачу, ретко се смеју а ја вриштим јер не могу ни глас да пустим.

Ovo ne smete da propustite !!! 
Zato ga prenosim i na blog pored toga sto smo ga stavili i na centralno mesto na naslovnoj sajta. Radi se o dvostrukom herojskom delu. Jedno je delo porodice Marinović koje je tema ovog kratkog dokumentarca, drugo je samo autorsko delo mojih kolega Dušana Čavića i Šaponje. Duboko im se svima divim zbog ovoga.

Svaka cast.

"Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Koštunica, članovi Vlade, danas političari u parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku.

Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u parlamentu Srbije, a manje političara. Ne mogu

Kad se pređe nadvožnjak pa se nastavi prema Topčiderskoj zvezdi, s desne strane postoji lavirint ulica. Jednom prilikom sam nekim poslom navratio u jednu od kuća u tom kraju; ne bih je sada našao, samo se sećam da je bila povelika kuća s baštom, prilično ofucana.

Ne mogu da se setim ta sam tamo tražio, samo se sećam da sam tom prilikom posedeo s jednom bakom koja je čuvala praunuče.

    Ne, nije to zbog onog izgladnelog kuceta na autobuskoj stanici u Beogradu.

 

   Htela sam to da kazem taksisti u cijem sam taksiju preplakala sat vremena od Beograda do kuce,pre petnaestak dana, ali on je vec otisao... I nisam bas plakala nego onako, suze krenu pa stignu do grla, onda ih ja guram nadole...one se penju...ja ih guram pa me nekada prevare....onda se pravim da gledam kroz prozor u mrak i polja ravnice. 

 Vozio me je od Beograda do kuce, medjugradski taksi prevoz, brzi, udobniji i jeftiniji od autobuskog, a nema ni one famozne "stanicne usluge"

U mom svetu najviše mesta zauzimaju knjige. Stare, nove, dobre i loše. Zaboravljene, požutelih strana i nove koje mirišu na štampu i nedotaknuti papir.

Motaju se i žive svuda po kući. Od hodnika, preko kuhinje gde žive pre svega »kuvari«, preko ostavljenih u trpezariji i dnevnoj sobi, dečijih u sobama mladunaca koje ravnopravno delim sa njima, do spavaće sobe, u kojoj se pridržavaju međusobno u rizičnoj ravnoteži. Jeste da vole prašinu i prašina voli njih, ali nema

Kengurica 508 (Narodni front, 2008):

"Rodila se moja Bebana, sredili je i doneli dok me ušivaju, ja pokušavam da je okrenem, da je stavim na dojku bar na kratko (naučila na predavanjima da je to poželjno), a neka sister kaže sa podsmehom: "Vidi, ona 'oće da je stavi da sisa???"