B92 Blog

Dok gledam svoj odraz u monitoru lap top-a, sa sve maskom na licu, potsećam sebe na nevešto napravljena čudovišta od gline. Pri tom osećam kako mi jedna kap, slatkaste tečnosti s lica, titra na gornjoj usni i stvara neki otužni ukus u ustima. 

Usput bacam pogled na svoj, još uvek, mlad dekolte i po prvi put, s trij'stdve godine, divim se majci prirodi i mojoj majci, te baki i prabaki, na geniijalnim, mlekarskim genima za koje bar ne moram da plaćam. Ni da budu veće, ni da budu manje.

Genijalni geni, isn't it?

Do nedavno sam smatrala da sam zbog svojih gena diskriminisana. Ozbiljno. Trudila sam se da budem zakopčana do grla, kako bi moj intelekt dobio na prednosti, ipak, moja je tuga i dalje bila golema, jer su moji geni uvek išli ispred mene. Gde god: prodavnica, red u mesari, red u pošti, gde god red. Očaj. Često sam se vraćala kući

U osnovi sam miroljubiva i ljubazna žena. Ne volim da se svađam i prepirem. Ne vodim se onom starom:"Pametniji popušta", baš uvek, ali da. Radije oćutim neke stvari nego da ih kažem, na koncu, pre ili kasnije, sve dođe na svoje. E sad, molim vas da ovaj pasus upamtite dobro. Trebaće vam.
Živimo u vreme modne diktature. Hajd' što je kič i šund vrlo IN što se odevanja tiče, to još i mogu da progutam, jer tu i tamo mogu sebi da nabavim komad odeće koji mi se i dopadne. No, problem nastaje kad treba naći veličinu. Sebe ne smatram nekom veličinom ( fizičkom ), ali istini za volju, nisam proporcionalne građe. Dovoljno je da kažem „Bačvanka sa velikim B" i sve će vam biti jasno. Dodaću pri tom i gen moje pokojne nane koji se odnosi na velike grudi i onda ćete imati posve jasnu sliku mog problema. Donekle jasnu.
Vratimo se na modni diktat. Danas je moderno, neophodno, po

Rada je bila prosečna ženica. Imala je svoj mali svet i svog, da prostite, Đoku, kog je od milošte a sasvim neopravdano zvala Đole. Đole je bio neotesani seljak, pukim slučajem na dobroj poziciji. Rada je uredno skupljala mokre peškire za njim u kupatilu i uvek uljudno odgovarala na pitanje:"Gde su mi gaće", koje su godinama stajale na istom mestom: donja, leva fijoka.
Znalo se da kad Đole dođe s posla, ni muva ne može da proleti, jer je bio osetljiv na zvuke a morao je dobro da odspava posle obeda da se slegne dobro. Nisu imali dece. Na TV-u su imali Ajfelov toranj koji je još davnih dana Đole za OTO napravio od lakiranih palidrvaca i dobio peticu. Đole je bio umetnik.
Đole je bio smor. Popodne je spavao na fotelji, kačeći svoje smrdljive noge na sintetički, oker taburet. Radi nije dao da dovrši fakultet, jer, šta će joj? On donosi novce, a ona neka bude žena. No, biti žena nije samo peglanje „sreć

Ovo je rad učenice sedmog razreda S.V:

Nasilje,tu oko nas

Nasilje je česta i previše opasna pojava među decom,ali i odraslima.Deca mnogo puta ne kontrolišu svoje ponašanje.Dešava se da vređaju i povređuju svoje drugove neshvatajući koliko je to opasno.

U mome razredu ima dosta nasilja medu dečacima,naročito prema jednom učeniku.Njega smatraju lošim,glupim i nesposobnim.To im je razlog da se uortače njih desetak i da ga napadnu.Na njemu redovno izvode kečerske poteze i druge grubosti.To izgleda jako ružno i bolno.Devojčice su se vise puta žalile razrednici.Ona je pokušavala smiriti dečake,objasnjavajuci im opasnost takvog nasilja.Razgovori, ubedivanja i kazne nisu pomogle.Dečak mnogo ispašta.Mnogi govore da je on retardiran i da mu to ne smeta.Meni ga je mnogo žao.Mislim da je i on dete i da ima osećanja kao i mi.Plašim se da će ovo nasilje nad njim ostaviti strašne posledice.On je izgubljen u društvu.Zn

Ovisnik sam o paradajz supi. Najbolje obožavam onu koju sama pravim ( bez zaprške of kors i sa belim lukom u prahu ) i sa onim tankim, tankim testom za supu. E, kad očekujem nešto dobro na TV-u, ili sam promrzla, ili sam gladna, ili sam what ever, ja sebi napravim supu. Odbijem se kako je dobra. Uvek.
Napravila sam sebi sinoć jednu i sela pred TV, na pod, u turski sed. Stavila krpu u krilo i čekala da film počne. Dok sam čekala da prođe uvodni deo, sa bezbroj imena, pa onom „strašnom" muzikom, pa ovo, pa ono, pojela sam supu i otišla da čitam. Toliko o filmu.
Čitanje me je, as usually, navelo na hrpu razmišljanja, a jedno od njih je, da recimo, manje više svi, imamo sklonosti ka tome da slušamo nepotrebne i glupe priče. Dobro, nisu sve te priče glupe, ali su neke neverovatno teške a to ostavlja posledice u vidu čemera koji se onda danima provlači. Mene pogađa ljudska nesreća u svakom smislu. Da s

ćeš za Novu godinu?

Ako mi još neko postavi ovo pametno pitanje, mislim da ću se ukinuti s planete!

Nigde, u sebe, pod sebe, oko sebe, sebe.

A vi?

Gde? Kuda vi za Novu?

Ja ( SRCE ) kuvano vino i pite sa sirom. Ja ( SRCE ) spavanje do podneva, isključeni telefoni.

Tri dana zaredom. Neradna. Jupi.

Dragi Obama
Bliži se Nova godina a meni, moje želje, nema ko da ispuni. Svi znamo da Deda Mraz ne postoji ( i guess ). Dok sam verovala u njega, obraćala sam se njemu, ali sada, kad postoji allmighty Obama, zašto bih verovala u bucmastog dedu ( koji by the way ima problem s holesterolom ), koji se spušta kroz dimnjak. U biti, kroz moj se dimnjak ( čimni ) još nikad nije spustio. Koliko su uspeli, onako uplakanoj, da mi objasne, stalno se zaglavljivao, pa sam ja, budući dobra i plemenita srca, našla mnogo dijeta koje sam htela da mu uručim, kako bi, naaaapokon, i kroz moj čimni sišao i doneo mi darove.
Nikad se to, Obama moj ( mogu da pređem na ti, je l' da? ), nije desilo. Ti postojiš, ja videla, ja čula. Ovih se dana ljudi pozdravljaju sa „Obama s tobom". Šta će mi veći dokaz. Odjedared se svi propametiše, sve shvatiše, sve nas prosvetliše. Eto, ja sam ubeđena da tvoja pobe

In JUSA izbori. Obama. Šaljem prijateljici email na Floridu, preklinjem i molim da glasa. Lažem. Briga me za nji', oni misle da je Srbija u Kini, all tho, nisu daleko od istine, bar iz moje skučene vizure. Pijem sok od voća koje se zove „peach" i priznajem da sam oduvek ovakvo ime za breskvu smatrala pomalo uvredljivim. Nekulturno brate... i onda doživim da se „breskvica" koristi za što šta, pa tako i za sok. Gust, lepljiv i sladak.
Zapalalila sam sveću, ali ne iz verskih pobuda. Ne verujem da „dušama koje putuju, treba svetlo da bi našle odredište". One koje putuju, na dobrom su putu, one koje ne putuju, šta ću im. Sveća miriše malo na jasmin malo na sandalovinu, al' onako fino.
Zateže me nešto pod desnom plećkom. Svako malo istežem vrat ulevo, pa malo udesno da krcne. Pomogne zakratko, pa onda nastavi da zateže. Osećam kako neudobno sedim. Pokušavam da se na

Priprema za zimu je u toku. Nervozno sam prevrtala torbe i tražila šalove i kape, napolju je, priznatećete, opasan minus. Znam, paranoja bez razloga, ali eto, volem da sam spremna. U jednoj, nadasve ružnoj teget torbi na bele tufne, našla sam jedan šal. Narandžasti na dugačke rese, a šal je od prilike, dva puta moja visina ( dva oveća ćevapa kod Želje - Baščaršija ). Taj šal sam nosila davno, davno, davno. Bila sam ubeđena da sam ga predala moljcima u ruke u šupi kod mojih, ali nisam. Očigledno.
Ne znam kako je samo uspeo da zadrži miris maminog parfema koji sam krišom stavljala pred izlazak, miris duvanskog dima iz picerije u koju sam izlazila i miris jednog zagrljala zbog kog sam, svaki put mislila da umirem. Miriše na držanje za ruke ispod stola, na oznojene dlanove.
Stavila sam ga oko vrata. Tog momenta je u mojim mislima zasvirala „Oči boje duge", noge su mi se preskle od trem