Čitam zadnjih dana dosta tekstova o putovanjima u Lijepu moju, o krstarenju jedrenjakom, konobama…i tako…sve mi nekako dosadno. Kao domàća cura, osjećam moralnu obavezu da vas provedem nekim možda medijski malo manje zastupljenim dijelovima. Primijetit ćete akcente prilikom prvog spominjanja nekih imena ili pojmova. Ne znam za one duge, uzlazne ili silazne. Meni su svi kratki i isti.

Rovìnj, Porèč, Pula, Fažàna, Novigrad, Vrsàr, Rabac, Labin…svakog nešto veže za određeno mjesto, no ako se uputite u Istru ovih dana ili…nekad u budućnosti, ne

Kragujevac ponovo biva predmet znatiželje javnosti, ovoga puta po krstu, projektu koji je osmislio gradonačelnik Veroljub Stevanović  i uz saglasnost  Episkopa Šumadijskog Gospodina Jovana. Ova zamisao, sada već projekat, već se  sprovodi, doduše preko reda i ne baš u skladu sa zakonom, ali krst je krst, pa nećemo se valjda kao Srbi i pravoslavci  oko toga sporiti. Jeste da građane niko nije pitao, jeste da je javna nabavka išla pre odluke koja još nije usvojena, jeste da je izdata lokacijska dozvola bez potrebnih  saglasnosti, jeste da se troše budžetske pare, ali će biti i donatora koji će verovatno  izvoditi radove na krstu, pa će se već nekako uklopiti......Ćute partije, ćute odbornici, ćute poslanici, ćute Ministarstva, ćute Putevi Srbije,ćute inspekcijske službe, ćuti Uprava za javne nabavke...samo još građani glasaju na portalu www.sumadijapress.co.rs ali anonimno. Za svaki slučaj!

Juče popodne se, u Ljubljani, desila strašna i neshvatljiva tragedija – tri psa, bulmastifa, napala su i do smrti rastrgla svog vlasnika, Sašu Baričeviča. Policija je, na poziv komšija koji su iz Baričevičevog dvorišta čuli krike i pozive na pomoć, stigla jako brzo. Za Sašu Baričeviča, poznatog ljubljanskog lekara, je i to bilo prekasno.

Ne znam da li ste čuli ili pročitali, ali protekle nedjelje na rimskom aerodromu uhapšen je jedan crnogorski zvaničnik. Rim je posljednjih godina često emitovao poruke koje su sumnjičile dobar dio vladajuće nomenklature za razna udruživanja, ali uglavnom kriminalna, ne i ratna. Ovog puta vječni grad se oglasio povodom zločinačkog ratnog poduhvata. Nije, dakle, uhapšen Milo Đukanović (45), političar, već Ilija Brčić (56), kapetan. Postupajući po Interpolovoj potjernici koju je za ovim oficirom, sada crnogorske vojske, raspisala Hrvatska, talijanska policija je na “Fjumićinu”,

Političar koji je pružio najveći otpor na putu Srbije od Miloševićevog do Koštuničinog ustava bio je nesumnjivo Zoran Đinđić. Rekonstruisati vrlo dinamičnu, višestranu i slojevitu ulogu koju je Đinđić odigrao u postkomunističkom političkom životu Srbije predstavlja vrlo ambiciozan posao i prevazilazi zadatak koji se ovde postavlja i koji je fokusiran na put recepcije, modifikacije i političke primene odgovarajućih ideja. U svakom slučaju, ako je Đinđićeva borba protiv Miloševića bila školski primer vrednog učenja na sopstvenim greškama, upornog i samopožrtvovanog napredovanja do jasno formulisanog konačnog cilja, organizacione posvećenosti zadatku od prvorazrednog značaja za opšte dobro Srbije, njegova borba protiv Koštunice bila je daleko od te jednoznačnosti. Nije u pitanju čak ni sam rezultat borbe - u svetlu Đinđićevog trijumfa nad Miloševićem (pogotovo kada se uzme u obzir aperçu izručenja potonjeg Haškom tribunalu), Koštuničina pobeda pokazuje odsustvo pravih zasluga i bilo kakvog istinskog raspleta - koliko njen progresivni gubitak svakog drugog smisla osim onog koji proizlazi iz fiksacije na pridruživanje Srbije Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Jer, boreći se protiv "retrogradne" i modernizacijskim tekovinama navodno "prevaziđene" tradicionalističke politike, Đinđić je doživeo poraz od jednog njenog vida (ovaploćenog u "nacionalnom liberalizmu" iz čijeg je krila kasnije nastao Mitrovdanski ustav), dok je sam postepeno afirmisao njen drugi vid - diktaturu.

Pre neki dan, bivši predsednik Srbije, Tadić, u jednom svom intervjuu kritički se osvrnuo na neke bivše saradnike, među kojima i na moju malenkost, rekavši da sam "mnogo bliži naprednjačkoj vlasti i političkoj filozofiji" nego njegovom načinu "upravljanja i razumevanja politike". "To što on danas govori, s mojom politikom nema nikakve veze i vezivanje mog imena za njega samo proizvodi konfuziju", dodao je Tadić.

Odmah da napomenem: bivši predsednik je potpuno u pravu.

Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.

Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.

Ovo je, činimi se i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednbost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91.godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.

Sviđalo se to nekima nama i nekima njima ili ne, ni mi ni oni iz regiona pobeći ne možemo.

"Tipični Srbi. Visoki su po dva metra i UVEK su u pravu."

Izjava maloletnog F.T.S. (15) u pokušaju da opiše svoje drugare s letnjeg međunarodnog kursa, po nacionalnosti Srbe.

Našla sam krave. Što nije bilo ni malo lako, posebno kad se uzme u obzir da ih nisam ni izgubila. To je bio korak do sreće i potvrda kako  čoveku zapravo malo treba da mu bude srce na mestu.

Cele prošle nedelje sam bila srećna k'o prase u blatu povodom pomenutih krava. One su mi, naime, bile najteži zadatak, jer ma koliko lako izgledalo na prvi pogled, krave nije tako jednostavno naći. U stvari, možete ih naći, ako obratite pažnju ima ih svuda oko nas. Različitih. Pasu u bočnom pogledu iz automobila, na pijacama su posredno preko svojih mlečnih proizvoda, aktivno nastupaju u poređenjima...ali je problem u vlasnicima, koji nisu baš oduševljeni kada njihovim sredstvima proizvodnje nenajavljeno prilazi horda naoružana kamerama, motkastim mikrofonima maskiranim u maltezere i nemerljivim količinama žica i gajtana. A ja sam dobila zadatak da baš to organizujem.

Ovako je bilo. Prvo sam ja napisao tekst «TN i 100 muslimana». Potom je SDU napisalo saopštenje. Onda sam ja napisao odgovor na to saopštenje.

Da ne bude da nisam, jer se moj odgovor lako zagubi među 540 komentara, evo da ga obznanim:

 Odgovor SDU-u