-nešto malo "lokalno-

-Gde si ......(treneru)? Koliko je prošlo da se nismo videli?

* Par godina, Cila ! Jesi´li ovde ili u onim "skandinavskim zemaljama", a i šire "majku ti božiju"?*

-He, he...Soprajz! Ovde sam , kod mojih "ludaka" u Somboru! Sećaš se njih?

*Kako bi mogao da ih zaboravim*

- Daaaa, kakav su (smo) pichvajz pravili kad smo ih vodili na boom , pa kod "česme",pa u "Begeš" na Kleptona, pa...mnogo toga dobrog , pozitivna energija na sve strane, "good old times" i ...
....kullllaža

Vesna Denčić, urednica našeg najboljeg satiričnog magazina na internetu "ETNA" (www.etna.dencic.com) i njen brat Peđa Denčić, izdavač i štampar, ulepšali su mi kraj ove zanimljive i plodne 2013. godine. Njihova izdavačka kuća "BINDER" (www.binder.co.rs) publikovala je u okviru edicije "8. SILA" moju novu knjigu, dramski roman ‘AJDUKOVIĆI.

Jedno od surovijih sredstava prinude kojima su totalitarni režimi pribegavali u mentalnom slamanju svojih (političkih) protivnika bilo je zatvaranje istih u tamnice čija visina nije prelazila 1 metar. U takvim ćelijama sužnji su istovremeno spavali, ponekad jeli, vršili nuždu..., provodeći u njima godine ― ponekad čak i čitave decenije. 

Mnogi od njih u međuvremenu su zaboravili uspravno da hodaju. Kada je telo tako dugo pognuto ― pogrbljenost se, pre ili kasnije, nameće kao jedini mogući izbor. Namera vlastodržaca, naravno, jeste bila ta da pored gubitka slobode zatočenici izgube i osećaj ličnog dostojanstva i elementarnog samopoštovanja. Sposobnost uspravnog hodanja diktatore i despote uvek je naročito iritirala. Zato su upravnici tamnica, uvek ljudi od najvećeg poverenja, bili zaduživani prevashodno za to da pomenutu sposobnost, tu neoprostivu drskost uspravnog hodanja, kako god znaju iskorene. I to im je, uglavnom,  uspevalo. Godinama batinani, mrcvareni i maltertirani na opisani način ― kada bi bili pušteni iz tamnice, sužnji su iz straha nastavljali da hodaju podjednako pogrbljeni kao da iz tamnice nikada nisu ni izašli.

"Još kad bi ti neki blog o tome napisao....."

 

 

 

 

Прво смо живели у добу прећуткивања.

Па смо онда ушли у доба ућуткивања.

Да ли смо сада, када смо све видели и чули, омирисали и куснули, додирнули и осетили, дошли до доба ћутања?

Није ли можда дошло доба у којем треба слушати другог и још више ослушкивати самог себе уместо да говоримо или тек производимо буку оглашавајући се?

Само... Да једна ствар овде буде јасна.

Ћутање и тишина никако нису исто. Никако.

 

 

blues b...

Zamišljao sam te takoii to ne može da se objasni, jednostavno tako je i gotovo, šta da ti objašnjavam
,
-Kako?
Pa zamisli ,onako i i i ...e pa b. Desi se na primer...
Recimo ,naučiš...
da plivaš ..i može da se dogodi da to ne radiš ...dugo godina.. i kad ponovo
uđeš u vodu i ne utopiš se nego se održavaš na površini...tako je i meni..bilo do tebe,
...
A znao sam da

Beograd če uskoro dobiti crkvu u obliku broda. Gradiće se od sibirskog kedra, koštaće oko pola miliona evra. Sredstva će obezbedti  Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka i ljudi dobre volje. Patrijarh je dao svoj blagoslov i čim crkva bude završena biće porinuta kod donjeg špica Ade Ciganlije.

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

Milan Nikolić

"Vreme koje je pred nama neće biti vreme braće Grim, već vreme Šekspira!" - izjavio je Vuk Jeremić u svom obraćanju na Izbornoj skupštini DS-a. Ova besmislena izjava u isti mah i vređa i plaši. Jer, iz godine potopa, kakva je bila ova, sasvim sigurno se ne ulazi u godinu čuda, lepote i srećnih obrta svojstvenih bajkama. Zbog toga to jeste uvreda

Париз

     Никада ниси био у том граду а ипак знаш како изгледа. Распознајеш га по Ајфеловом торњу, који поносно штрчи са разгледница и фотографија. Испред њега сликају се девојке жељне великог света. Оне вештије наместе се тако да им се Ајфелов торањ појави на длану, као наговештај будућих успеха.