Evo, danas 11 godina od takozvanog petog oktobra.

Sta da se kaze? Nema nista. Sve je receno, a u stvari nista nije receno. Sve se zaista promenilo, a u stvari sve je ostalo isto. Akcija spasavanja Titanika je uspela. Spasen je brod, svi putnici se podavili...

Krenulo je bilo obecavajuce... prvih 5 minuta...

      Narod naše zemlje je osiromašen, iscrpljen i dezorijentisan, jednom rečju: sjeban, i kao takav, podložan opsenama, histeriji i manipulacijama. Izdriblani tenzijom pukog preživljavanja, pod naletom patriotskih  senzacija, postajemo (auto)destruktivna, nasilnička nacija.
      Živimo u iluziji da o nečemu odlučujemo, kljukamo se bensedinima i zalivamo alkoholom, dok povremeno dajemo sebi oduška na uličnim skupovima - mitinzima i šetnjama. Tada žučno protestvujemo protiv tlačiteljske politike autoritarnih državnih institucija, političkih lidera i njihovih piona, ali isto tako euforično proslavljamo praznike i pobede sportskih šampiona. S političkog vrha nas bombastično ubeđuju da smo na dobrom putu napretka u dostizanju svetih, humanih ciljeva, i da nam se smeši lepa budućnost naspram košmarne prošlosti (za koju su krivi svi prethodni izdajnici i nesposobnjakovići). Ciljevi od opšteg dobra, u interesu naroda, su uveliko izlizani i izrabljeni od strane dugogodišnje aktuelne jedneteiste plejade narodnih spasitelja. Njihove ePPPPPove (pamflete, prozivke i popevke o poštenju, poverenju, patriotizmu i progresu), niko više ne uzima ozbiljno.
      Isprane su nam uši i mozak maestralnim privredno-političkim odlukama i merama, koje nas nadljudskim naporima i manevrima, mišjim koracima približavaju Evropi i svetu. No, ispostavlja se da modeli visokorazvijenih zemalja vidno pucaju po šavovima, mnoge su u dužničkom kolapsu i narod u njima grca, pa ne predstavljaju prototip savršenog uređenja i lagodnog života koji nam se servira. Kako onda osigurati bar neke fiksacije koje bi nas reanimirale: pristojan standard, ekonomsku i monetarnu stabilnost, slobodu (kretanja, govora i delanja), toleranciju, ličnu i kolektivnu odgovornost... a kako iskoreniti loše pojave kao što su diskriminacija, homofobija, fašizam, represija i nasilje?

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

Kome treba pacov u klopci?

Da li je moguće da niko ne čuje vapaj hora srpskih političara na čelu sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u molitvi da im (nam) se dopusti nekakva, bilo kakva, časna odstupnica, kroz neki jezički kalambur kojim bi Srbija prihvatila Ahtisarijev plan praveći se da je zadržala i nešto obraza, ako već ne i svoju teritoriju, imovinu i građane?
I da li je moguće da im (nam) "naši prijatelji i partneri" iz "međunarodne zajednice" tu odstupnicu ne dozvoljavaju, usput ih (nas) još šamarajući, šutirajući u tur i valjajući se od smeha nad našom brukom i nemoći?

Hteo bih sa vama da podelim jedan odlomak iz knjige "Što treba da se zna", Stjepana Roce iz 1936. godine.

Jesu li Hrvati u ovoj državi zapostavljeni?

Govori se: „Hrvati su zapostavljani u ovoj državi.“ I neupućeni, usled nesavesne i razorne agitacije, uvereni su, da je hrvatski deo našega naroda iskorišćen, iscrpljen i da su se sve nepravde survale na njegova leđa.

Polazeći sa takvog pogrešnog stanovišta, stvorilo se raspoloženje o neučestvovanju u zajedničkom radu, o apstinenciji, a što je najgore, o neprijateljskom stavu prema zajedničkoj državi.

,

Atentat, 12. mart 2003.

Nakon iskaza zaštićenog svedoka Dejan Milenkovića Bagzija, kojim je optužio Vojislava Šešelja i Nebojšu Čovića da su znali da će premijer Zoran Đinđić biti ubijen, još jedan pripadnik mafijaškog klana iz Zemuna tvrdi slično. Miloš Simović je specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću napisao pre godinu dana ime čoveka koji je, navodno, od Legije naručio ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i imena nekoliko političara koji su znali da se atentat priprema.