»Dobro je bre, živ sam!«

izjavio je sa još bar tri uskličnika Prestolonaslednik, koji je nedavno avanzovao u Studenta, što je samo i očito, doprinelo njegovom mrmotskom ponašanju. Dobro, jesam li ja to zaslužila? Godinama sam spavala k'o nervozni šišmiš, jer je Mrmot mislio da noć služi za druženje sa roditeljima, a Majka Priroda ga je podržavala svim mogućim i nemogućim alibijima, od menjanja zuba (kojih mu je, po mojim proračunima, poraslo više no ajkuli), do svih mogućih varijacija virusa koji su mahom noću pokazivali šta znaju.

Vidim  vest u medijima: "Ubicama Tatona 240 godina".  

To me  tera da se setim tog nesrećnog dana,  iz septembra 2009. godine, kada je u najužem centru Beograda izvršeno strašno ubistvo.

Na izuzetno divljački način.

Iz besmislenih razloga. Iz obesti fudbalskih navijača. Onih koji su huligani u dušama njihovim.

Kažu da je premlaćeni očajnik Bris Taton (Brice Taton) jednog trenutka počeo moliti, do preklinjanja, da ga ostave

  Ovih dana, kretanje ulicama znatno je otežano. 
Ok, saobraćaj je u rasulu – ali uvek je. Autobusa, recimo ima - ili premalo ili – previše. Ko ne veruje u ovo poslednje nek' se instalira u Desktopa Stefana negde oko 16h.
Da, raskopavaju pola grada – ali i to stalno rade. Beograd je verovatno najveće arheološko nalazište...ili pre će biti - rudnik, čim tako mahnito kopaju, što bi kum moj rek'o ...“k'o zlato da vade!“ 
Neko demonstrira pred Vladom – pa, ni to više nije nikakva novost. Bila bi novost da niko ne demonstrira.
Dakle...?

Ustav i zakoni Repblike Srbije ne propisuju smrtnu kaznu. Ona ne postoji, nije moguća, ne propisuje se ni za najgnusnije zločine.
Republički fond za zdravstveno osiguranje je protivno ustavu i zakonu osudio ovu decu na smrt.

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

U vreme mejlova i sms-ova, lake i brze distribucije raznih 'kružećih poruka' koje treba proslediti dalje - ili će se desiti (ili neće) to i to. takve poruke su postale više izvor nerviranja i zavitlavanja, nego radosti ili zabave.

Radoznalost me uvek natera da ih pažljivo pročitam, i često se iznenadim... mnoge me dotaknu. Da li je u pitanju određeni trenutak, raspoloženje ili stvarna vrednost - ne trudim se da shvatim.

Ovaj put želim da jednu takvu poruku podelim s vama.

Pre nekoliko meseci, stari

Na letnja podneva je vrućim trbuhom legalo leto, pritiskujući ih žegom. Njegova leđa su sezala sve do neba izbledelog, jedva primetno plavetnog, po čijoj je umornoj belini žarilo otopljeno oko pomamljenog sunca. U umornoj tišini podneva, koje je nečujno dahtalo jarom, svijala se sve niže i niže baba Kajina bašta. Okruživao ju je šimšir, koji je bilo dovoljno dotaći rukom, pa da odgovori vrućim i oporim mirisom. Iako mu je podne svuklo senku, šimšir je junački, prkoseći vrućini, držao tamne listiće sasvim otvorenim, sakrivajući njihovom gustinom, kao bogato nabranom suknjom, svoje dirljivo opevano »tanko drvo šimširovo«.

U jednom od uglova bašte, nad šimširovu ogrlicu se nadvijao, podnevnom vrućinom izmučeni, jorgovan. Srca njegovih listova su visila svilenim očajem, čekajući makar najmanji dašak vazduha da se zaljuljaju u pokušaju da sa sebe otresu žegu. Izmučen njome je bio i stari, veliki orah, uz čije stablo se stiskala baba Kaja, brižno žmirkajući na svoju baštu, koju je vrućim dlanom pritiskalo letnje podne. Pod njenim nogama je Dikino oko zaustavilo svoje puzajuće namere širenja, dok su njegove plave oči cvetova pokušavale da se zatvaranjem spasu od vrelog, letnjeg slepila.

Ovo, doduše, nije prvi put da se menjanje tante za kukuriku pominje, mada se o tome više ćutalo ili off the record šaputalo iza pozornice, ali prvi put to vidim detaljnije. Dakle, današnji »Blic« piše, a koliko videh svi slovenački mediji prenose:

»…Podela Kosova i razmena teritorija je glavna ideja oko koje bi Srbija želela da, uz posredovanje međunarodne zajednice, pregovara sa Prištinom nakon što Međunarodni sud pravde u Hagu izađe sa svojim mišljenjem o legalnosti proglašene nezavisnosti Kosova. Na tome se već duže radi i lobira u međunarodnim krugovima…

…Polazna osnova za pregovore jeste deviza da ne može jedna strana, u ovom slučaju Kosovo, dobiti sve, a druga izgubiti sve i da samo dogovor može da dovede do održivog i stabilnog rešenja koji bi obe države uveo u EU…

…računica, pojednostavljeno, izgleda ovako: sever Kosova se faktički ili na neki manje očigledan način sa veoma visokom autonomijom pripaja Srbiji, na način da Beograd ima vlast nad tom teritorijom. Za srpske manastire na Kosovu tražiće se eksteritorija ili neka vrsta potpune nadležnosti Srpske pravoslavne crkve nad njima. Kosovu se za uzvrat nudi deo Preševske doline većinski naseljen albanskim stanovništvom i, naravno, ono što je najveći adut u pregovorima - dobijanje stolice u Ujedinjenim nacijama…«

Bio sam i danas u Doboju. Riječ katastrofa nije dovoljna da opiše ono što je Doboj danas.

Ljudi hodaju sa maskama. Smrad je na pojedinim mjestima u centru grada nesnosan. Ljudi vam na svakom koraku prilaze i pitaju da li dijelite neku pomoć. Centar grada ne postoji. Sve je polomljeno i razrušeno. Na sve strane razbacan je neupotrebljivi namještaj. Zapitaš se ko uopšte može živjeti ovdje ... 

I

Čitam jutros neki članak o autizmu u kome kažu kako postoje i osobe sa autizmom koje imaju veoma nizak IQ, a koje su neverbalne. To nije prvi put da pročitam ili čujem tako nešto.
Eh, te predrasude, i ta ljudska osobina da sve procenjujemo po nekim svojim, unapred zadatim, a često nebitnim merilima.
Ne, ne razlikujem se ni ja od drugih, i verovatno bih isto to mislila da ne poznajem jednog Lazara, umetnika sa autizmom, kako je sam želeo da ga predstavim.
Kada ga je Dragana, njegova mama, pitala za dozvolu da objavim njegovu priču na blogu, rekao je da mogu, ali da kažem da on ima autizam.
Pitala ga je zašto mu je to važno i dobila sledeći odgovor:
" Želim da se zna da i mi sa autizmom možemo da mislimo i da za mene nema granica."
Ali, da krenem od početka...