Zajedno sa letom stižu i piknici, najomiljenija društvena disciplina na otvorenom u Sloveniji. Za dobar piknik su obavezni ČevapČiČi, pivo, prijatelji i poznanici, mravi i nenajavljeni pljusak u popodnevnim časovima. Cilj piknika je namumati se roštilja, pod izgovorom povratka u nedra Majke Prirode, u kombinaciji sa fizičkim aktivnostima. Ako još iscepate pantalone na izletničkim klupama, izujeda vas sve što leti i mili, deca fasuju bar po par uboja,  auto dobije izgled pobednika na turi Pariz – Dakar,  vaš želudac doživi mesoždersku komu, a koža dobije šarmantni reš izgled, piknik se smatra uspešnim.

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

Godinu dana nakon što smo shvatili da Aleksa ima autizam,došla je do mene, više se i ne sećam kako, knjiga Donne Wiliams  ” Niko nigde “. Ustvari to je neka fotokopija dela knjige za koje je Snežna Lazarević, koja je to prevela, smatrala najinteresantnijim i najvažnijim za razumevanje Doninog sveta.Mislim da knjiga kod nas nikada nije objavljena, što je zaista šteta.
Donna je osoba sa autizmom. U knjizi govori o tome kako ona doživljava stvari oko sobe. Počinje sa najranijim sećanjima, a završava sa njenim odlaskom u kamp, gde pokušava da pomogne deci sa autizmom.
Za nju su postojala dva sveta, onaj u kome mi živimo i koji zove “svet” i njen sopstveni koji naziva “moj svet”.
Deli ih samo jedan korak. Korak koji mnoge osobe sa autizmom nikad ne uspeju da naprave .
Čitanje priče o Donninom svetu, pomoglo mi je da napravim korak ka Aleksinom.
Na kraju knjige se nalazi poglavlje ” Glavne odlike jezika u  Mom svetu ” , koje želim da prenesem ovde,jer mislim da može biti od koristi za razumevanje osoba sa autizmom.

Ovaj blog pišem da se javno zahvalim četvroci policajaca koji su mene i mog psa, jutros u šest sati, odbranili od čopora lutalica. Retko ovako rano izlazim na ulicu, pa nisam ni znala da atmosfera može da bude kao iz Pobesnelog Maxa. A baš sam bila pomislila kako sam super smislila da odem do Tašmajdana i na miru, dok nema gužve, prošetam psa, a i sebe, jer nije vruće

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

 

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

Jeste, toga ima svuda. I "u Evropi". I baš me briga. Ja ne živim tamo. Ja živim ovde.  

Dijalog dve dijabole

Vreme: danas oko 12 i 30

Mesto: Beograd, okolina Ade

Ovo nije kontrablog, pišem kao odvojen tekst jer kod Jelice ima jako puno komentara, ja kasno videla celu raspravu, provela nedeljno prepodne iščitavajući komentare kod Jelice i Martine... Da ne bude zabune - ja Jelicu mnogo volim i poštujem i nema dileme oko toga da se slažem sa svim što je kod nje napisano, ali imam neodoljivu potrebu da temu pogledam iz drugog ugla. Da se ispravim, to nije samo obična potreba - neke moje prijateljice i neke druge žene nemaju drugi izbor nego da gledaju temu iz drugog ugla.

Gost autor: St.Jepan

 Photo: Imre Szabo