Ovih dana mi neprekidno zvoni telefon, sa fax masine lete papiri, email inbox mi je prenatrpan, zaustavljaju me ljudi na ulici, u samoposluzi, autobusu, zele, traze, zahtevaju, kazu sto si neki, napravio si listu domacih albuma, a gde su ti strani, zasto si nas zaboravio, sta smo ti mi uradili... Nisam obracao previse paznje na sve to, ali mi se jedno vece, da li zbog po koje kapljice viskija previse, ipak na kraju otjelotvorila odluka da stavim i to na blog, pa sta bude nek bude... Stoga evo, dajem na uvid, pa koga interesuje da vidi kojih 10 najboljih stranih rock albuma se valjaju vinilnim

           Beograd, onako kako ga vidi spomenik Mike Alasa 

Kada bih pokušao da nađem neku tačku u vremenu u koju bi bilo moguće smestiti početak ove agonije kroz koju Srbija prolazi, verovatno bi to bilo tamo negde 1914. ili 1915. godine. Uzev u obzir da živimo u dobu u kojem se odvijaju drastične revizije, prepravljanje povesti tako da odgovara trenutnim potrebama epohe, često iskrivljenim do perverznog potrebama; verovatno je da jedina objektivna povest koja preostaje je ona sačuvana u ličnom iskustvu. 

Nedavno sam u Podgorici provela devet divnih dana sa ljudima koje volim. Nikada ranije nisam bila tamo i nisam znala šta da očekujem. Dočekao me čist grad, mnogo zelenila, poneki spušteni ivičnjak i jeftin taksi. Međutim, ono što grad čini gradom jesu ljudi. A kako sam doživela Podgoričane?

Marijino ime i adresu sam napisao na koverti pod stavkom „PRIMA:" kad sam, njoj kao selektorki festivala, prije par godina poštom slao kratke filmove na prvi Mikro festival amaterskog filma (MFAF)  - ideju mladih entuzijasta nezavisne scene da se u javnom gradskom prostoru prikazuju radovi kako neafirmisanih autora - amatera, tako i studenata filmske akademije i profesionalaca. Ideja je uspješno sprovedena u djelo isprva u klubovima i baštama kafeterija, da bi festival napokon dobio svoju stalnu adresu održavanja u Čavketovom pasažu u kojem se nalazi i Ulična galerija, i u programskom smislu se razvija već nekoliko uzastopnih godina te privlači sve veću pažnju istinskih ljubitelja i autora kratkih filmova prerastajući u zanimljiv festival internacionalnog karaktera.

Istanjio sam se

na najtanjim mestima stvari prvo pucaju

pucaju li ljudi

ha pucaju li ljudi

pucaju kontinenti a neće jednostavne kožne vreće pune složenih krhkih kostiju

pitaj starca Sueca

tanana je razlika između slepca i sveca

Od mračnog gospodara zagonetki, Heraklita, smo prerano naučili par sitnica, pošto smo bili previše mladi  i nismo bili spremni za više. Sve teče. Sve što postoji je burna transformacija kosmičke vatre, dok fragmenti u nekim mogućim odnosima na trenutke zauzimaju stabilna stanja.

Iako mi, prosečni amateri, u prošlost ekplicitno idemo do Sokrata, Platona i Aristotela, Herkalita kao oca procesne filozofije srećemo ponovo kasnije na jedan neočigledan i indirektan način, pomalo, nejasno i preko ne uvek uigranog tima od Marksa, Ničea, Hegela, Haidegera, Deride i drugih, čija i imena nama amaterima polako izmiču čim okrenemo glavu, čak i kad, uglavnom indirektno i popularno, i naučimo nešto od njih.

Zapad, neoliberalnost i individualizam su odjednom pred kataklizmičkim promenama. Too-big-to-fail lice delova modern stvarnosti odjednom počinje da škripi i na nivoima koji su u oblacima u odnosu na one zbog kojih je kovanica nekad skovana.

Posle tri godine i 25 osvojenih turnira, od čega šest Gren slem titula, među kojima je i Novakov prvi Rolan Garos, Boris Beker i Novak Đoković okončali su saradnju. Teniski svet i jeste i nije iznenađen. Već nekoliko meseci taj prekid se iza brda valjao i naslućivao. Zašto?

Ispostavlja se da da se zna od 2009. da ima vode na Mesecu!

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava