Autor teksta: Jaril
У сфери производње луксуза, коме припада популарна музика, остатак индивидуализма је највише жив у форми идеолошких категорија као што су укус и слободан избор. Императив популарне музике је сакрити стандардизацију како би се илузија укуса сачувала. Музичка масовна производња, иако названа "музичком индустријом", није дословно индустријска већ је, још увек, на нивоу ручне израде. Када би појединачни елементи ручне израде били сасвим укинути, требало би развити нова значења прикривања стандардизације.
У том смислу, неопходан корелат музичке стандардизације је псеудо-индивидуализација. Псеудо индивидуализација даје масовној производњи у култури ореол слободног избора или отвореног тржишта, изграђеног на бази саме стандардизације. Стандардизација хит песама држи потрошаче у реду слушајући уместо њих (успостављеним схемама, обрасцима, моделима), док псеудо-индивидуализација, са своје стране, потрошаче држи у реду чинећи да забораве да је то што слушају већ одслушано за њих (искорачењем из стандардног чиме се стандардно никад стварно не руши, већ се и даље препознаје као искорачење из неке шеме).
Импровизације
Пример стандардизације привидно индивидуализованих особина налази се и у импровизацијама. Иако џез музичари још увек импровизују у пракси, њихове импровизације су постале толико "нормализоване" да омогућавају развој читаве терминологије за описивање стандардних средстава (псеудо-)индивидуализације. И поред великог броја тих средстава ограничења саме импровизације су превелика. Џез свирачи (импровизатори) се, при моделирању мелодије, ослањају на скале и обрасце. Како је језик џеза у сталном развоју, установљени обрасци се позајмљују, адаптирају и
мењају у нове. Велики џез свирачи комбинују спонтане иновације са установљеним обрасцима и стварају нове и свеже импровизације. И поред свих могућности унапређења, мелодијска импровизација остаје ограничена зидовима хармонске и метричке шеме, чиме остаје мало могућности за стварну импровизацију (импровизацију целокупног музичког тока). Стога се брзо појављује стереотипизирање импровизованих детаља. У популарној музици, и генерално, сваки детаљ остаје неприкосновнео везан за потпорну шему (из које је потекао) те се слушалац увек осећа на познатом терену. Избор у индивидуалним изменама шеме је мали па вечито варирање једне шеме неминовно води идентичним варијацијама.У џез аранжманима, добро је позната брига о "прљавим" тоновима, односно, фалш тоновима. Ти тонови су усвојени као узбудљив стимуланс, јер их уво аутоматски исправља у тачан, очекивани тон. На исти начин, било која хармонска храброст, било који акорд који не потпада под конкректну хармонску шему, биће усвојен као "погрешан", тј. као стимуланс који се слушно замењује голом шемом. Тиме се заправо симулира активност слушаоца која је сведена на слушно исправљање разлике одређеног детаља и шеме из које је тај детаљ потекао. Популарна музика подилази самом слушаоцу који више воли да препознаје, него да упознаје, сводећи цео процес слушања на уочавање и исправљање измена већ препознатих образаца. Упознавање је, као слушни процес, искључен из популарне музике. "Разумевање" популарне музике значи поштовање овакве команде за слушање (препознавање детаља и шеме).
Укус
Типови популарне музике се брижљиво разликују у продукцији (дизајну звука). Претпоставља се да је слушалац способан да бира између тих различитих типова. Заиста, слушалац врло брзо долази у стање да може да разликује типове музике и извођаче, упркос основној једнакости материјала (и шема) и великој сличности у презентацији. Ова техника препознавања је, такође, псеудо-индивидуализација, али социолошке врсте, изван саме музичке технологије. Она обезбеђује заштитне знаке за идентификацију и разликовање између стварно неразличитих производа.Популарна музика је постала анкетни листић са вишеструким избором. Постоје њени разноразни деривати између којих се бира. Слушалац је овим избором подстакнут да прецрта оно што му се не свиђа и да штиклира шта воли. Ограничење, својствено овом избору, изазива волим-не волим образац понашања. Ова механичка дихотомија руши равнодушност и њен је императив да се слушалац приклони овом или оном правцу популарне музике ако жели наставити њено слушање.
(Текст је заснован на: Theodor W. Adorno with assistance of George Simpson, "On popular music", Studies in Philosophy and Social Science, New York: Institute of Social Research. 1941, IX, 17-48.)