Псеудо-индивидуализација

dracena RSS / 12.12.2007. u 19:16

Autor teksta: Jaril

У сфери производње луксуза, коме припада популарна музика, остатак индивидуализма је највише жив у форми идеолошких категорија као што су укус и слободан избор. Императив популарне музике је сакрити стандардизацију како би се илузија укуса сачувала. Музичка масовна производња, иако названа "музичком индустријом", није дословно индустријска већ је, још увек, на нивоу ручне израде. Када би појединачни елементи ручне израде били сасвим укинути, требало би развити нова значења прикривања стандардизације.

У том смислу, неопходан корелат музичке стандардизације је псеудо-индивидуализација. Псеудо индивидуализација даје масовној производњи у култури ореол слободног избора или отвореног тржишта, изграђеног на бази саме стандардизације. Стандардизација хит песама држи потрошаче у реду слушајући уместо њих (успостављеним схемама, обрасцима, моделима), док псеудо-индивидуализација, са своје стране, потрошаче држи у реду чинећи да забораве да је то што слушају већ одслушано за њих (искорачењем из стандардног чиме се стандардно никад стварно не руши, већ се и даље препознаје као искорачење из неке шеме).

 

Импровизације

Пример стандардизације привидно индивидуализованих особина налази се и у импровизацијама. Иако џез музичари још увек импровизују у пракси, њихове импровизације су постале толико "нормализоване" да омогућавају развој читаве терминологије за описивање стандардних средстава (псеудо-)индивидуализације. И поред великог броја тих средстава ограничења саме импровизације су превелика. Џез свирачи (импровизатори) се, при моделирању мелодије, ослањају на скале и обрасце. Како је језик џеза у сталном развоју, установљени обрасци се позајмљују, адаптирају и

мењају у нове. Велики џез свирачи комбинују спонтане иновације са установљеним обрасцима и стварају нове и свеже импровизације. И поред свих могућности унапређења, мелодијска импровизација остаје ограничена зидовима хармонске и метричке шеме, чиме остаје мало могућности за стварну импровизацију (импровизацију целокупног музичког тока). Стога се брзо појављује стереотипизирање импровизованих детаља. У популарној музици, и генерално, сваки детаљ остаје неприкосновнео везан за потпорну шему (из које је потекао) те се слушалац увек осећа на познатом терену. Избор у индивидуалним изменама шеме је мали па вечито варирање једне шеме неминовно води идентичним варијацијама.

У џез аранжманима, добро је позната брига о "прљавим" тоновима, односно, фалш тоновима. Ти тонови су усвојени као узбудљив стимуланс, јер их уво аутоматски исправља у тачан, очекивани тон. На исти начин, било која хармонска храброст, било који акорд који не потпада под конкректну хармонску шему, биће усвојен као "погрешан", тј. као стимуланс који се слушно замењује голом шемом. Тиме се заправо симулира активност слушаоца која је сведена на слушно исправљање разлике одређеног детаља и шеме из које је тај детаљ потекао. Популарна музика подилази самом слушаоцу који више воли да препознаје, него да упознаје, сводећи цео процес слушања на уочавање и исправљање измена већ препознатих образаца. Упознавање је, као слушни процес, искључен из популарне музике. "Разумевање" популарне музике значи поштовање овакве команде за слушање (препознавање детаља и шеме).

 

Укус

Типови популарне музике се брижљиво разликују у продукцији (дизајну звука). Претпоставља се да је слушалац способан да бира између тих различитих типова. Заиста, слушалац врло брзо долази у стање да може да разликује типове музике и извођаче, упркос основној једнакости материјала (и шема) и великој сличности у презентацији. Ова техника препознавања је, такође, псеудо-индивидуализација, али социолошке врсте, изван саме музичке технологије. Она обезбеђује заштитне знаке за идентификацију и разликовање између стварно неразличитих производа.

Популарна музика је постала анкетни листић са вишеструким избором. Постоје њени разноразни деривати између којих се бира. Слушалац је овим избором подстакнут да прецрта оно што му се не свиђа и да штиклира шта воли. Ограничење, својствено овом избору, изазива волим-не волим образац понашања. Ова механичка дихотомија руши равнодушност и њен је императив да се слушалац приклони овом или оном правцу популарне музике ако жели наставити њено слушање.

 

(Текст је заснован на: Theodor W. Adorno with assistance of George Simpson, "On popular music", Studies in Philosophy and Social Science, New York: Institute of Social Research. 1941, IX, 17-48.)

 

Dracenine "Mrvice"

 

Atačmenti



Komentari (63)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Time Bandit Time Bandit 19:50 12.12.2007

Di se dede Jaril?

koliko sam shvatio radi se "zajednickom nastupu", a uglavnom improvizacije su solo...
Nadam se da je skoknuo po posluzenje i malo "linkova" za ilustraciju teme.
Jaril Jaril 19:52 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Ту сам, ту сам.
Чекам госте :)

Послушао сам Драцену па ставио послужење у фрижидер док не стигнете. Ево мало мезе:



Шта ко пије?
Svetlana S. Svetlana S. 20:05 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Time Bandit Time Bandit 20:07 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Jel su to neke "organik" pite? Nego jel ima nesto sto nije preterano zdravo?

Ako nema linkova Jarile, Vi i Dracena instrumente u ruke i odsvirajte nesto ovde da cujemo kako to zvuci :)
Sto se tice izbora instrumenata to ostavljam Vama.
Nekako najtezi instrument za jazz muziciranje je truba (vazi i za ostale duvacke instrumente), nema foliranja, obicno mi je dovoljno 5 sec da odlucim da nastavim da slusam kompoziciju ili ne. A kad je gitara u pitanju, moram da odslusam kompoziciju vise puta...
Jaril Jaril 20:10 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Јел ово преживело пету секунду?

http://www.youtube.com/watch?v=-hv7bC21nZs
Jelica Greganović Jelica Greganović 20:11 12.12.2007

Kafica?

Čaj?...
bravar bravar 20:18 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Flauta... moze?

PS za ovakve prilike najbolji je svedki sto, a kad dodju svedjani, me ce ustanemo:)

Time Bandit Time Bandit 20:20 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Ovo je ipak svetska klasa, duva "covek" za sve pare a i nije bio onomad u Guci na usavrsavanju :)
margos margos 20:25 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Jel su to neke "organik" pite? Nego jel ima nesto sto nije preterano zdravo?

Je l mogu ja samo da jedem i pijem? I to, isto takođe, nešto ne preterano zdravo, na zalogajčiće, da se ne mastim, da makar izgledam pametno:)))

PS 'Oće biti na repertoaru i ono 'Bahova je fuga pregolema'?
Jaril Jaril 20:26 12.12.2007

Ди се деде труба?

А шта мислите о овој труби?

А ја волем и вибрафон.

Маргос, све може, што год ти је на уживање.

А Преголема Бахова фуга? ееее то мора на увце, џаба сва техника овог света.
Svetlana S. Svetlana S. 20:26 12.12.2007

Bahova je fuga pregolema :)

Yeah!
Time Bandit Time Bandit 20:29 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Jarile Vi delujete ozbiljnije recimo kao klavirista ili violinista, a za Dracenu bih rekao da naginje ka romantici - recimo harfa...
Jaril Jaril 20:38 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Јој, немојте ми "Ви", мислим јесте Ви Ви или ти? :)) ја сам ти :))

Свашта сам нешто ја, а на крају .... :))
Jaril Jaril 20:42 12.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

Јелице, хвала што Драцену и мене редовно обиђеш/те, увек са лепим понудама. :)
Ја ћу кафу, само се надам да неће деловати на мене овако.
KRALJMAJMUNA KRALJMAJMUNA 20:44 12.12.2007

Re: Ди се деде труба?

Jaril
А шта мислите о овој труби?

А ја волем и вибрафон.

Маргос, све може, што год ти је на уживање.

А Преголема Бахова фуга? ееее то мора на увце, џаба сва техника овог света.


Moris Andre je bio velikio majstor trube. Pokojni Dragutin Gostuški je pišući kritiku jednog njegovog koncerta u ondašnjoj Jugoslaviji napisao da su naši trubači posle koncerta organizovali bacanje truba u reku.
margos margos 21:50 12.12.2007

Re: Ди се деде труба?

А Преголема Бахова фуга? ееее то мора на увце, џаба сва техника овог света.

To onda ide pred fajronat... ima vremena, sačekaću:)))
Dragan Vujanović Dragan Vujanović 03:12 13.12.2007

R:Kafica i tajna jednog lica?



Re: Di se dede Jaril?

Jesu li ovo pihtije?
Jaril Jaril 23:13 16.12.2007

Re: Di se dede Jaril?

)) Нешто су биле. Сад смо све већ изјели. А шта. Не сећам се. Само сам извадио из фрижидера. Ја их нисам пробао. Ја сам се прилепио за Браваричиног швеђанина. :))
KRALJMAJMUNA KRALJMAJMUNA 20:41 12.12.2007

kolerat?

"u том смислу, неопходан колерат музичке стандардизације је псеудо-индивидуализација"
korelat?
dracena dracena 20:46 12.12.2007

Re: kolerat?

Hvala, Oštro Oko. :)
Ispravljeno.
Dobrodošao. Posluži se.
Jaril Jaril 20:57 12.12.2007

Re: kolerat?

Ја се таман наоштрио за неку тешку аргументацију, кад оно.... куцаћа грешка ))) Е, пих.
KRALJMAJMUNA KRALJMAJMUNA 21:25 12.12.2007

Re: kolerat?

dracena
Hvala, Oštro Oko. :)
Ispravljeno.
Dobrodošao. Posluži se.

Hvala, naša je ljubav već pri desertu )
dracena dracena 18:11 13.12.2007

Re: kolerat?

Šteta. Što ne javi da je u toku? Ovako sam propustila i predjelo i glavno jelo. Neku čorbu sam, doduše, kusala, ali ne znam je li to to. :))
bravar bravar 20:56 12.12.2007

bez naslova

Time Bandit Time Bandit 20:56 12.12.2007

A di se dede Dracena?

Taman htedoh da upitam za domacicu, a Dracena na vrata.
Preporuka za kratak tekst (a volem i tanje knjige), jer ko nemoze da objasni na jednoj stranici sta hoce...

Nego jel svirate Vi nesto, ili ce to biti kasnije :)
Jaril Jaril 21:08 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

Тајм, ја сад не знам ко је изазван на свирку? Драцена или ја?

Браварице, ово је одлично, трећи пут заредом гледам. Толико детаља...

Svetlana S. Svetlana S. 21:12 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

bravar bravar 21:15 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

Браварице, ово је одлично, трећи пут заредом гледам. Толико детаља...

mislis na svedski sto:)))
Time Bandit Time Bandit 21:44 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

Najbolje da oboje probate nesto zajedno, naravno sa pevanjem - recimo Dracena peva a Vi je pratite na klaviru.
Mogu i druge kombinacije shodno znanju i mogucnostima. Jedino neznam gde da udenem Vase muziciranje u jedan sasvim obican dan:

Odlazeci na posao



a tamo



i kasnije kad je sve gotovo


Jaril Jaril 22:38 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

Браварице, ово је одлично, трећи пут заредом гледам. Толико детаља...
mislis na svedski sto:)))

))))))))))))))))))
Jaril Jaril 22:42 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

Jedino neznam gde da udenem Vase muziciranje u jedan sasvim obican dan:
Моје музицирање је негде у самотном кутку испуњеном доживљајима.
Time Bandit Time Bandit 23:13 12.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

E fala Vi Jarile, bar si dovoljno uljudan da budes kod kuce kad ste vec pozvali goste, a i oni navalili sa njihovim pricama i diskusijama...
Jaril Jaril 00:37 13.12.2007

Re: A di se dede Dracena?

Ма није ово ништа како умеју ))
Нека, нека, само нек навале...
Kazezoze Kazezoze 21:39 12.12.2007

choveche!

У џез аранжманима, добро је позната брига о "прљавим" тоновима, односно, фалш тоновима. Ти тонови су усвојени као узбудљив стимуланс, јер их уво аутоматски исправља у тачан, очекивани тон. На исти начин, било која хармонска храброст, било који акорд који не потпада под конкректну хармонску шему, биће усвојен као "погрешан", тј. као стимуланс који се слушно замењује голом шемом. Тиме се заправо симулира активност слушаоца која је сведена на слушно исправљање разлике одређеног детаља и шеме из које је тај детаљ потекао. Популарна музика подилази самом слушаоцу који више воли да препознаје, него да упознаје, сводећи цео процес слушања на уочавање и исправљање измена већ препознатих образаца. Упознавање је, као слушни процес, искључен из популарне музике. "Разумевање" популарне музике значи поштовање овакве команде за слушање (препознавање детаља и шеме).



evo ti za pochetak malo van shematskog jazza prepunog prljavih falsh tonova.
a zatim, taj tvoj adorno je svojim marksistichkim pogledom na muziku pokushao da minimizira svu ostalu muziku izmedju ostalog i dzez, jer kako drugachije objasniti ove gluposti o kojima pishe.
klasichna, dzez i sva ostale vrste muzike imaju kao bazu folk muziku... muziku koja je nastala u narodu i prilagodjava se narodu, njihovom svatanju prirode, religije i promena u drushtvu.
kod klasichne evropske muzike se sve svodi na matematichke sheme, dok je dzez,indijska ili recimo perzijska klasichna muzika vishe prilagodjena improvizacijskoj slobodi muzichara koju je vrlo teshko ponoviti.
shto se tiche falsh tonova imam osecaj da je adorno zbog nedostatka talenta (ideja) da postane dobar muzichar trazhio opravdanje za svoje frustracije optuzhujuci sve ono shto ne razumije.
margos margos 21:59 12.12.2007

Re: choveche!

shto se tiche falsh tonova imam osecaj da je adorno zbog nedostatka talenta (ideja) da postane dobar muzichar trazhio opravdanje za svoje frustracije optuzhujuci sve ono shto ne razumije.

E, Kaze, ja se uopšte ne razumem u ovo o čemu se ovde piše, pa ne mogu da kažem ništa umno... ali se setih Salijerija iz Formanovog filma... Reagujem emotivno, kao dete, pa ne mogu ni dobrom glumcu da aplaudiram kad glumi negativca, ali kad sam skapirala da je jedini istinski poznavalac Mocartove genijalnosti u onom trenutku bio Salijeri, odmah mi je postao draži. Da nema nekih netalentovanih teoretičara da nam ukažu na nečiji talenat, ko zna koliko bi talentovanih ljudi ostalo neotkriveno i nepotvrđeno kroz vreme...
Pozz:))
Jaril Jaril 22:00 12.12.2007

Re: choveche!

van shematskog jazza
Па није баш ваншематски... напротив...
taj tvoj adorno
Није мој... Нисам никада ни упознао човека :))
svojim marksistichkim pogledom na muziku pokushao da minimizira svu ostalu muziku
Слажем се да он има мало ниподаштавајући однос, међутим, опет наглашавам, покушао сам да тај призвук сведем на најмању могућу меру и исцрпим оно што припада конкретној техничкој, неевалуационој анализи.
klasichna, dzez i sva ostale vrste muzike imaju kao bazu folk muziku
Апсолутно. Ја никако не могу да докучим онај тренутак када се уметничка музика "отцепила" од фолклора. Нисам баш сигуран да ли је то било у Ренесанси или можда још и раније са појавом хришћанске црквене музике. Но тај моменат за разумевање савремене музике није много важан. Важно је да се она "отцепила" од фолклора у једном тренутку.
kod klasichne evropske muzike se sve svodi na matematichke sheme
Поткрепи.
shto se tiche falsh tonova imam osecaj da je adorno zbog nedostatka talenta (ideja) da postane dobar muzichar trazhio opravdanje za svoje frustracije optuzhujuci sve ono shto ne razumije.
Ово исто може да се примени на твој став према Адорну.
Jaril Jaril 22:30 12.12.2007

Re: choveche!

E, Kaze, ja se uopšte ne razumem u ovo o čemu se ovde piše

Да пробам да појасним, мада унапред упозоравам да ћу можда још више да збуним. )

На овој страници дат је изглед клавијатуре. Фреквенцијски распон између C и C1 (октава) подељен је на дванаест једнаких делова (полустепена). Таква подела није одувек постојала и она је више конвенцијски установљена. Одмах се примећује да између E и F нема црне дирке. "Фалш" тонови које џез користи се налазе управо ту између две дирке (и не само ове две). Како то?

Октавни распон се може поделити и на више мањих делова (од дванаест) - математика је чудо. У европској уметничкој музици je Алојз Хаба делио октаву на више делова (иако су такви случајеви познати и много раније), те је морао да конструише посебне инструменте (нпр. клавир, али не и гудаче - пошто се на њима таква подела може извршити без икаквих прерада инструмената). Подела октаве на више од 12 делова је сасвим урођена музици Индије. Нетемперовани тонови се могу наћи и у српском фолклору (а као ненамерни и у турбо фолку :)) ).

Како се фреквенцијски размак између тонова смањује, уво мора бити више осетљиво да би те разлике уопште и чуло. То, наравно, није никакав проблем некоме ко је одрастао уз такву музику, али може бити потешкоћа некоме ко није. Европска уметничка музика (а и неки правци популарне) је толико устоличила полустепени темперовани систем да свака примена неког ситнијег интервала моментално "пара уши" (наравно, док се човек не навикне и не усвоји).

Када слушалац, навикнут на полустепени темперовани систем, дође у додир са таквим тоновима његово уво (заправо слушни центар) исправља тај тон у онај очекивани (темперовани).

Детаљније о томе може се наћи на Википедији.
margos margos 00:03 13.12.2007

Re: choveche!

Да пробам да појасним, мада унапред упозоравам да ћу можда још више да збуним. )

Hvala puno, nešto mi je jasnije!
Svakako sam opet nešto naučila:)))

PS Sećam se kad sam pre 12-13 godina slušala kompjuteraše koji su psovali - 'pejstuju', 'resetuju', 'kanseluju' i svašta su nešto oni radili na spravama za koje sam ja mislila da će ruku da mi odgrizu ako im priđem. Posle sam naučila! Sad je očekivati da vas za 12-13 godina pozovem na mini amaterski koncert:)))
Kazezoze Kazezoze 00:31 13.12.2007

Re: choveche!

У европској уметничкој музици je Алојз Хаба делио октаву на више делова (иако су такви случајеви познати и много раније), те је морао да конструише посебне инструменте (нпр. клавир, али не и гудаче - пошто се на њима таква подела може извршити без икаквих прерада инструмената). Подела октаве на више од 12 делова је сасвим урођена музици Индије. Нетемперовани тонови се могу наћи и у српском фолклору (а као ненамерни и у турбо фолку :)) ).

evropska klasichna muzika poseduje taj oktavni sastav od 12 glavnih tonova, dochim tonovi sa malim tonskim intervalima izmedju Dis i Es daju neophodan kompromis u otkrivanju matematichke harmonije koja je triumf zapadne orkestracije chinila mogucom, medjutim na drugoj strani imamo indijsku tonsku skalu koja ima isti tonalitet ali koristi skalu od 22 tona koji proizvodi chistu melodichnu umetnost koja ima prednost u prochishcenoj intonaciji i boji zvuka.e vidish tom tonalitetu tezhi free jazz (link koji sam ostavio gore) i moderni klasicizam (alojz haba)... alternativna muzika koja se polako priblizhava indijskoj ili arapskoj muzici.
jazz je mnogo vishe nego shto ga zheli prikazati adorno.
























Jaril Jaril 01:18 13.12.2007

Re: choveche!

jazz je mnogo vishe nego shto ga zheli prikazati adorno.

У техничком делу који Адорно износи, слажем се са њим. Проблем можда може бити на другој страни? Да је џез другачији од онога што неки желе приказати?
Jaril Jaril 16:08 13.12.2007

Re: choveche!

Каз, сада кад прочитам твој коментар и мој први одговор на њега, може се учинити да сам оштро реаговао. Ако си тако схватио коментар, извини.
Заиста бих волео да ми образложиш како се код
klasichne evropske muzike sve svodi na matematichke sheme
.
mandaric mandaric 23:43 12.12.2007

Mala odbrana džeza

Iskreni sam poštovalac (i relativno dobar poznavalac istorije i muzičke teorije džeza), pa bih se posebno osvrnuo na ovaj pomenuti muzički pravac, a u kontekstu gore iznetog teksta.
Ono što se na prvi pogled primećuje (nevezano za to da li nam autor Jaril samo predočava tuđe stanovište i otvara ga za diskusiju, ili i deli Adornove stavove) jeste izvesna akademska hladnoća, koja malo stvarno korespondira sa onim što se dešava u jazz klubovima. Ovde bih napravio, za početak, distinkciju izmedju muzike big benda i combo sastava, koji imaju donekle različite koncepcije. Big bend je uslovljen (ali i pojačan) glomaznošću sastava, što ima svoje prednosti - moćniji zvuk, komplikovaniji aranžmani (time je bliži klasičnoj muzici), a nedostatak su ograničene mogućnosti improvizacije. Combo orkestar, na drugu stranu, mnogo je slobodniji u tom smislu - primećuje se da tokom skoro cele pesme improvizuje, ne samo solista, već cela ritam sekcija.
Dakle, combo bend, kao forma u kojoj se odlike džeza jače ispoljavaju. Nekoliko stilskih odrednica: swing (poseban ritmički kvalitet), blues (afričko nasleđe, tonovi koji, naspram osnovne harmonije na koju se "naslanjaju", ne podležu zakonima klasične muzike), funkcionalna hamonija, izmene harmonije (tzv. alteracije), nesimetričnost, već pokret i razvoj, sinkopiranost i komplikovana akcentuacija, i naravno, improvizacija. Dakle, poprilično kvalitativnih odrednica, po kojima se izdvaja od bilo koje bele muzike. Ono u čemu se slažem sa tekstom jeste da džez fraze uglavnom nisu prvi put odsvirane u momentu improvizacije, ali mi se čini da se tome pridaje preveliki značaj. Rekao bih da je to izvestan kompromis, koji je neophodan da bi muzika zadržala bilo kakav "sadržaj", odnosno slušni kvalitet. Džez improvizacija (džez solo) je skup što unapred pripremljenih fraza i nešto manje prvi put odsviranih, ali složenih na jedinstven način. Dakle, nakon što se na ovaj način, džez smesti, kao oblak, u pantalone, i apstrahuje u skup činjenica, izvesnih tvrđenja, ova muzika može nam izgledati šematski uobličena, odnosno, da se podvede pod izvesne "psedo-individualizacije". No, da citiramo, Thelonoiusa Monka, "Talking about music is like dancing about architecture". Svako novo, dobro džez izvođenje nosi sa sobom izvesnu svežinu, jer vi ne znate šta će dobar solista da nam odsvira, dakle, slušalac prati ono što muzičar pokušava da "kaže", a u momentima kada ovaj "prelomi", odnosno neočekivano uklopi frazu u improvizaciju, dešava se uzbuđenje, koje teško može da se poredi sa bilo kojim drugim izvođenjem (klasične, pop, rok ili neke druge vrste muzike). Ono što hoću da kažem je da teško da bilo kakva teorija može da objasni upliv nesvesnog i trenutne inspiracije u proces stvaranja. To bih potkrepio ličnim primerom, jer, nakon što sam delimično savladao teoriju harmonije, lestvica, ritma, ono što sam nakon toga čuo u konkretnim (dobrim) primerima jako je teško povezati sa tom istom teorijom. To je napor koji iziskuje mnogo lucidnosti, smelosti i ludosti. To je "klizav teren". Džez izvođač iznova i iznova lomi osnovni puls pesme, pokušava da zbuni slušaoca, Najveći muzičari (ajde, recimo, Miles i Coltrane), nakon što su pružili maksimum u džezu, krenuli su dalje i radikalizovali svoje eksperimente i time, svojim ličnim primerom, lomili šablone i granice.
U tom smislu, zaključujem da naprosto, ne ide da se džez smešta u iste okvire sa ostalim navednim muzičkim pravcima i da se treba dobro zadubiti, pa i izgubiti u toj dungli tonova da bi se, tamo negde, da se lirski izrazim, iza horizonta, osetila ta energija i umetnički kvalitet džeza.
A za ovu savremenu "pseudo-individualizaciju", donekle delim mišljenje.
Jaril Jaril 01:43 13.12.2007

Re: Mala odbrana džeza

Мандариц, велико хвала на јављању и исцрпном коментару. Извињавам се због кашњења са одговором, имам проблема са конекцијом (редовно закаже између 23 и 01).


jeste izvesna akademska hladnoća
"Академска хладноћа" је нешто што неминовно иде са високим теоријама музике. Са истом том хладноћом се "сецира" и уметничка музика. Када се погледа начин на који се расправља о музици у академским круговима, човек с правом може да помисли да теоретичари уопште у музици не уживају, већ да је она за њих "жаба за сецирање". Са друге стране, већина (добрих) теоретичара развије способност да у тренутку чистог слушања све своје знање заборави и да се препусти доживљајима које музика носи. Тако да "академска хладноћа" апсолутно стоји, али она има и своје предности и корене у тежњи да се теорија музике постави, што је више могуће, као чиста наука.
Ono u čemu se slažem sa tekstom jeste da džez fraze uglavnom nisu prvi put odsvirane u momentu improvizacije, ali mi se čini da se tome pridaje preveliki značaj.
Адорно (а и ја, следећи њега) покушава да одгонетне систем организације популарне музике (и џеза у том склопу), тако да се може учинити да се томе даје превелики значај јер се текст бави искључиво техничком страном.
Dakle, nakon što se na ovaj način, džez smesti, kao oblak, u pantalone, i apstrahuje u skup činjenica, izvesnih tvrđenja, ova muzika može nam izgledati šematski uobličena, odnosno, da se podvede pod izvesne "psedo-individualizacije".
Нигде се не тврди да је популарна музика нужно шематски уобличена (мада може бити и то - нпр. поп музика), већ да је заснована на шемама (било ког елемента, компоненте, плана) и унапред припремљеним обрасцима (било мелодијским, било ритмичким, било хармонским, било којим...). Као и да унапред рачуна са искораком из таквих шема.
"Talking about music is like dancing about architecture".
Ово се не односи на теоријско разматрање музике, већ на њено "препричавање". На тумачење некаквог садржаја и идеја саме музике.
dobro džez izvođenje nosi sa sobom izvesnu svežinu, jer vi ne znate šta će dobar solista da nam odsvira, dakle, slušalac prati ono što muzičar pokušava da "kaže"
Да, али слушалац оно тек одсвирано упоређује са претходним слушним искуством и препознаје из које шеме је потекло (то је, наравно, несвесни процес).
a u momentima kada ovaj "prelomi", odnosno neočekivano uklopi frazu u improvizaciju, dešava se uzbuđenje, koje teško može da se poredi sa bilo kojim drugim izvođenjem
Наравно да џез носи неке своје дражи. Да није тако не би опстао. У ова три текста се управо и говори о томе да је начин на који џез остварује своје дражи различит од оног који остварује уметничка музика. Дакле, два начина комуникације.
ne ide da se džez smešta u iste okvire sa ostalim navednim muzičkim pravcima
Без обзира на наведено, џез, у својој основи, комуницира са слушаоцима на исти начин као и било који други музички правац популарне музике. Оно по чему се џез издваја (и што га чини квалитетнијим од осталих праваца) јесте управо то богатство шема и образаца, што онда отвара и огромне могућности за иступање из њих (псеудо-индивидуализацију) као и огромне могућности комбиновања разних шема и разних иступања. Толике могућности неки други правци популарне музике једноставно немају. Пратећи овакав технички аспект џеза можемо показати зашто је џез квалитетнији од, рецимо, поп музике или турбо-фолка. Разлика у могућностима склапања композиције на јединствен начин између џеза и турбо-фолка је толика да се заиста та два правца популарне музике тешко могу упоређивати. Они ипак у својој основи дају исти вид комуникације, само што је комуникација џеза неупоредиво богатија.
Dilan Dog Dilan Dog 09:03 13.12.2007

Bas mi se dopada ova recenica

У сфери производње луксуза, коме припада популарна музика, остатак индивидуализма је највише жив у форми идеолошких категорија као што су укус и слободан избор.


Ali i ceo tekst. Jako je zanimljivo to provlacenje ideoloskih sadrzaja, na nivou svakodnevne svesti,
a da njih najcesce nismo svesni.

Samo bih dodao da se prema savremenim teorijama kulture, svakodnevice i zivotnog tila,
pojam popularno[/i odnosi na potrosace, a ne vise na proizvodjace masovne kulture.
Popularnu kulturu stvaraju potrosaci od onih materijala i resursa koje im daje masovna proizvodnja (posto drugih mogucnosti nema). U popularnoj kulturi dolazi do izrazaja njihova kreativnost, a to znaci i individualizacija.
preporucujem knjigu: Dzon Fisk, [i]Popularna kultura
, Clio, 2001.
Jaril Jaril 13:37 13.12.2007

Re: Bas mi se dopada ova recenica

Хвала на препоруци за књигу. Мало ми је сумњиво то да популарну културу стварају потрошачи, али не могу ништа да кажем док не прочитам.
d j o l e d j o l e 12:10 13.12.2007

Kastomizacija i pseudo-individualizacija

Izgleda proces standardizacije i pseudo-indiviualizacije verovatno postoji od kada postoji namenska proizvodnja za prodaju na trzistu, bilo koje vrste proizvoda, pa po svoj prilici ista pravila vase i za neke pravce u muzici.

Ali, da li standardizacija i ps.ind. ne stavljaju sve proizvodjace pred jedan te isti problem, sa kojim se svi kat tad mogu da se susretnu: da li standardizacija, kastomizacija i ps.ind. suzava ciljnu grupu potencijalnih kupaca, a samim tim smanjuje i potencijalnu zaradu proizvodjaca.

Da li su onda hit proizvodjaci (hitmejkeri u muzici, novinarstvu, knjizevnosti, politicici) oni koji imaju talenta (ili neceg treceg) koji im omogucava da trzistu nude proizvode u kojima mogu da se prepoznaju pripadnici potpuno razlicitih ciljnih grupa potrosaca. Da li je hit melodija ona koja se dopada i nekom hilbiliju iz midvesta Amerike, lajmiju iz Engleske, kao i nekom rodom iz Zagubice. Mozda je to najociglednije u muzici i u politici ... to istovremeno obracanje sto vecem broju potpuno razlicitih populacionih grupa (sa istim tipskim proizvodom pokrivate visestruko trziste, koliko razlicitih populacija uspe da se pokrije toliko je, valjda, veci i profit).

p.s.

Skoro je bio prikaz kako su produkciono uradjena dva ultrapoznata albuma, koji su potpuno redefinisali popularnu muziku u u.s. i u.k. osamdesetih i devetesetih godina. To su albumi: Pyromania od Def Lepparda, i Come on Over album Sanije Tven (interesantno da je oba albuma radio isti producent)

U oba slucaja radi se o pravoj industrijskoj produkciji, strateski osmisljenoj po gore navedenom principu kombinovanja vise razlicitih ciljnih grupa, od strane marketing agencije koja je radila za muzicku produkcijsku kucu.
Recept je bio isti: uzmete dokazanog maga muzicke produkcije (Robert John "Mutt" Lange, bivsi producent AC/DC-a), nepoznatu grupu/pevaca (koji pristaje na sve bezpogovorono, sto se tice produkcije, izbora pesama, marketing kampanje, turneje ...), i izaberete ciljne grupe koje pokusavate da miksujete.

U slucaju Pyromanije ideja je bila da se hard metal priblizi sirem krugu slusalaca i gledaoca (MTV i tv u boju tada su u punom zamahu sirom sveta) ... napravljen je soft metal kao kombinacija hard metala i pop muzike, koji su umesto uskog kruga hardm obozavalaca, slusali i koledz tinejdzerke i tinejdzeri, citave porodice ... Gde je ovaj koncept, prijemciv mnogo sire koji je bio potpuno originalan u slucaju Def Lepparda posle preuzela tusta i tma grupa.

U slucaju Sanije isti producent je napravio eksperiment u kome je miksovao americku folk muziku i pop muziku ... i opet kao i u slucaju Deff Leparda, napravio megaalbum. Jedino sto u slucaju Sanije, niko nije uspeo da ponovi taj koncept, ni priblizno uspesno kao original.

p.p.s.

Sto se tice miksovanja ciljnih grupa: kada su Lenona pitali, ko na kraju price najvise kupuje njihove ploce, rekao je: "najvise, ucenice iz osnovne skole koje kupuju ploce da bi skidale reci tekstova pesama".

Jaril Jaril 14:01 13.12.2007

Re: Kastomizacija i pseudo-individualizaci

da li standardizacija, kastomizacija i ps.ind. suzava ciljnu grupu potencijalnih kupaca, a samim tim smanjuje i potencijalnu zaradu proizvodjaca
Стандардизација проширује циљну групу потенцијалних купаца, из простог разлога што она омогућава да се различити обрасци једне врсте популарне музике преносе у друге врсте. Тако је некоме ко слуша поп музику много ближи софт-рок него џез. Псеудо-индивидуализација, у некој мери, смањује циљну групу, али од те циљне групе прави верне потрошаче. Те је тако зарада, можда, умањена, али стална. И заправо, циљ и јесте да оба процеса привуку што више зараде.
Da li su onda hit proizvodjaci (hitmejkeri u muzici, novinarstvu, knjizevnosti, politicici) oni koji imaju talenta (ili neceg treceg) koji im omogucava da trzistu nude proizvode u kojima mogu da se prepoznaju pripadnici potpuno razlicitih ciljnih grupa potrosaca.
Не бих ширио причу на политику, не бих да ризикујем да упаднемо у пука дневно-политичка препуцавања. Хит произвођачи, путем масовних медија, стварају оно што је у претходном тексту названо "основни музички језик". Наравно, нису медији једини начин његовог стварања, али су данас један од главних. Стандардизација циља на то да основни музички језик усвоји што више људи, како би различити видови песудо-индивидуализације засновани на њему, били пријемчиви за што више људи. Другим речима, сви хитови "говоре" исто са врло малим иступањима како би одржали илузију да су различити (и да самим тим постоји могућност избора). Ако је могућност избора главни одраз и суштина слободе, онда је стварање музичке индустрије главни атак на њу. Међутим, свестан ограничења које популарна музика доноси, човек може без страха да се њоме забавља.
U oba slucaja radi se o pravoj industrijskoj produkciji
Има само једна ставка зашто музичка индустрија не може бити права индустрија. Зато што је у њој још увек присутан моменат ручне израде, дакле занатство. Све остало је индустријско.
Rip Kirbi Rip Kirbi 11:33 18.12.2007

Луксуз

Да кренем од почетка. Од прве реченице, из које извлачим следеће:

"Популарна музика припада сфери производње луксуза."

То је, претпостављам, Адорно. (Колико видим, текст је мање-више Адорнов, али са неким интервенцијама.)
Дакле, ако та тврдња стоји, запитајмо Адорна шта подразумева под "луксузом". Даље, да ли је свака музика, сваки облик музике или сваки музички жанр - "луксуз" или то важи само за ову врсту музике названу "популарном". И још даље, утиче ли на саму форму и садржину музике њена припадност сфери "луксуза"?

Ево мог скромног прилога овом питању. Музика данас свакако јесте, у извесном виду, индустрија. На њеном стварању ангажовани су велики тимови, који поред композитора, аранжера, дизајнера звука и извођача, укључују и неке (широј јавности мање познате) не-музичке струке: менаџере, истраживаче тржишта и маркетинга. Са друге стране налази се слушалац, који је уклопљен у високо развијену цивилизацију у којој је много тога контролисано "одозго" - од стране државе, индустрије, политике... Радно време и слободно време појединца (а слободно време је једино резервисано за музику) су под диктатом фактора ван њега.

У таквој ситуацији, музика јесте луксуз, дакле нека врста "вишка".

Иначе, Адорно је и марксиста.
Jaril Jaril 12:20 18.12.2007

Re: Луксуз

То је, претпостављам, Адорно. (Колико видим, текст је мање-више Адорнов, али са неким интервенцијама.)
Јесте, интервенције су илустрације савременим примерима. Текст је, мање-више, преписан.
Дакле, ако та тврдња стоји, запитајмо Адорна шта подразумева под "луксузом".
Иначе, Адорно је и марксиста.
Адорнов текст нисам читао као марксистички, а неке такве тврдње сам оставио више ради поштовања извора. Тако сам на пример следећу реченицу:
У сфери производње луксуза, коме припада популарна музика, остатак индивидуализма је највише жив у форми идеолошких категорија као што су укус и слободан избор.
могао да преформулишем у:

У производњи популарне музике, остатак индивидуализма је највише жив у форми укуса и слободног избора.

Можда је и требало то да урадим. Оставио сам из чистог поштовања. (Ја не мислим да је популарна музика луксуз.)
Радно време и слободно време појединца (а слободно време је једино резервисано за музику) су под диктатом фактора ван њега.
У таквој ситуацији, музика јесте луксуз, дакле нека врста "вишка".
Лично не сматрам ниједну врсту музике луксузом, пошто појединца не посматрам само као физичко-радно биће, већ првенствено као духовно биће, у чијем духовном животу популарној музици и те како има места. О улози музике ћу тек писати. Овде то помињем само да назначим да имам и нека неслагања са аутором, али да сам испоштовао аутора. Питања око којих се не слажем се више тичу третмана музике, него саме музике односно, техничког дела, који подразумева стварање основног музичког језика, кроз стандардизацију и псеудо-индивидуализацију, па зато неслагања нисам посебно наглашавао (мада сам већ рекао да Адорно има мало ниподаштавајући однос према популарној музици).
Rip Kirbi Rip Kirbi 13:09 18.12.2007

Поново о луксузу

1. Тешко је тумачити нечије становиште и притом пукашавати да се оно "очисти" од свих идеолошких прљавштина, одн. како ти хоћеш (можемо ли на ти?) да оно буде вредносно НЕУТРАЛНО.

Ево, и овако како си ти преформулисао Адорна, ја ту видим марксизам:
"У производњи популарне музике, остатак индивидуализма је највише жив у форми укуса и слободног избора."

Али, шта са тим? Ми расправљамо о природи музике и можемо се позвати на ово или оно мишљење, како нам воља. Оно што је ту проблем је, несумњиво, што је Маркс - озлоглашен!

Дакле, ако ти кажеш нпр. "остатак индивидуализма", ја видим да се музика или култура уопште (тзв. "духовна надградња" гуши у суровом капиталистичком свету, какав је овај данашњи. И да онда, дабоме, гуши индивидуализам, па се овај, јадан, поцепао и имамо само неке остатке.

Можда Адорно то не каже директно, али то негде стоји. Али, на крају крајева, може се и тако говорити.

2. Не сматраш музику луксузом, али си тиме започео излагање. А ја се закачио.

Чини ми се да, у извесном смислу, музика ЈЕСТЕ луксуз. И да може тако да се говори, а да то не значи срозавање музике, нити оних који у њој уживају. Најпре, музика тражи неко ВРЕМЕ, као и ПОСВЕЋЕНОСТ.

Узгред, није ли једна битна одлика популарне музике баш то што НЕ ТРАЖИ ПОСВЕЋЕНОСТ?

Али, да не гњавим.
Jaril Jaril 13:25 18.12.2007

Re: Поново о луксузу

Али, да не гњавим.
Не гњавиш уопште. И наравно да можемо на ти.
музика ЈЕСТЕ луксуз
музика тражи неко ВРЕМЕ, као и ПОСВЕЋЕНОСТ
Да ли је луксуз оно што тражи време и посвећеност. У том смислу је читав живот луксуз. Питање луксуза посматрам наспрам основних животних потреба. Као што постоје основне физичке потребе, тако постоје и основне духовне потребе. Оно што излази из њихових оквира бисмо могли окарактерисати као луксуз. Задовољење основних физичких потреба захтева време и посвећеност. Зашто то не би случај и са задовољењем духовних потреба?
није ли једна битна одлика популарне музике баш то што НЕ ТРАЖИ ПОСВЕЋЕНОСТ
Овде сам мало збуњен тиме што на моменте кажеш "музика", а на моменте прецизираш "популарна музика". Ако "музика" тражи време и посвећеност, то би онда значило и да "популарна музика" (у оквиру оне прве) тражи време и посвећеност. Ту сам мало збуњен.

Што се тиче односа уметничке и популарне музике, ја га видим кроз физички однос: рад - одмор. И један и други су потребни човеку. Питање је само чему ће дати предност.
Rip Kirbi Rip Kirbi 12:05 18.12.2007

Марксизам, демократија и још понешто

Само да додам, ово је дакле један сасвим "марксистички" став.

Адорно је један "неортодоксни" марксиста. Дакле, његова филозофија користи неке битне елементе марксизма, али их и превазилази и иде даље.

Ево још две тезе, ad hoc:

1. До развоја "популарне музике" (шта год то значило) дошло је у XX веку. Главни разлог: победа политичког устројства названог "демократија" и на Западу и на Истоку. Да, и на Истоку. Дакле, један глобални процес био је: довођење "обичног", "просечног" појединца у центар збивања (макар наизглед), давање права гласа сиромашнима, пониженима и потлаченима.

Наравно, то је био један двосмислен и противречан процес. На Западу, дубоко класно подељеном, упркос "демократији" опстало је и племство и финансијска елита. На Истоку, сви су били "другови", само су неки били то мало више од осталих. Као што важи и данас.

У новим условима, елите (које и даље постоје) виде као свој главни задатак - удварање "просечном" појединцу.

Најчудније је да "просечног" појединца заправо и нема.

Популарна музика има задатак да удовољи просеку, просечном појединцу.

Као што се види, ја сам елитиста.

2. Несумњиво је да англо-америчка музика чини главни и претежни део популарне музике. Зашто?

Зашто музика Финаца, Данаца, Малтежана, Баскијаца и Бугара није популарна?
Jaril Jaril 13:02 18.12.2007

Re: Марксизам, демократија и још понешто

До развоја "популарне музике" (шта год то значило) дошло је у XX веку.
Ово није баш тачно. Можда је у 20ом веку дошло до "популаризације" "популарне музике" (ужас са овим терминима :)) ). Популарна музика постоји од ко зна када (немамо баш много далеких писаних трагова). Тако нпр. у музичком раном бароку (почетак 17ог века) у француској доминира дворска песма, односно дивертисмани - односно популарна музика.
У новим условима, елите (које и даље постоје) виде као свој главни задатак - удварање "просечном" појединцу. Најчудније је да "просечног" појединца заправо и нема.
Мени се чини да се не удварају "комплетном" појединцу, већ оном његовом "делу" који може учествовати у просеку. Ово је, наравно, тотална апстракција - шта значи "комплетан појединац", а шта "његов део"? Неке одговоре би можда могли да потражимо у социологији или психологији групе: шта је то што појединца "натера" да неки део сопства "скреше" како би се "уклопио" са осталима? Просек, у том смислу, и не рачуна са просечним појединцем, већ са неким његовим слојем који је присутан код свих (овде бисмо морали разматрати и колективно несвесно). Тако и популарна музика, не циља на комплетног појединца, већ на један његов слој, који је по њеној "мери". Најчешћи парадокс је да је тај слој управо формиран самом популарном музиком, тј. њеним учешћем у васпитавању и одрастању.
Као што се види, ја сам елитиста.
Ја више ни не знам шта сам. :)) Бејах елитиста, али све више увиђам да одређени просечни слој поседује сваки припадник једне културе (што је мање учешће тог слоја у целокупној личности, то је јединка више индивидуализована).
2. Несумњиво је да англо-америчка музика чини главни и претежни део популарне музике. Зашто?
Зашто музика Финаца, Данаца, Малтежана, Баскијаца и Бугара није популарна?
Одлично питање. Ја бих можда могао да дам неки одокативн одговор у смеру да маркетинг игра огромну улогу приближавањем одређеног производа потрошачу, тј. да што је одређени музички производ више изрекламиран, то он јаче учвршће своје позиције као "најразмљивије" музике. Треба рећи да је савремена популарна музика рођена у Енглеској и САД те да је, збирно гледано (и просторно и временски), највише присутна у "основном музичком језику" појединца.
Rip Kirbi Rip Kirbi 13:21 18.12.2007

Поп

Ма не! Ми говоримо баш о једном одређеном феномену - "популарној музици", каква је настала у XX веку.

Наравно, можемо тражити њене "корене" и у претходним епохама, али то је, чини ми се, узалудан посао.

Могао си навести Јохана Штрауса, валцер и оперете, тзв. музику "лаких нота" као примере. И такве анализе постоје. Али, ништа слично данашњој ситуацији.
Jaril Jaril 13:37 18.12.2007

Re: Поп

Ми говоримо баш о једном одређеном феномену - "популарној музици", каква је настала у XX веку.
А ја циљам баш на њену улогу и позицију у читавој европској цивилизацији (у свим временима), јер ми се чини да је природа популарне музике иста. Ту смо мало подложни историографском фалсификовању: на једном скорашњем скупу се разматрало шта данашња европска култура оставља у наслеђе будућим генерацијама - естраду нико није помињао. Последица тога је да за 200 година нико неће знати за Мадону. Моћи ће нешто да ишчепрка, али ће њен статус бити далеко од статуса који данас има Моцарт. Иста ствар је и са забављачима прошлих времена. О Јохану Штраусу се може прочитати, али је његова музика присутна првенствено захваљујући бечком новогодишњем концерту. За 100 година ни њега више нико неће изводити. То што ми мислимо да у прошлости популарна музика није била онаква каква је данас, не можемо проверити.
можемо тражити њене "корене" и у претходним епохама, али то је, чини ми се, узалудан посао.
Нису то корени, већ читави развојни ступњеви. А корени су негде у фолклору.
Rip Kirbi Rip Kirbi 15:37 20.12.2007

Опет о разлици

Некад и сад.

По чему је наша епоха посебна, изузетна?

Да цитирам: "шта данашња европска култура оставља у наслеђе будућим генерацијама". Заиста, шта?

Препрошли век је познавао популарну музику кроз валцере и оперете, али то је ИСТОВРЕМЕНО период стварања највећих композитора које историја музике познаје. Ево случајног избора. Бетовен (1770-1827), Менделсон (1809-1847), Шуман (1810-1856), Шопен (1810-1849), Вагнер (1813-1883), Дворжак (1841-1904), Чајковски (1840-1993).

Прошли век је такође познавао велике композиторе. Стравински, Прокофјев, Шостакович, колико знам. И други.

Друга половина прошлог века их не познаје. Или се варам?

Ево једне случајне анкете. Има ли некога ко чита овај електронски запис, да познаје музику Џона Кејџа?
Има ли неког ко ужива у музици Пендерецког?
Jaril Jaril 15:49 20.12.2007

Re: Опет о разлици

Друга половина прошлог века их не познаје. Или се варам?
Вараш се, концерти Шниткеа су у увек били феноменално посећени, готово као концерти популарне музике (ако не и више).
Има ли неког ко ужива у музици Пендерецког?
На премијери једне његове симфоније (не сећам се која је по реду, она са 10 оркестара и 20 хорова :)) ) публика је малте'не урлала од узбуђења. Какво вриштање на рок концертима.

Друга половина прошлог века тек познаје велике мајсторе, јер они стоје на крају једне епохе, који по дефиницији сумира све технике и достигнућа претходне епохе (или епоха). Шнитке и Пендерецки су већ ушли у историју. И то поприлично брзо, ако упоредиш са нпр. Бахом, или са Шубертом. Историја се двојако односи: или одмах призна, или призна са великим закашњењем. Наша епоха више није епоха прошлог века. Епоха 20ог века је Модерна, а она је изузетна по много чему. Ако бих морао Модерну да опишем једном речју, то би била: систем. Телекомуникациони, информатички, електро-дистрибутивни, друштвени, уметнички - све сам систем до система.
Rip Kirbi Rip Kirbi 09:46 21.12.2007

Пардон

Извињавам се, дакле, нисам знао. Погрешио сам.

Али, више бих волео да си рекао да си ЛИЧНО био на Шниткеовом концерту одн. на премијери симфоније Пендерецког. Зашто? Ево зашто: у величину Бетовена и Чајковског уверио сам се лично, непосредно, слушајући њихова дела. А о величини Пендерецког, нажалост, знам само из књига. (Не кажем да је то и твој случај.)

Међутим, ево, рецимо "Британика" каже следеће: "популарна музика представља најзначајнији музички развој XX века, нарочито имајући у виду растућу провалију између композитора озбиљне музике и потенцијалне публике."

Чини ми се да један део љубитеља класичне музике, свакако, не ужива у уметничкој музици насталој у XX веку. За њих је то "нека друга" музика. Као да је историја музике стала са Дебисијем и Равелом. Чак, ако се добро сећам, то исто је рекао Артур Рубинштајн. Најзад, мора се признати, то је и питање нечијег укуса.

Реци ми, ако је епоха XX века - Модерна, када се она завршила? И како се зове наша епоха? Хоће ли и она бити тако велика као и претходне?
Rip Kirbi Rip Kirbi 09:52 21.12.2007

Још једном

Само да додам: направио сам методолошку грешку.

Наиме, као критеријум квалитета неке музике узео сам то колика је њена публика. Сасвим је могуће да нека музика не наилази на разумевање у свом времену, дакле, да нема публику, али ће је стећи.
Jaril Jaril 11:20 21.12.2007

Re: Пардон

у величину Бетовена
Бетовен је на почетке својих концерата стављао популарне италијанске арије свог времена како би привукао публику да слуша његова дела. Бетовен уопште није био популаран за свог живота. Оно што је био популаран, то је због Хајдновог ауторитета који је Бетовена много ценио. Добро, није баш да га нису уопште слушали, али су за његову Пету симфонију рекли (помало бесни) да такву музику не треба компоновати. Непопуларност у свом времену није ништа ново и није специфична за музику. Са друге стране, на Берговој премијери Лирске свите публика је била толико одушевљена да је дело морало поново да буде изведено.

Ја нисам толики песимиста као ови из Британике. Таквим писањем они само подгревају нетачан став да је музика Модерне некомуникативна и да постоји неки посебан јаз, какав није постојао раније. Тачно је да би за европску цивилизацију било најлакше да заборави 20ти век па им је зато уметност, која их опомиње и подсећа, несварљива. Но, то је широка прича, за цео текст.
Најзад, мора се признати, то је и питање нечијег укуса.
У уметничкој музици, питање укуса уопште није релевантно. Блискост неке музике је зависна од могућности слушаоца да се са том музиком саживи. Мени није близак Моцарт. Али то није питање укуса, већ моје неспособности да Моцарта доживим. Најбољи пример је да ми до скора Барток није био близак, иако сам намерно радио један семинарски о њему. А онда сам, из чистог морања, сео да одслушам један квартет - и распаметио се. Нема ту питања укуса - већ питања блискости. Барток је у међувремену мени постао близак, тј. постао сам способан да га доживим. Нема ничег чудног у томе што неко не уме да доживи растројство немачког друштва пре и око светских ратова. Британика је посматрању уметничке музике пришла са становишта популарне музике, уместо да је много више ангажовала психологију и социологију. То је, међутим, честа грешка која се данас среће.

Епоха која се данас рађа, нема име, али као што се уопште може видети, мени имена нису нарочито битна. Разграничење епоха је јако тешко и са временске дистанце (Гостушки спори почетак Барока у 17 веку, већ то назива Ренесансом), а камоли из исте временске тачке.

На концертима Пендерецког и Шниткеа нисам лично био. На жалост. Кад је Пендерецки био у БГ-у, био сам спречен да одем. А што иначе не идем, то су питања техничке природе.

И да, нема на чему да се извињаваш. Уопште.
Rip Kirbi Rip Kirbi 14:47 21.12.2007

Укус

Ја не бих укус одбацио. Мислим да је добро рећи за некога ко познаје и воли музику да "има укуса". Слично као и за познаваоца вина.
Rip Kirbi Rip Kirbi 11:36 23.01.2008

Ето

Ето како завршавају блогерске дискусије. Нема заинтересованих. Тема завршена, обрађена, може да се спреми у архиву.

Уосталом, Јариле, изгледа да смо само нас двојица и били "у игри".

Ево, само једне напомене. Ако ово неко буде уопште прочитао:

Мени се чини да је дилема - за или против популарне музике (и популарне културе), уствари следећа дилема: култура (одн. музика) за елиту или култура за све, односно "за народ". Треба се определити, а то није лако.

Иначе, "популарно" значи "народно". Од латинског populus - народ.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana