Autor teksta: Jaril
Разликовање уметничке и популарне музике се узима здраво за готово. Свако ће ту разлику (између овога и овога), мање више препознати и констатовати без удубљивања у некакво суштинскo разликовање самих особина. То, међутим, доводи до разноразних забуна, као што је на пример она у којој један певач популарне музике (свршени музички академац) каже да је популарна музика својеврсна уметност. Доста њих ће рећи да је то забуна и да популарна музика није уметност, али врло мало њих ће понудити конкретно образложење. Па да почнемо.
Стандардизација
Основу популарне музике (и да будем прецизнији, хитова популарне музике) чини стандардизација.
Стандардизација је спроведена од целокупне форме (целине) до најситније структуре, до у ситна цревца (делова и делића). На пример, у следећим хитовима
структура сваког је идентична: [форшпил, строфа, рефрен] (х2) + (некаква "солажа") и на крају поново рефрен (са или без неког значајног краја). Врло је лако претпоставити да ће и велики број будућих хитова имати ову структуру целине. Што ће рећи да је целина унапред дата и предодређена.
Популарна музика користи стандардизоване акордске низове (тзв. репетитивне моделе), што као продукт има хармонску подударност многих строфа и рефрена различитих песама те се тако и на том плану укида иновација. При том, сви смо чули да рефрен треба да буде "catchy" што се може објаснити конкретним мелодијским и ритмичким поступцима, који су јел'те стандардизовани, али бих са тим објашњавањем морао мало да удавим, па га прескачем. Стандардизација се може пратити и даље - у стваралачком процесу, те су тако многи певачи и бендови са предумишљајем рок, поп, денс, хаус, тренс, техно, готик, метал, фолк и тд. и тд. Свака иновација која би некако залутала је заправо још већа потврда стандардизације. На пример, иновативна хармонска структура неке строфе редовно завршава (истим) предумишљеним акордом. Не треба напоменути да у тим условима остали елементи итекако не подлежу нарушавању стандардизације.
Стандардизација се може испратити и у уметничкој музици, односно у ономе што Теодор В. Адорно назива "лоша уметничка музика која може бити исто тако ригидна и механичка". Ја лично имам проблем са термином "лоша музика", али не могу да порекнем да се у "великим делима" уметничке музике стандардизација не може ни изнудити.
Однос целине и детаља
За мене, пресуднији критеријум разликовања уметничке и популарне музике јесте однос целине и детаља. У популарној музици основни ефекат односа између целине и детаља јеста да слушалац постане склон да покаже јаче реакције на детаље него на целину. Како је целина унпаред дата и унапред усвојена, чак и пре него што стварно искуство музике почне, перцепција целине не лежи у живом искуству одређеног музичког комада. Тако целина не утиче на реакцију на детаље, осим што ће им дати различите степене истицања. Никаква тежина није дата целини, нити структура целине зависи од детаља. То практично значи да ако се један детаљ измести из контекста, слушалац може да подржи целину аутоматски, пошто је то музички аутоматизам сам по себи. Рефрен може бити замењен небројено многим другим рефренима. Унутрашња веза између елемената или веза имеђу елемената и целине не би била дотакнута.
У уметничкој музици, сваки детаљ добија свој музички смисао од конкретне свеукупности дела које се, за узврат, састоји од живог односа детаља и никада од пуког наметања музичке схеме. Ако изолујемо, на пример, другу тему Бетовенове Пете симфоније, она и нема неког нарочитог значаја. Међутим, у контексту она добија своје пуно значење. Такође, ако бисмо изузели ову тему комплетан став губи на тежини. Док популарна музика допушта да се делови могу измештати, премештати, у уметничкој музици је такав поступак погубан (довољно је да пробамо да заменимо места првој и другој теми у поменутој симфонији па да се уверимо да добијени резултат нема никаквог смисла). За уметничку музику позиција је важна само у живом односу између свеукупног и детаља, а не у некаквом испуњењу унапред задатих схема. Чврсту везаност одређеног детаља или дêла за целину популарна музика укида. Сваки детаљ је заменљив.
У уметничкој музици детаљ виртеулно садржи целину и води излагању целине, док је, у исто време произведен из концепта целине. У популарној музици тај однос је случајан. Детаљ нема утицаја на целину, која се појављује као небитна окосница. Целина никада није измењена индивидуалним догађајем и стога остаје, као што је и била, издвојена и непримећена кроз комад. У исто време, детаљ је осакаћен средством на које не може да утиче и да га мења, тако да детаљ остаје неважан. Музички детаљ коме није дозвољено да се развије постаје карикатура сопствених потенцијала.
(Наставиће се...)
(Tекст је заснован на: Theodor W. Adorno with assistance of George Simpson, "On popular music", Studies in Philosophy and Social Science, New York: Institute of Social Research. 1941, IX, 17-48.)
Autor: Jaril