Zaustavimo rat

Odavno se u Srbiji nije stekao ovakav splet okolnosti: imamo vlast koja po svim merenjima uživa izuzetno visoku podršku građana, i ta vlast se zalaže za politiku koja uživa, bezmalo, konsenzus čitavog društva.

Osnovne tačke te politike su završetak dijaloga s Prištinom uz pronalazak održivog rešenja koje će doneti dugoročni mir i stabilnost i dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, čime će se višegodišnji napori prethodnih vlada, a pre svega građana Srbije, valorizovati, a put srbije ka EU i boljem životu učiniti ireverzibilnim.

Gledano spolja tako izgleda. Ali, gledano iznutra, paradoksalno je ali istinito, i pored odsustva ozbiljnijih sporenja oko temeljnih principa državne politike, besni pravi mali rat među strankama. Politizuju se afere koje ne bi smele da budu politizovane, kao ona sa aflatoksinom u mleku, i dalje se vode tabloidne kampanje protiv stranačkih protivnika, na nedavnim izborima u tri grada u Vojvodini došlo je i do fizičkog obračuna između simpatizera različitih strana u lokalnoj areni. Javni život postaje ponovo izpunjen povišenim tonovima i pretnjama. Nasilje, nažalost, ponovo postaje lajt motiv našeg svakodnevnog života.

U takvoj atmosferi, ovih dana smo se podsetili jednog istorijskog događaja:

 Krajem 19. veka Srbija je na jedan dan prekinula rat sa Bugarskom kako bi pomoć Međunarodnog Crvenog krsta stigla do bugarskih ranjenika. U sećanje na taj čin, u zgradi Crvenog krsta u Ženevi, stoji tabla sa natpisom: "Budi human kao što je bila humana Srbija 1885".

Mislim da bi, sećajući se tog dana, morali da se zapitamo sledeće: kako je moguće da smo tada, 1885. uspeli da u sebi pronađemo hrabrosti, solidarnosti, ljudskosti i snage, da prekinemo rat, makar na kratko, i zašto danas ne bi pokušali da učinimo nešto slično?

Srbija je na korak da učini dve istorijske stvari za sebe, za sve svoje građane: da pronalaskom kompromisa reši višegodišnju kosovsku agoniju i da dobijanjem Datuma zacementira svoju evropsku budućnost. Nije li to interes veći od svakog ličnog, važniji od svakog stranačkog i partikularnog?

Ako jeste, a mislim da jeste, predlažem sledeće:

Da se na ograničeni rok, od recimo četiri do šest meseci, zamrznu svi stranački ratovi, svi sukobi, da se stane sa govorom mržnje i sa svakom vrstom nasilja, uključujući i medijske hajke. Neka nadležni organi rade svoje redovne poslove, neka se borba protiv korupcije i kriminala nastavi punom parom, ali tamo gde joj je i mesto, u institucijama sistema. Za to vreme da se angažuju svi potencijali društva, stranaka, NVO-a i pojedinaca u cilju ostvarenja dva pomenuta zajednička cilja. Pokušajmo da barem na jedan dan udružimo svoje napore na zajedničkom poslu. Neka svako pokuša da doprinese jedinstvenom cilju. Umesto da saplićemo jedni druge i trošimo energiju na destrukciju, hajde da je saberemo da svako učini najviše što može, tamo gde u svetu može, kako bi građani od toga imali konkretnu i opipljivu korist.

Ovo je trenutak koji, jednostavno, traži nesvakidašnju vrstu političke mudrosti i čojstva.

A takvo, konstruktivno i državotvorno ponašanje svih političkih aktera, ubeđen sam, građani bi znali da cene i od njega bi imali korist i vlast i opozicija, ali pre svega – svi građani Srbije.

A kad posao završimo, vratićemo se lako uobičajenoj stranačkoj utakmici, ali će se ta utakmica tada igrati u jednoj stabilnijoj i sigurnijoj zemlji čija je budućnost obezbeđena i u kojoj građani više neće strahovati od neizvesnosti sutrašnjeg dana. 

Ako je Srbija mogla 1885. da bude humana prema svom neprijatelju, može li 2013. da bude humana prema sebi?

                                                                                  Objavljeno u "Politici" 7. 3. 2013.