Руски принц Григориј Потемкин ушао је у изреку у готово све језике света по селима које је градио. Помало накрива прича каже да је при посети Катарине Великe његовим провинцијама Потемкин подигао села-кулисе дуж трасе царичине пловидбе Дњепром. Сврха кулиса била је да царицу и пратњу европских званичника увери како је ситуација у задобијеним областима боља него што је стварно била. Русија је, тада, од Отоманског царства ратом тек била преузела области Крима и северно суседне Нове Русије, и делегација је ишла њима у инспекцију. Чак и да је прича у потпуности тачна, досетљиви Потемкин није се морао бојати царичине казне или освете: био је у то време њен омиљени љубавник а доцније велики пријатељ.
Потемкинова села у Србији изгледају, наравно, сасвим другачије. Она су саздана од обећања бољег живота и сумњивих постигнућа и конференција за штампу. Истини за вољу, читав низ резултата српског Александра Великог јесу за похвалу. Рецимо, земља је много чиме показала непорециво EU лице, а читав корпус једног задртог и спрам Европе неповерљивог гласачког тела формално је преведен на модерни колосек. Даље, током светске избегличке кризе Србија се понашала на узор многима. Још даље, а конзервативцима на нервозу, и прве успешне геј параде у Србији, које су изузетно важне јер легитимизују право на различитост и демонстрирају жељу државе да то право брани, успешно су одржане баш са Александром на челу.
Ипак, и та нека лепа достигнућа тону у мутни Дунав пред атмосфером која је у земљи створена. Читава српска јавност, у складу са механизмима владања наших садашњих челника, таблоидизирана је до последњег црвеног крвног зрнца. Чак и одатле провирују Станије, Сораје, Космајци и Загорци, тајкуни и тајкунчићи, анимир даме из разних министарстава, лажне дипломе, станови по Бугарској и куће на Дедињу. Како ни то, изгледа, није довољно, сваких месец-два проналазе се нове и нове завере против државе, покушаји атентата и насртаји на премијера. Онима склоним историјским поукама, за наук би требало да служи како су управо тоталитарни или недемократски политички системи ревносни у непрекидној производњи спољнег и унутрашњег непријатеља. Сама идеја те непријатељ-мануфактуре јесте да се слабости, незнања и неваљалства прикрију буком која се пред сваким "непријатељем" и "опасношћу" диже.
Данашњу циркусијаду са министром полиције и постројеним наоружаним луткама око њега на конференцији за штампу гледао сам у друштву мојих пријатеља инжињера, машинаца и грађевинаца. Моји инжињери су можда специфична сорта: чврсто обема ногама стоје на земљи, готово математички избалансирани. Углавном, они су смејали будалаштинама које су изговаране, док сам ја полако почињао да осећам трансфер непријатности. Запитао сам се зашто? Можда једноставно стога што ми је пало на памет да би иоле пристојни људи требало да се стиде тих отужних вашаришта, бахатијих и глупљих утолико више што су њихови бесмисао и срамота бивали већи?
Истина је, још како су учили Титови пионири, непријатељ увек вреба. Само, овде и данас, тај непријатељ је једна за људско достојанство понижавајућа памет и њена механика владања. И то је једина права порука господина Полиграфа.