U poslednje vreme kolaju glasine koje su kanda tačne – SPC je bacila oko na plac Narodne Biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12. Odnosno, SPC ima inicijativu da tu sagradi patrijaršijsku biblioteku. Baš tu, na tuđem bi da zidaju. Odlično. Ako takve incijative mogu da prođu, onda i ja imam inicijativu da i meni država pokloni plac u centru grada, a pare za građevinske ideje ću lasno da nađem čim sednem na skupocenu lokaciju. Mislim, ako je rezon da se plac da onome ko ima para da na njemu zida. A opet, kako Crkva ima para da zida, a nema para da kupi plac na kome će zidati? I što je baš zinula na plac u centru Beograda, a ne u Ovči ili Zaklopači? I kome to uopšte može da padne na pamet da Crkvi išta poklanja u ovo vreme nemanja i krize? Da nije Crkva možda sirota, nema para da kupi...iako ima para da zida? I ne samo da poklanja, nego tuđe da poklanja. Ako iko misli da je »inicijativa« Crkve vredna poklanjanja, nek sam, iz sopstvenog džepa i dobrog srca kupi plac, pa neka ga Crkvi zavešta, sigurno će u'vatiti mesta duši svojoj pantokratorskoj.

PESME & SLIKA

"...To ti je studija o unutrašnjem utočištu, mapa onog mesta na koje čovek odlazi kada život u stvarnom svetu više nije moguć."                                                 Pol Oster

 

 

Povremeni, prisni i razgovorljivi susreti sa fotografom Đorđom Vukojem,

 

На задату тему "Писмо ванземаљцу" један ученик је написао:
 Драги ванземаљче, овде на Земљи сви причају како су деца највеће богатство, а нико не мари за нас, ако можеш, помози нам...

Елем, фотографије које имате прилику да видите јесу слика и прилика колико заиста маримо за децу.
Ономад, за време часа, комад плафона умало није повредио ученицу. 

Поломљена стакла лепимо траком, стављамо картоне.
Често се дешава да ученик устане како би ми уступио столицу док упишем час, јер столица нема, а и кад их има, обично су без наслона, па замислите како се осећа ученик који читав дан мора да преседи на столици без наслона. Понижавајуће, болно, мучно. Знам да у животу постоје и потресније приче, али није згорег да пробамо да се за мало достоојанства изборимо.

Колико год да се чисте, учионице никада не могу бити чисте, јер је све у фази распада, због накупљене прашине и промаје, ученици су често болесни, што је и разумљиво. Писао сам разним компанијама, молио за помоћ, нико се не одазива.

 

U poslednje dve godine promenili smo tri ministra kulture, a mediji tvrde da je i četvrti na pomolu. Krenula su i nagađanja ko je četvrti: Maja Gojković, Dejan Savić ili Srđan Dragojević.
Gledajući svojevremeno raspravu o kulturi na jednoj nacionalnoj TV, bio sam blago rečeno zbunjen izjavom gosta te emisije, poznatog srpskog reditelja Slobodana Šuljagića da bi upravo ja - Ivan Blagojević bio odličan ministar kulture. Kako ga nikada nisam upoznao pomučio sam se da pronađem njegov broj mobilnog. Zahvalio sam mu se ljubazno i upitao odakle mu takva ideja.

Da, moja najveća želja u životu jeste da pronađu lek za autizam. Autizam je stanje, a ne bolest, ali se ja ipak nadam da će jednog dana pronaći lek koji će ljudima koji žive sa autizmom da olakša to stanje. Sigurna sam da bi mnogi od njih, kada bi mogli, rekli da žele isto.

Zašto o ovom pišem? Pa, pre neki dan sam na FB okačila vest o tome kako je možda pronađen lek za autizam.  Jedna prijateljica, čiji sin takođe ima autizam, na to je rekla da joj je dosta eksperimenata sa našom decom I da misli da je sasvim u redu što su oni takvi kakvi jesu – posebni.

Наиђем малопре на крајње интересантан наслов у Новостима. Кажу људи како свака четврта Српкиња није мајка. И цео текст, који се иначе не бави само Српкињама већ и грађанкама Републике Србије других националности, само о женама. Ни речи о томе колико процената мушкараца није отац.

Villa Nellcôte je gradjevina iz 19 veka na samoj obali mora tacnije mondenskog gradica po imenu Villefranche-sur-Mer. Lokacija, Azurna Obala. 1940 god tokom okupacije Francuske bila je sediste gestapoa za tu oblast. Kit Ricards, gitarista Rolinstonsa, je bezeci od britanske finansiske policije iznajmio Nellcôte 1971 godine I u njoj napravio album Exile on Main St. Jedan od najvrednijih spomenika R&R. Na istom mestu je nastala I pesma Wild Horses koju su zajedno odsanjali I napisali Kit I Gram Parsons.

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.

      Poznato je da hartija sve trpi. A kako li je tek onome što u našoj svakodnevnoj komunikaciji već uveliko zamenjuje hartiju? Kad jedan od rodonačelnika postmodernizma odluči da se stavi u kožu elektronske knjige, kalambur je neminovan...

Dvadeset godina besprizornog otimanja novca i resursa ovog naroda od strane političko-tajkunske kaste bilo je dovoljno da se društvo vrati u predcivilizacijsko stanje. Ono što je na vrhu piramide bila besomučna krađa moralno nakaznih vladara i kruga njihovih poltrona, koji su nas uz pomoć naše slomljene volje uzjahali i danas čine naš politički sistem, na putu ka dnu se pretvorilo u gloženje oko ostataka plena i mrvica koje su nam bacali. Zaslepljeni lažnim ideologijama i nimalo slepim vođama gubili smo države, gradove, blagostanje, samopoštovanje, dostojanstvo. Pretvorili su nas u apologete zločina, svoje krvave pirove i gadosti proizvodili u zajedničke, plemenske i nacionalne. A zatim i otpor svemu tome unovčili, uhlebili, izigrali.

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.

Objavljujemo još jednu priču:

1. Konstantinu - maminom heroju

Glasanje se odvija davanjem preporuka (klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.
Rok za glasanje je 72 sata od trenutka postavljanja.

Gost autor: Zilikaka

Danas oko podne, u Sokobanji je povređeno devetoro mališana, đaka prvaka. Jedna devojčica je zadobila, prelom lobanje sa nagnječenjem mozga i krvarenjem , i trenutno se nalazi u „veštačkoj komi“.

Do nesreće je došlo prilikom vožnje na ringišpilu, kada je pukao noseći stub i konstrukcija se srušila.
Da bi se ovakva havarija desila, taj stub je morao biti tako oštećen, da je to verovatno na prvi pogled
vidljivo. U svakom slučaju, otkrilo bi se jednom od rutinskim metoda, za pola sata rada.