I bi završni ispit iz srpskog jezika i književnosti.

Mene sad zanima koliko je nas ovde prisutnih, što smo se par dana o pismenosti i nepismenosti naše dece razgovarali, spremno uraditi isti ovaj test što su ga deca radila, te pošteno prijaviti rezultat?

Za hrabre koji se ne plaše samoposmatranja, evo linka za test: SRPSKI JEZIK

A tačne odgovore možete pronaći ovde: KLJUČ ZA BODOVANJE

edit

Prenosim tekst Zorana Panovića, gl. urednika dnevnog lista Danas. Podsetio me je da je prošlo petnaest godina od kada sam sa grupom Magnet izveo Rekvijem za Srbiju i od kada je počeo da izlazi Danas. Tekst je na mene ostavio snažan utisak.

Lajbah u Pionirskom parku

Priča je indikativna i poučna. Pojavila se u Danasu 17. juna daleke 1997. Samo osam dana od prvog broja našeg lista. Dakle, 16. juna 1997, oko 5. časova ujutro u Beograd je stigla još jedna grupa Srba s Kosova. Uglavnom se radilo o ljudima iz Istoka koji su činili i prvu grupu, što je više dana već protestovala u Pionirskom parku zbog brutalnog izbacivanja iz stanova namenjenih povratnicima na Kosovo.

Te dve grupe nešto se nisu podnosile, iako su ljudi imali iste probleme. Pristigli Srbi su se uputili u Saveznu vladu, ali su već tada znali da se radi o uzaludnoj proceduri koju su već prošli.

Višednevni protest pod vedrim nebom dobio je, međutim, nesvakidašnju podršku. Alternativna umetnička grupa „Magnet" izvela je tačno u podne u Pionirskom parku performans pod nazivom „Rekvijem za Srbiju".

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros, kao i obično, započnem dan „šetnjom“ po Internetu da bih na brzinu pregledao vesti. I tako, uz ostalo, vidim u rubrici „Na današnji dan“ na veb sajtu B92 „vest“ da je „18.juna 1527. godine umro italijanski političar i pisac Nikolo Makijaveli, autor dela „Vladalac“ u kome je izneo shvatanje da vladalac ne treba da bira sredstva da bi postigao cilj iz čega je kasnije izveden pojam makijavelizam.“

E pa, nije umro. Zapravo, naravno da jeste umro, ali ne 18.juna već, mnogo verovatnije nekoliko dana kasnije, 21.juna 1527. Bar tako piše u svim njegovim biografijama koje sam uspeo da vidim, uključujući i Vikipediju.

 

BEOGRAD - Dva kadeta Vojne akademije poginula su jutros u eksploziji na poligonu Pasuljanske livade, dvoje je teže ranjeno a petoro je zadobilo lakše telesne povrede, saopštilo je Ministarstvo odbrane.

Nesreća se dogodila jutros oko devet časova kada je eksplodirala zaostala granata kalibra 30 milimetara koju je pronašao jedan od kadeta. Do nesreće

Premislja  se nasa mlada

Za koga ce da se uda

Sa kim ce da opet vlada

Sa kime da pravi cuda.

Od Borisa miraz trazi,

Dok na Tomu namiguje,

Nema lazi samo kazi,

Meni narod sve veruje.

Nema dana a da sebi i najbližima ne postavim pitanje “Zašto nam sve ide ovako?” - traljavo, mrljavo i brljavo. Odgovor nalazim u dvostrukom paradoksu koji Srbiju prati kao neko prokletstvo. S jedne strane, vlast se već godinama bavi sama sobom, a za nas šta preostane. S druge strane, narod većinski čeka i samo čeka da mu vlast reši sve probleme, dok mu ne prekipi. I tako u krug, već decenijama. Ili kako ruski pisac Ivan Bunjin lepo reče: “Ovde se ništa ne menja,samo je život prošao.”

Već sada je jasno da aktuelna farsa sa formiranjem nove Vlade Srbije znači samo nastavak agonije naredne 4 godine.

Prošle nedelje, dopao mi je ruku ženevski "Les Temps". Negde na dnu stranice naiđoh na kratku vest o izboru Vuka Jeremića za predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Mali značaj posvećen ovoj vesti bio je u potputnoj suprotnosti načinu na koji je ona propraćena u našim medijama. To me je dodatno zbunilo jer "Les Temps" je poznat po tome što pažljivo prati događaje u Ujedinjenim Nacijama, a Švajcarska je snažno podržala Vuka Jeremića. Sve u svemu, bilo je za očekivati veći naslov, ako ne i vest na naslovnoj strani.

Naravno, Jeremić je naš čovek, a naši mediji su skloni jakom spinu. Jeremić je čak izjavio da je njegov uspeh u diplomatiji jednak osvajanju svetskog prvenstva u fudbalu (čudo nije pomenuo Vimbldon). Sve u svemu, cela situacija me je zbunila te sam morao da rešim ovaj "cognitive dissonance" tako što sam se obratio za pomoć prijatelju koji se bavi diplomatijom. Evo nekoliko njegovih pojašnjenja....

"Pozivati se na citate, znači oslanjati se na dobro pamćenje, a ne na zdrav razum" - Leonardo Da Vinči

Da li je navođenje gornjeg citata u kontradikciji sa njegovim značenjem? Contradictio in verbo

Kao da mu smisao leži  u neizricanju. Poput onih stvari što nam se prikazuju tako što nam se ne otkrivaju. Kao ... kao Tao.

Sigurno ste pomislili da je ovo tekst o raspletu duela Tadić-Nikolić, ili barem o formiranju vlade Srbije. Po cenu da vas razočaram, moram odmah da kažem, malo ste pogrešili. Ovo nije priča o Borisu i Tomi. Da objasnim. Nedavno je "Blic" objavio tekst o super-računaru Instituta za fiziku, koji će uskoro (nakon planirane nadogradnje) biti najmoćniji računar na Balkanu. Ime tog računara je, naravno, "Paradoks".

Prema recima Aleksandra Bogojevića, zamenika direktora u Institutu za fiziku (i kako prenosi "Blic"), Paradoks trenutno ima 1.100 procesora, i radi na 7 tera-flopsa.

... jer u principu život u Srbiji je uvek bio život življen kao neposredno pred neku katastrofu. I život u Srbiji nikada, ali nikada, nje bilo dovoljno dobar da bi to ljudi i priznali.

 

Tokom 20. veka prosečno radno vreme opalo je skoro duplo, pre svega zbog dramatičnog rasta produktivnosti, ali i usled pritiska sindikata, kao i progresivnog zakonodavstva. Radna nedelja, u većem delu industrijalizovanog sveta, kontinuirano je padala, na oko četrdeset sati posle Drugog svetskog rata. Već 1926. Henri Ford je počeo da zatvara svoje fabrike automobila subotom i nedeljom. Tri godine kasnije sindikat radnika u proizvodnji odeće u SAD izborio se za petodnevnu radnu nedelju. Federalna vlada SAD ozakonila je 1946. četrdeset-časovnu radnu sedmicu za državne funkcionere, ali

Izazovi stepe

26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom.

edit