Autor: Rodoljub Šabić

Társaság a Szabadságjogokért je ime jednog mađarskog udruženja građana (Mađarski savez za građanske slobode). To ime zaslužuje da se pominje s poštovanjem, jer je reč o udruženju koje je pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu pokrenulo i nedavno uspešno okončalo spor protiv Mađarske države, zbog uskraćivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. U svetu se o tome mnogo govorilo, kod nas nažalost ne, mada je reč o jednom od najkrupnijih rezultata u dosadašnjoj borbi za pravo na slobodan pristup informacijama.

 Pre 29 godina, manje dva meseca rodila mi se kćerka . Jutros u 3 :o7  ona je rodila kćerku. Moja unuka teška je  3,82o kilograma  i dugačka 53 centimetra.

  Deda Milorad , pojma nema  gde se nalazi. Osećaj blesave zbunjenosti isto , skoro isto , kada mu se kćerka  rodila. Obećah da ću javiti i  trenutno znam da sam na blogu. Dobio sam zadatak od babe  da  kupim piće , crno vino i kolu obavezno , pečeno prase  i još ponešto sitno za meze , da obezbedim muziku,  nazovem  oko 5o-ak telefonskih brojeva - ona će  preostale - a sve za večerašnju žurku

Kao neko sto se bavi politikom i istorijom te kao osoba sa hendikepom svjestan sam da se put ka tolerantnijem društvu ne prelazi za jedan dan. Moje zadovoljstvo učestvovati u svakom koraku napred je tim veće jer znam da je na tom putu skupa sa mnom jedna Natasa koja je za sve nas napisala ovaj tekst.

  Dragi prijatelji, računajući da je ovih prolećnih dana najprijatnije ćutati i nešto čituckati, šaljem Vam ovu priču, od pre par godina. Nadam se da će Vam prijati.

AKO DERETE KENGURA, PA KOŽA ZAPINJE, KRENITE OD REPA

Krenemo, tako, jednog predvečerja, moj čovek i ja, da prošetamo kejom, do Štranda. Toplo, početak juna. Dunav se lenjavi, klinci trčkaraju, mlađarija se ljubi po klupama, mesec odskočio pa sija... Razgovor krene pa zamre, valjda nesposoban da konkuriše Dunavu i od mraka posivelim krošnjama drveća.

Koračamo i mahinalno čitamo

Jaoooo, što me iznervira ovaj dr(?) Slavik odjutros!

Kud i uzeh da čitam vesti pre prve jutarnje... kafu mi je moju ogadio!

O, zemljo, otvori se, progutaj ga!

Pa, kakav horoskop neko mora da ima da izjavi ovakve stvari u svoju odbranu?

Pa, kakvi su mu to advokati kad ga ne savetovaše da se brani ćutanjem?

Pa, koja je to količina arogancije?

Pa, ljudi moji... da li je ovo moguće???

Ne mogu da dočekam sutrašnje izricanje presude.

Slavik:

"Zovi me ćupom, al' me ne razbij", imala je običaj reći moja pokojna baka.

Željku Ivanoviću, direktoru crnogorskih Vijesti, upravo sam poslala sledeći mail:

Gospodine Ivanoviću,

Štampana stvar čiji ste suvlasnik i direktor objavila je 21. marta 2009. u štampanom i elektronskom izdanju moj autorski tekst objavljen još ranije, 9. marta 2009, u beogradskoj Borbi i prenet dan kasnije, naravno uz moju saglasnost, u Peščaniku.

Tekst ste objavili bez mog znanja, bez ikakvih konsultacija bilo sa mnom, bilo sa medijem za koji je pisan i bez navođenja originalnog izvora.

Time ste i meni i mojim poslovnim partnerima naneli štetu, a čitaoce doveli u zabludu. I jedni i drugi mogu steći pogrešan utisak da sam pisala za vaše novine - a nisam, niti bi mi to ikada palo na pamet.

   Prolece i leto su bili oduvek pogodno vreme za izbacivanje novih melodija u shirom otvorena spremishta publike za tu sezonu, koja je znalachki, na prvo slushanje prepoznavala hitove i onda ih besomuchno vrtela. prvo na gramofonu, ritualno nameshtajuci iglu na novo oshtancovani vinil, a kasnije na raznim drugim tehnoloshki inoviranim nosachima zvuka.

B92 blog number 60.

Slika (opisno)

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni.

Moj prijatelj, vrlo, vrlo cenjeni muzičar koji živi i radi u Minhenu ( a deca nam se vole kao da su sestre od tetke u najmanju ruku, što mi je, moram priznati važnije) i njegova super cool žena ( a moja drugarica, što mi je još važnije) svečano su nam saopštili negde u januaru da dolazi čuveni, super čuveni i totalno cool lik po imenu Tommy Emmanuel. Pojma ja nisam imala ko je čovek ali u sud mojih prijatelja verujem. I tako smo decu nabacili jednoj babisiterki da je u duetu zabavljaju, a mi smo, otišli na koncert. Da sam znala da ko će me tamo dočekati - bolje bih se pripremila. Ipak susret sa ovom muzikom bio je dirljiv i zanosan, napet i opuštajući, uzbudljiv i opasan.