ko u ruskom romanu...

Nema ženu i sina ali ima podrum pun vima i sve mu je ravno...

                           Dakle, večeras sam imao čast ugostiti mog prijatelja, brata, ČOVEKA, iz meni mrske (bratske)Hrvatske ili Croacie ....

                          Pre mnogo godina bili smo braća ( po dizanju zastave u našem odmaralištu )I sad smo braća kad treba....sad , što ne treba , nije naša greška - nego Vaša

                          Političari, boli Vas uvo što se mi sastajemo, družimo, pričamo o

„U životu postoji pet stvari koje se ne mogu vratiti: 1.kamen koji je bačen, 2. Reč nakon što je rečena, 3. Mogućnost nakon što je izgubljena, 4. Vreme kada je prošlo, i 5. Ljubav za koju se ne bori."

Političari su svih ovih godinama, građanima Srbije obećavali razvoj energetskog sektora, sveže investicije, hiljade novih radnih mesta, i nadasve lidera u regionu. Njihova obećanja su bila potpuno opravdana jer su mogućnosti - potencijali ovog sektora bili realna osnova za dostizanje liderske pozicije.
Na početku 2009.godine realnost je drugačija i

Foto: Mira Zdjelar

Juan Berasategui, nepostojeća ličnost izmišljena za potrebe ove polupriče, ima divan pogled sa prozora. Sa 32. sprata njegovog kondominijuma u South Beachu (SoBe) na samoj plaži, vidi se pučina, naslućuje se ogromni Atlantik. Tek ako se pogleda vrlo duboko, u dno prozora koji ide gotovo do poda, vidi se uska linija peska, plaža ispred kondominijuma. Juanova spavaća soba je zastakljena i ispupčena prema vodi, tako da on iz svog skupog stana vidi Okean čim se probudi. U daljini se ponekad sjaje brodovi, ali mnogo češće sa prozora vidi se samo plavetnilo mora.

demokratska stranka

ps: moj odnos prema zutim mrljama ostaje nepromenjen :)

drugi deo naslova copyright by unfuckable 

Nemajući vremena da u decembru napišem svoj prvi blog, čvrsto sam bio rešio da naškrabam nešto prvih dana januara, dok ne budem ponovo počeo da radim…Dvoumio sam se oko dve teme, koju da izaberem za prvi blog, ali, kao što u takvim situacijama obično biva, u međuvremenu se dogodi nešto treće što nam privuče pažnju, te će ovaj blog biti upravo o toj trećoj stvari.

Naime, bio ja za novu godinu u Berlinu turistički, te vidim ja tamo nekoliko stvari koje su me nagnale na razmišljanje koliko je Beograd lak za snalaženje jednom strancu koji ne govori srpski

"Fali mi samo 6 ocena da budem odličan!"

Moj sin, brat Sava, pošto nam je saopštio da neće na polugodištu nece imati ni jednog keca, od čega smo svi redom danima strepeli

Ovo nije prvi put da se u svetu desava nesto big, ili nešto sto ja smatram da je big, al ovaj ulaz u Gazu je definitivno globalno big, samo što nase TV  stanice i drugi outleti  koje do februara  ne izlaze iz NG i Božić šema i beskonačnih repriza tesko da to vide,  i da češće počnem da svraćam na blog, da vidim sta se na blogu kaže. A ono šutnja, osim naravno Jasmine T, al njen

(Ovaj tekst je već objavljen kod Angie01 gde je imao preko 200 komentara. Sad ga stavljam, nepromenjenog, u moj Blog profil.)

Davnih šezdesetih godina moja starija sestra počela je da mi pominje pevača čiji se neobičan glas čuo sa našeg radio aparata marke KOSMAJ. Arsen Dedić - mladi pevač koji je pevušio ili skoro pričao. Glas koji je moj otac posprdno nazivao „onaj što kobojagi peva". Zavoleo sam taj glas, te note i stihove. U početku samo zbog poverenja u sestrin ukus, a

iliti rano si se radovao.

Sasvim slučajno pogledao sam prvu epizodu serije "Rođak sa sela". Jednostavno sam se nalazio u takvom društvu da je gledanje domaće serije to veče bilo obavezno. Pomislio sam da ću nekako izdržati novu budalaštinu Siniše Pavića, večitog scenariste RTS-a. Sve se menja, samo je S. Pavić večan.

Međutim, ubrzo sam shvatio da ovo nije rađeno po njegovom scenariju, što je za mene bilo prvo iznenađenje.

Završi se prva epizoda, ja oduševljen. Serija po mom ukusu, bez politike, sa sjajnim Draganom Jovanovićem, opušteno, ma sve super.

Znao sam koliko je moj komšija ponosan na svoju rakiju i koliko je ubeđen da je baš njegova najbolja na svetu. Ali šta mogu kad potičem iz porodice gde se uvek pekla prava, dobra rakija, bez šećera.

I ćutao sam mu ja u početku. Kada je govorio kako bolje nema klimao sam potvrdno glavom. Ali zašto je morao da kaže da se rakija ne može peći bez šećera. Tada sam mu pokazao svoju "kolekciju". Na svakoj flaši piše od čega je i od kog strica sam je dobio. A imao je šta i da vidi. Pored standardnih šljive, kajsije, loze, kruške, bile su i meni omiljena jabuka, dunja, višnja.

   Pošto je Nova godina obično vreme različitih svođenja računa, kako u životu tako i na Blogu, palo mi je na moju malu pamet da se i ja pozabavim tom, pomalo bolnom rabotom, a pozivam i Vas.
Dakle, bila je ovo, definitivno, godina izazova za Blog B92 i mnoge od nas. 
Mnoge stvari više nisu iste, a mnoge više nikada neće biti iste. Dobili smo nekoliko odličnih autora, i bar tri puta više skoro pa perfektnih komentatora. 

  Krajem dvadesetih godina proslog vijeka GM,("General Mottors"  tad    mlada automobilska kompanija u povoju , tajno je pocela kupovati  konkurente u oblasti transporta odnosno sisteme gradskog prevoza sirom Sjedinjenih Americkih Drzava.  GM je koristila  brojne "front  corporacije " koje su kupovale cijele sisteme gradskog prevoza vecinom su to bili tramvaji.  Na ovaj nacin GM je postao vlasnik gradskog prevoza u Tulsa (Oklahoma),Montgomery (Alabama), , Cedar Rapids (Iowa), I El Paso (Texas);  istog kupca dobili su tramvaji u gradovima kao sto su  Baltimore, Chicago,

"Vukica" je osnovana 1952. godine i izvorno je bila kulturno umetničko društvo tekstilne kompanije BEKO. Prvih godina, radila je u krugu preduzeća koje je bilo smešteno u velikom kompleksu na dnu Kelemegdana, preko puta Zoološkog vrta, kod okretnice tramvaja. S godinama, BEKO se širio a poslovni rezultati sve više su stavljani ispred kulturnih potreba zaposlenih, tako da se Vukica najpre preselila u salu obližnje Mašinske škole "Petar Drapšin", a onda smo čergarili u Domu omladine, pa u Mesnoj zajednici "Filip Filipović" na Vračaru i, evo poslednjih 20 godina, u Mesnoj zajednici na Konjarniku. 

Još od ranih dana uvrežio se običaj da se pravo sa probe odlazi u "Brankovinu" na piće. Pravo uz Kalemegdansku kaldrmu, hitali smo onako oznojeni da se zavučemo u svoj ćošak i tako produžimo druženje. Nabijalo nas se po pedesetak u taj deo kafančeta. Upadali smo kao tajfun i stopoštavali se, po dvoje na stolicu ako nije bilo mesta.

Već je bilo reči o ovome (o uvođenju osvetljenja u potpalublje, čak je i Sirotanović Alija AlijaS UNF podizao svoj glas i ja sam mislio da je to gotova stvar). Dakle, kako nevidljive blogere učiniti vidljivim (JA SE VIDIM!)? Evo jednog predloga (onomad kod Kru na Novogodišnjem blogu Gazda M im'o predlog, ja malčice razradio):

Da Blogooci naprave stranicu sa linkovima na sve tekstove (SVIH blogera) hronološki od najnovijeg ka najstarijima (npr. poslednjih 50, nebitno).Nešto slično kao što sa desne strane vidimo "Najnovije - blogeri", da, recimo,

Na nekoliko misli koje sam izložio u tekstu koji sledi inspirisala me je priča koju nam je preneo kolega autor Dragan Jakovljević.

Indolentnost, sebičnost, pohlepa predstavljaju samo neke od brojnih simptoma duševne obolelosti savremenog društva koje usled konzumentskog mentaliteta banalizuje ljudskost, vrši svojevrsnu inverziju pojmova i vrednosti u kome nedostatak empatije postaje svakodnevna pojava. Društvo nam je emotivno osakaćeno. Čovek jednostavno više nema vremena za drugoga već se konstantno okreće u krug unutar vrtloga sopstvenih interesa u kojem često ne bira sredstva kako bi postigao svoje sebične ciljeve. Savremeni čovek je tiranin na civilizovan i prihvatljiv način. On je smatra Berđajev: tiranin, ako ne u velikom, onda u malom, ako ne u državi ili na putevma svetske istorije onda svojoj porodici ili na svom radnom mestu. U njemu postoji večita tendencija ka despotizmu, vlašću, gospodarenjem i eksploatacijom. Ovakva tendencija se neizbežno transpondira na celokupno ljudsko društvo.

Poštovani čitaoci, komentatori i blogeri,

B92, Veran Matić, Dejan Restak koji je napravio ovaj Blog, urednica Bloga (za čiji nick "Tajanstvena Urednica", je zaslužna Krugolina Borup - nick "urednica" je i tako zauzet) moderatori, medju kojima je i Supermod (uvek najstariji moderator po stažu, jer moderatori se s vremena na vreme menjaju i niko od njih ne radi po ceo dan svih 7 dana u nedelji, pa ga koriste svi moderatori i, eto demistifikacije - urednica bloga, kada nema moderatora), administrator koji je zadužen za Blog i svi iz veb tima koji povremeno doprinose - žele vam srećnu Novu godinu.