(Iz rukopisa novog romana.)

Stigla sam do kraja sela i zastala, pitajući se da li da napravim još jedan krug, samo sada osmatrajući pažljivije, ili da ipak potražim mesto negde izvan njega.

„Haus, madam, turkiš haus, foto!“, čula sam ženski glas sa prozora iznad moje glave. Nudio mi je da za nadoknadu fotografišem drvenu kuću na sprat.

„Para jok“, odbila sam, i upitala je: “Ja imam čador, vi bašču, biti moj jatak?“ Jurila sam po sećanju turcizme, obilno se pomažući rukama kao u igri pantomime: prva reč – šator, druga – vaša bašta, treća – sigurno mesto.

„Jes-jes“, žurno mi je potvrdila na engleskom.

Mala, skoro okrugla žena kojoj je bilo teško odrediti godine, u širokim cvetnim pantalonama i s maramom istog desena, začuđujuće brzo je sišla dole. Dok me je sprovodila iza kuće, pridružila joj se i devojčica, verovatno njena ćerka, od možda trinaest godina. Odvele su me do velikog zadnjeg dvorišta, koje se jednom stranom završavalo gotovo kod samog luka, i pokazale mi dobro ravno mesto.

„ Tešekur!“, zahvalih im, te se bacih na podizanje kampa.

Kada objašnjavamo različite tehničke koncepte studentima i drugima, obično se trudimo da osmislimo pogodne scenarije i da tako, na praktičnim situacijama, prikažemo primere koji te koncepte čine lakšim za razumevanje.

Tako često dođemo do situacije da, uz pogodan scenario, treba da smislimo i likove koji u njemu igraju uloge i time priču učinimo zanimljivom i pogodnom za razumevanje. Time će kolege lakše da zapamte specifične probleme i njihova rešenja, da bih ih kasnije primenjivali.

Ovaj tekst sam napisao i pročitao na komemoraciji 2013 godine u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Objavljujem ga sada na blogu i obaveštavam vas da će se retrospektivna izložba Đorđija Crnčevića otvoriti 24. Novembra 2015 u 19 sati u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici.

Đorđije Đole Crnčević je rođen 1941 a umro je 2013 godine. Bio je, ne samo po mom subjektivnom sudu, jedan od najboljih vajara koje su ovi prostori dali!

Šta je život do šačica peska!

moj mlađi sin je otišao danas u milano
da se takmiči na evropskom prvenstu u irskom plesu.
nikad niko iz srbije se nije takmičio na tom nivou.

Gost-autor Saša Rajkov 

Dosta prašine se diglo ovih dana povodom usvojenog predlloga jednog zakona, a priznaćete, ne mare često građani Srbije šta u zakonu piše. Radi se o novom, šestom po redu Zakonu o legalizaciji, odn. „ozakonjenju objekata”, o kojem ovih dana raspravlja Skupština. Sporan je Član 5. koji kaže: 

Šta će 

Vučiću opozicija, dosta su mu onaj Babić, Vulin i slični 

Izvodi iz intervjua koji je za portal Moj Novi Sad sa mnom vodio novinar Duško Domanović

Srbija kao društvo više ne postoji... Postoji teritorija koja se tako zove, geografski pojam. Ali kao društvo mi ne postojimo, zato što smo se sveli na tu teritoriju na kojoj neki ljudi, u nedostatku sposobnosti da se bave sobom i svojim životom, radije gledaju rijaliti programe. Onda, sa druge strane, imaš tu, uslovno rečeno, „elitu“, koja posmatra taj nesrećni svet i kaže „to je polusvet“. Ja kažem, čekaj, ukoliko tri četvrtine, ili četiri petine populacije u jednoj zemlji spada u polusvet, šta je sa nama koji sebe tu ne vidmo? Šta se sa nama dogodilo? Ukoliko smo u međuvremenu prespavali nekoliko decenija i nismo primetili da se taj polusvet oko nas toliko namnožio, da još malo pa neće biti ničega drugog, šta je onda sa nama, šta je sa našim vrednostima, šta smo mi činili da te vrednosti odbranimo?

Овако: реформи једноставно - нема. И не треба мењати тезу да "народ неће реформе", јер су реформе биле главно предизборно обећање за које је тих милион и седамсто хиљада наивних суграђана гласало. Изостанак реформи је и разлог зашто пола милиона наивних суграђана није (опет, гунђајући да је последњи пут) гласало за ДС. Јесте, разне интересне групе (рецимо синдикати) које би биле најдиректније погођене реформама би наравно (и сасвим легитимно у демократском друштву) биле гласне, медији би им се додворавали и спиновали и што јесте и што није само да продају неку новину више, било би патетике на све стране, али томе служи апсолутна већина. Да обезбеди да можеш да останеш глув и нем на ускогруде опструкције (али не и на добронамерне критике) и да истрајеш на спровођењу неког плана/идеје за који си добио подршку, па макар потрошио популарност као Шредер својевремено. Наравно, сад је јасно да нема ту ни плана ни спровођења, а најгласнији је и највише спинује сам премијер, док апсолутна већина служи за украс.

Све оно што сам затекао или се појавило у време док сам још увек пречесто грешио у разликовању нокшира од остатка света било је у дечјем реду ствари смештано у фиоку "ово је одувек било ту и тако".

У витрини у ћошку, изнад фиоке са дугмадима (не-не!), налазиле су се стаклене преграде са финим чашама и шољама (не-не!), а изнад њих је била тајанствена фиока са четвртастим украсним кључем (наравно, не!). Поврх свега, безбедно ван мог домашаја, налазио се радио, савршено уклопљен, и по текстури свог дрвеног кућишта и по габариту, у отвор у витрини.

Dragoljub Žarković u Blicu (ponedeljak, 16. novembar) zabrinut je zbog nepostojanja društvenog konsenzusa o temeljnim reformama. Urednik Vremena ukazuje i na jedan paradoks: Vučić ima preko 50 odsto podrške, a većina građana ne podržava reforme koje sprovodi. U tom smislu iskazana zabrinutost je opravdana, kako čovek, pa bio on i premijer, može da uradi nešto što građani ne žele?

novak igra najbolju sezonu u karijeri,
ima najviše poena koje je ikad iko ostvario,
na dobrom je mestu, sve mu se skockalo, treneri koji su mu zaista posvećeni,
porodica koja ga podržava i on je pronašao ritam.

kad je federer dominirao na sličan način pre desetak godina, glavonje su odlučile
da uspore sve podloge ne bi li tur učinili zanimljivijim,
šta mislite da će sada

Piše: Rodoljub Šabić

Neretko me obraćanja novinara ili građana povodom problema u pristupu nekim informacijama podsete na to kako u "pamćenju" našoj javnosti relativno brzo blede i vesti koje su ne samo svojevremeno bile više nego "atraktivne", nego su zaista vredne trajne pažnje. Jedno takvo obraćanje, ovih dana, podsetilo me je npr. na vest koja je početkom leta 2013. u javnosti bukvalno "eksplodirala". Vest da je iz naših državnih rezervi „nestalo" nešto više od 80 hiljada tona, 80 miliona kilograma žita!! Pominjan je još i nestanak hiljada tona ulja, šećera

Često dobijam poruke u kojima me neiskusni putnici pitaju : 
"A kako to sa vizama?"
"A gde vadim vize?" 
"Je l' možeš da mi daš neki savet za vize?"

suze mi krenuse ... 

ako nekoga barem malo interesuje gde je otisla kreativnost u interpretaciji barem sto se muzickog sveta tice, neka pogleda ovog momka. Necete zazaliti. 

ne smem ni da pomislim kako ovo zvuci kada se "odvrne" ... ali ne na sluskama =)

Vlada Velike Britanije donirala je do sada 1.3 miliona evra za projekat podrške Srbiji u saniranju posledica poplava iz maja 2014. godine. Danas nam je gost bloger UNOPS-ova projektna inženjerka, Dragana Novaković, koja piše o važnosti prevencije poplava.

Visok stepen ranjivosti sistema za zaštitu od poplava u Srbiji došao je u žižu javnosti u maju 2014. godine, kada su nezapamćene kiše prouzrokovale štetu procenjenu na 1,7 milijardi evra, što predstavlja 4,8 odsto bruto društvenog proizvoda Srbije.

(...) Najpoučniji primer ovih procesa svakako je onaj koji se vodi bosanskim Srbima, pod optužbom da su oni jedini krivci za gradjanski rat u Jugoslaviji, premda su možda baš oni najviše prepatili i mada je taj narod doživeo najveće tragedije u svojoj davnoj i nedavnoj istoriji, a čija hrabrost i osećanje časti nisu svojstveni našem vremenu. Zašto da budu izabrani baš Srbi, zašto da se na njih svaljuju svi gresi, zašto da njih optužuju za neoprostive grozote, iako su ih počinili manje od drugih? Nagon za održanjem ili legitimna odbrana, pre nego puka izopačenost, uticali su