U kafeteriji se uvek nađu u isto vreme. Redovi stolova i redovi stolica, samo sa jedne strane. Ako neko baš želi, može da okrene stolicu, i leđa TV monitoru na zidu. Dešava se, ali ne često - ljudi se drže nametnutog reda. Ona ima svoj red i stolicu.

 

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

 

14.11.1960, odlukom suda, Ruby Bridges je jedna od šestoro dece koja su krenula u američke škole, do tog trenutka rezervisane samo za belu decu, a u školu je išla u pratnji US maršala (šerifa) zbog ogromnog protivljenja stanovništva i protesta roditelja bele dece u Nju Orleansu gde je počeo program "integrisanih škola" zamišljenih da u njih idu sva deca, bez obzira na boju kože ... roditelji bele dece su pretili ispisivanjem svoje dece, a nastavnici i učitelji odbijali su da rade u nastavi u učionicama sa crnom decom, svi osim Barbare Henri iz Bostona koja je Ruby učila sve predmete ...
Pre samo 50 godina ... jer ništa ne može zaustaviti ideje čije je vreme došlo..

 Zaista, dosta je sa tim skepticizmom ... kritika vlasti i njenog delanja je neophodna ali ovde se preteruje sa tim načinom i to može te predane i posvećene boljitku delatnike da obeshrabri ... narod se predaje tom nekorisnom gunđanju i o tome da ovde hara depresija a pod pritiskom onih što im ništa ne valja i koji ne vide dalje od svog nosa. Zanemaruje narod uspehe i korake ka svetlu koje je svakako na kraju ovog našeg tunela ... 

 

 ... eto, neki dan viđena je novost ishodovana naporom delatnika sa polja i ravnica i ponekog brda, naravno inspirisani naprednim duhom i treba pokazati ovakav, bar  jedan od uspeha, dobro neka je samo u poljoprivredi a promovisan pod sloganom INOVACIJAMA PROTIv TRADICIONALIZMA  ...  i onda ... sve ispočetka ...

Meteorolozi najaviše padavine ovih dana. Nisam siguran da je individualni poljoprivredni proizvođač koji je obilazio svoju njivu mislio da će sa neba da mu padaju oklopna vozila (u narodu poznato kao tenk, tenkić, sportski model).

- Je l' imamo net u apartmanu?
- Aha. S kajmakom:)

Naš život je jedna neprekidna linija obaveza koje izvršavamo disciplinovano kao vojnici. Uveče brifing ko, gde i kada ide, vozi, vraća, kuva, nabavlja, uči...odlazak na posao i u školu se ni ne računa. Društveno-politički rad (ko se zaljubio, ko razbio glavu, koga muči kriza srednjih godina, koga treba voditi kod lekara, kome nabaviti lekove, kad se vraća Šešelj), pa povečerje. Ujutro gimnastika (kad bi se zezali:), umivanje, zubići, oblačenje, pakovanje užine i onda marš dok ne podobijamo žuljeve. Kulturni rad spadne na film s torenta i odlazak na dečji rođendan ili slavu. Dobro je kad su gubici minimalni, vojska malo rasturena, ali na broju.

Ipak, ponekad dobijemo odsustvo i odemo u prirodu.

Just to show how really short-sighted it is possible to be, civic activist Filip Vukša was fined nearly €500 for repairing a dilapidated bus stop in Belgrade.

!!!

 

Gost autor: Pokojni književni kritičar D.J., Predsednik saveta Izdavačke kuće KLJ.

 

D.J.: Podignutih gustih obrva, rendasto naboranog čela, pogleda usmerenog u unutrašnjost sopstvenih mentalija, kuckajući olovkom po stolu, ćuteći, praveći dramsku pauzu koja se otegla, pred unezverenim očima ostalih članova saveta, najzad progovori: Pažljivo sam slušao vaša izlaganja u vezi izdavanja, štampanja

Sto na sredini sobe. Slabo svetlo čini da se stvari u sobičku jedva naziru. Između stola i kreveta, već odavno nameštenog za spavanje, mališan vadi knjige, sveske i razne olovčice iz torbe. Kleči na patosu i slaže stvari u malu komodu. Majka se kreće od rešoa do stola. Po improvizovanoj kuhinji. Napred, nazad. Stolnjak. Tanjiri. Kašike. Slanik. Polovina hleba u najlonskoj kesi. Šerpica. Kutlača. Lonče za kafu u kojem se guraju dva obarena jajeta. Nož za hleb.

 

– Hajde…

 

Majka vlažnom krparom čisti sudoperu, rukom kupi mrve i ubacuje

Gost autor: Miloš Miladinović

Danijela Kovačević devojka o kojoj sam prvi put pisao pre godinu dana, kada sam prvi put saznao za njenu borbu ali ne samo njenu već i njene petogodišnje ćerkice Marije i cele porodice. Posle objavljivanja teksta mnogi blogeri su mi se pridužili na tome im je Danijelina porodica neizmerno zahvalna ali i ja.
Ali sada je potrebno ponoviti akciju!
Krajem decembra ove godine kako je objavio portal Na dlanu a prenosi Organ Vlasti, o Danijeli Kovačević, 21-godišnjoj devojci koja se već 4 godine nalazi u vigilnoj komi, nakon što joj je ceo organizam zahvatila sepsa posle porođaja 14. oktobra 2009. godine.

 

Lepo je videti pretekle odgovorne mlade i malo starije Beograđane u protestu protiv BGD na vodi što daje nadu da nije javnost sasvim zamukla uprkos snažnoj mediskoj i svakoj drugoj propagandi koju vlast sprovodi pa počinje da liči na mentalnu torturu nad širokim narodnim masama i ponekim pojedincem a koji se na tako što primi. Ono sa balonima i stvarima na naduvavanje nazvano  Šlauf udar je dobar i primeren ogovor na nasilne improvizacije koje mesecima zauzimaju mesto u medijima, bilbordima, na sajtovima i uskoro se očekuje kulminacija ispadanjem malih maketica bgdanavodi iz plakara po stanovima kada građanin hoće odatle da uzme neku preobuku.

Ipak, ništa nije savršeno pa u žaru protestvovanja bele strane sveta pojavio se transparent na kome piše „Stop investitorskom urbanizmu“  koji je prepoznat kao crna strana sveta

nisam htela da otvaram blog danas, da bi mogli da ga zatvorimo
kad bude finale.

 

Premijer Srbije  nije covek koji jedno prica drugo radi, vec je osoba koja uglavnom radi sve suprotno  od onog sto prica. I sa timm, kao ni zbog tog, ocigledno nema problema.

To sto Aleksandar Vucic nema problema sa  sopstvenim lazima je iskljucivo njegov licni problem. Medjutim,(nedostatak)  reakcije domace, ali i  strane publike na nekad stvarno notorne lazi srpskog premijera       jeste tema vredna analize.

 , Brisel je samo  nastavio sa svojom pragmaticnom  ulogom u kvazireformskoj predstavi u izvedbi vladeSrbije, ovog puta Aleksandra Vucica.   

Havana, jun mesec, n-te godine

 

Pola sata kasnije.

G.G. Markes: Nagao se preko mermernog stočića, stavio svoju šaku na moju podlakticu i rekao: Moram vam priznati da mi veoma prija ovaj naš razgovor, ovo ćaskanje bez napora...

Mikele: E da ste znali šta se sve dešavalo u mojoj glavi, o mentalnoj stegnutosti, o tremi da i ne govorim, kada sam ušao u Buena Vista da se nađem s vama, vi ste velikan...

G.G. Markes je odmahnuo rukom i nasmejao se: Niti sam bio, niti sam nekakav velikan, običan sam čovek, Gabrijel Garsija