Bez obzira na događaje tokom istorije širom planete, bilo da su od prirode ili ljudskom voljom i rukom učinjeni a koji nisu uvek bili blagonakloni prema arhitektonskim ili urbanim tvorevinama nastalim proteklih vekova neki su ipak opstajali. Sledbenici predaka su ih koristili prvobitno kao lukrativno nasleđe a onda su se dosetili da takvi kakvi su mogu biti i verodostojno svedočanstvo o uspešnoj prošlosti pa tako obezbeđuju uporište za prestiž u odnosu na druge koji nisu posedovali takovu vrstu zaostavštine. U proteklih nekoliko decenija proglašavali su pretekla zdanja iz prošlosti ali i po neki kvart iz urbane matrice kulturnim dobrom, zapaženim nasleđem stečenim od predaka i stavljali ih pod nadzor zajednice. Od skora savremenici čuvaju i imenuju kulturnim dobrom i arhitektoniku sa koje su tek skinute skele a boja se još nije osušila uz manjkavu procenu za koju je, pre svega, neophodan vremenski otklon a to svedoči da je i ovde, u nasleđe od predaka ušla marketinška potreba jer za vlasnika nekretnine je veoma važno da ona bude i imenovana kulturnim dobrom i zaštićena kao znak da je kontinuitet uspešnih istoriskih događaja održan i prestiž unapređen.

a bila je tako blizu, gotovo na dohvat ruke ... jebi ga.

Od prijatelja iz zajednice okupljene oko sajta Serbian Meteo stiže nam analiza kako smo se uvalili u ovakvu situaciju, uz dozvolu autora, kolege Miloša Vujovića prenosim ga u celini jer je - odličan.

Ima reč:

Od utorka, 13. maja, Srbija je pod uticajem ciklona Tamara, koji će ostati zapamćen kao najkišovitiji ciklon od kada se vrše meteorološka merenja u Srbiji. Baziraćemo se na analizu posledica ovog

U neko doba, neposredno posle Prvog svetskog rata, u Jabuku (Apfeldorf) u Banatu, tada čisto nemačko selo, dođe prosvetna inspekcija. Pre „Velikog rata" mali Nemci iz Jabuke išli su u mađarsku školu, jerbo im selo bilo ugarski dominion. Sastavni deo provere bilo je pevanje „Bože pravde" koju su mali Nemci, uz jak akcenat, ipak uspešno otpevali. Jedan od inspektora upita nekog od dečaka da li zna šta je pevao? Ovaj mu kao iz topa odgovori: „Das Razische Isten, áldd meg a Magyart (Racko Bože, spasi Mađare)".

Autor: Rodoljub Šabić

Juče i prekjuče mediji su prenosili izjave zvaničnika MUP-a koji najavljuju da će postupiti po rešenju poverenika kojim je MUP-u naređeno da odmah prestane sa nedozvolјenom obradom podataka o ličnosti policijskih službenika i građana koju vrši bez valјanog pravnog osnova putem instaliranih sistema za video i audio snimanje (AVI nadzor) instaliranih u patrolnim vozilima saobraćajne policije.

Reklo bi se i nije neka posebna "vest", trebalo bi da je očekivana.

Ipak, zanimljivo je da su pre samo 15-ak dana mediji prenosili

Znam. Znam da ste je voleli, a da sada je volite sve manje. Znam i da ste nekada slušali svaku njenu reč, jedva je čekali, a sada za nju retko lepu reč nađete. Znam da ste joj verovali, a sada verujete da vas je baš ona razočarala. Znam i da se ovakve stvari ne pišu za rođendanski dan, ali mi smo je pravili zato da ona bude mesto gde ćemo moći da govorimo, pišemo, radimo ono što se drugde tada nije ni moglo ni smelo. Sem na Devedestdvojci. Na Radiju B92 koji danas slavi 25. rođendan.

Možete da ga ne volite, možete svašta da pričate, ali ja sam i dalje ponosna na to što sam bila među onima koji su pravili i napravili Radio B92. Ako nekoga boli to što nije sada onakav kakav je bio, onakav kakav smo želeli da bude, onakav kakav bi trebalo da jeste, boli mene i sve one koji su mu posvetili godine života, radeći na njemu i van onoga što se drugde radnim vremenom zove.

Ponosna sam na sve njih koji su ga voleli za koje je taj radio bio drugo ja. Ponosna na vreme koje je pokazalo da su na njemu radili dobri, kreativni, pametni ljudi, hrabri ljudi koji su i van radija bili ili jesu važni za ovu zemlju. Na Radio B92 su dolazili ljudi koji su želeli da rade drugačije, bolje, koji su na njemu tražili prostore kojih nigde drugde nije bilo. Zbog toga danas tako puno ljudi koji nešto znače u svojoj biografiji nose ime Radija B92.

Taj radio i ti ljudi su bili, i mahom i ostali, više od prijatelja. Zato što smo živeli zajedno, u redakciji smo provodili više vremena no u svojim kućama, znali smo sve o svakome, slavili smo zajedno rođendane, venčanja, položene ispite, dobro urađene poslove, prve rođene »redakcijske« bebe...Radili smo, u početku, pomoću štapa i kanapa, drugi su bili veliki, podržavani, iskusni, imali su sve što smo mi, »oni klinci«, mogli samo da sanjamo. Sve sem hrabrosti da budu više i da rastu svakog dana, uporno i sa dubokom verom da može još bolje.

To je bio radio na kome smo učili da budemo novinari, urednici, tonci, radio koji je rastao svakog dana zato što smo u njega ulagali i više no što smo znali da smemo ili umemo.

Zbog toga, svima onima koji smo ovaj radio pravili, koji smo za njega živeli, voleli ga, bili i ostali ponosni na njega – srećan rođendan!

Na prethodnom blogu kod AD, gde se diskutovalo o smanjivanju beneficija za pojedine društveno osetljive grupe, trudnice, decu sa teškoćama i sl.  bloger gavrilo ponudio je svoju ideju za rešavanje nekih od problema sa kojima se suočavaju pre svega osobe sa invaliditetom i formiranje jednog sistema koji bi bio pravedniji, transparentniji, odgovorniji, a koji bi mogao biti primenljiv i na neke druge grupe. Ja sam mu ponudila opciju da kao moj gost tu ideju razradi, obrazloži i kroz vaše komentare obogati, popravi i ako bude volje, saglasja i mogućnosti to i prosledi "dalje".

Nadam se gostovanju i jedne blogerke koja bi nam približila svakodnevne probleme onih koji zbog manjkavosti sistema (pre svega zdravstvenog,a i drugih) ostaju van njega.

Dakle moj gost je gavrilo, u epizodi:

Друштвена одговорност - Пронађимо одрживо решење

[Подржи себе, подржи друге]

Карневалска реалност је сигуран простор у коме се испитују и изазивају важеће друштвене норме, обичаји и догме. У карневалској реалности луде постају краљeви, краљеви луде, блудници постају чедни, чедни постају блудници, жене постају мушкарци, мушкарци постају жене, војници постају музичари, свет постаје верски простор... Карневалска реалност је простор у коме се тестира „како би било, кад би било".

Карневалска реалност је сигуран простор, јер омогућава да се то другачије друштво, једном када се карневал заврши, усвоји или одбаци. Када се карневал заврши све се враћа на старо, а друштву остаје могућност да временом усвоји или одбаци испробане односе. Карневалска реалност омогућава да се превазиђе окошталост устаљених норми, обичаја и догми, па је тиме психо-социјални елемент који омогућава напредовање једног друштва.

Već nekoliko dana slušam, pa proveravam jednu vest koja je objavljena i po posledicama izazvala i reakcije i poruke koje joj može biti i nisu bila prvobitna namera.

Ali stvar sa odgovornošću za javnu reč je takva - dok reči javno ne izgovorite vi vladate njima, a jednom kad se javno izgovore - one vladaju onima koji se javnim poslovima bave.

Naime, jedna politička stranka u Srbiji DSS je, "provocirana" zakonskim

mlada pesnikinja sarah key 
ima lepu vežbu za svoje učenike.

ona traži od njih da naprave listu od najmanje tri stvari
za koje su potpuno sigurni da su istinite za njih lično.
i da onda od toga naprave pesmu.

ja neću tražiti od vas da pišete pesme, ali ajde probajte
da napravite listu od bar tri stvari za koje sigurno znate da su istinite.

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis

Intervju: Dragan Velikić

Dragan Velikić je književnik čije svako novo delo u čitavom ex-Yu regionu izaziva vanrednu čitalačku pažnju. Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem, geografskom, mentalnom i emotivnom prostoru Centralne Evrope. Nedavno je za svoju književnost dobio Nagradu grada Budimpešte (u obrazloženju stoji da je Velikić u svojim knjigama stvorio „nepristrasan i uvjerljiv portret mađarske priijestonice"). Neposredan povod za ovaj intervju je izdavački poduhvat beogradske „Lagune", koja je objavila reizdanja čak četiri Velikićeve knjige - najpre je krajem 2012. objavljena „Bonavia", tokom 2013. romani „Severni zid" (1995) i „Danteov trg" (1997), a iz štampe se upravo pojavio „Ruski prozor" (2007), svakako najpoznatija i najčitanija Velikićeva knjiga.

Razgovarao: Nebojša Milenković  

Pre no što dođemo do knjiga, možete li pokušati da odgovorite na pitanje: ko ste vi, Dragane Velikiću?

                 Život čine male stvari.
                 Vaše malo, nekom je mnogo.
                 Sreća je u darivanju.

 

               Ok. Zvuči toliko prežvakano, ofucano, potrošeno...
               Opet, ako neko uloži svoju energiju, svoje vreme, svoju maštu, svoje srce ( ma kako to zvučalo patetično ) u ideju kako nekome olakšati, a nekome ulepšati koji dan, valja barem pogledati o čemu se to radi. A onda sesti, porazmisliti, pa prema željama, mogućnostima, sklonostima... rešiti nalazimo li se u čitavoj priči.

               Dakle, evo jedne zanimljive akcije koju je osmislila i pokrenula moja gošća Fantomatsicna:

 

 

 

 

 

Šta je VAŽNO?

VAŽNO je biti živ/a. (Dozvoljavam sebi izvesnu dozu sumnje u ovu tvrdnju)

VAŽNO je disati, kad si već živ/a.

VAŽNO je jesti i piti (vodu, čaj...), da bi ostao živ/a.

VAŽNO je urinirati i fekalisati.

VAŽNO je...šta još ono beše VAŽNO?

 

Da li je VAŽNO biti zdrav/a?

Da li je VAŽNO biti dobar roditelj? (Šta to uopšte znači?)

Da li je VAŽNO biti dobar/a suprug/a (???)

Da li je VAŽNO imati prijatelje?

Da li je VAŽNO imati ili nemati para (za koliko-toliko pristojan život)?

Da