Moj posao je da posmatram ljude kako se kreću.

U Valensiji sam se čudio hiljadama džogera kako u znoju lica svoga i prvoklasnoj opremi, svakodnevno trči isušenim koritom reke Turije. Većina njih imala je ozbiljno lošu tehniku trčanja, što u prevodu znači ozbiljno sudaranje nekih zglobnih struktura koje priroda nije predvidela da se sudaraju. To sudaranje vremenom izaziva ozbiljne povrede koje često ni ne mogu da se povežu sa trčanjem; često se čuje: “Imam diskus herniju, a vežbam svaki dan.” Pa imaš diskus herniju upravo zato što vežbaš svaki dan. Vežbaš pogrešno.

Време је предизбора и позиционирају се разни на разне начине. Долази до цепања (Курир и (Пинк)формер сламају душе и због њих крваре срца) али и до укрупњавања. Праве се коалиције, договори и преговори су константна работа (дивно време за престоничкее кафане). Неко и програме пише па је за нас сломљене Звездином катастрофом од Борца

Skorašnji teroristički napad u Parizu i tursko obaranje ruskog aviona su označili početak novog istorijskog vremena.

Pažljivo, nogu pred nogu spuštam se niz padinu strmim uskim puteljkom, kozjom stazicom, često mi noga sklizne niz sitne oštre kamenčiće, jedva održavam ravnotežu. Godina je 1993 i još sam gibak i spretan ali da je bilo mučno, bilo je! Gledam drito ispred sebe i tek s vremena na vreme zastanem i pogledam oko sebe, osvrnem se, nisam daleko odmakao. Nastavim i posle petnaestak minuta vidim seljaka, čoveka koji seda ispod omalene šljive

Grad nije grad ako u njemu nema sranja. I sve što ga takvim čini, i dobro i loše, delo je ljudi. Retko kada je to bio vetar, bar ne u gradovima u mojoj zemlji. Nije bilo tornada kao u Oklahomi ili Alabami, pacifičkih orkana niti japanskih tajfuna, samo ona dosadna košava sa Karpata koja je retko ostavljala žrtve, sem živaca jer ne zna da stane. Za sve u Gradu odgovorni su ljudi. To što zna da bude

Doslovce i bukvalno. Na upravo završenom svjetskom prvenstvu u dizanju tegova održanom u Hjustonu, posljednjeg dana šampionata, Алексей Ловчев je oborio WR u izbačaju (i kombinaciji) u najvećoj težinskoj kategoriji +105kg.

Hodnik u OUP Palilula. Sa obe strane nizovi vrata. U hodniku pored svakih vrata klupa. Metalni ram, narandžasti plastični nasloni i sedišta. Pred vratima na kojima je providnim selotejpom na dve tačke, u gornjim uglovima (štednja, reforme) crnim markerom krupnim štampanim slovima napisano ПОЛИГРАФ sedi ozbiljan mlad čovek na pragu sredovečnosti. Izraz lica koncentrisan ali ne i zabrinut, fokusiran ali optimističan. Pored njega drugi mladić, uzdrhtalom rukom dodiruje mu rame u želji da mu do znanja stavi svoju privrženost i lojalnost. U očima briga i teskoba.

Iz prostorije izlazi policijski službenik: "Aleksandar Vučić?"

Prvi mladić, smiren i dostojanstven ustaje. Za niim i ovaj drugi, ustreptao od nekakvog uzbuđenja i očigledne brige.

"Izvolite unutra, gospodine Vučiću. Vi, gospodine ministre, ostanite tu. Po pravilima službe niko sem ovlašćenih službenika ne može prisustvovati ispitivanju."

Nebojša Stefanović - jer on je taj drugi brižni mladi čovek - napravi korak nazad. Pravila i institucije su iznad svega.

Vučić mu setnim ali neustrašivim pogledom stavi do znanja - hej, ne boj se! Pa ovo je naša država! Mi smo je načinili da bude stabilna i čvrsta, moćna ali pravedna! Nema razloga za strah i brigu!

I smirenim korakom uđe, a vrata se za njim zatvore.

Interesantno je kako reč „generic" („opšte", „nebrendirano", ...) ima negativne konotacije u Engleskom slengu - inferiorno, zapušteno, prljavo, izgužvano, manje važno, ...

I kako je brend postao jedna od mračnih sila koje prožimaju moderni, civilizacijski „univerzum", a sveprisutna i magnetski privlačna.

Slučajno je PCR (Paul Craig Roberts) iskoristio reč kao opšti obrazac u članku o kapitalizmu kada je dao primer prodaje nemačkih podmornica Grcima za novac koji su pozajmili od Nemaca, a koji Grcima nije bio potreban nego je politička "elita" bila podmićena da bi ga pozajmila. Dalje ide priča, što PCRova što moja, kako nije svaka kinta od tog novca projekcija napravljene vrednosti vrednih Nemaca, nego je izvučena iz "kvantnog vakuma", pošto je to moguće na najvišim nivoima vlasi prostim pritiskom na kompjutersku tipku.

Magistralni put kojim se kotrljam kreće od Marmarisa na Tirkiznoj obali i vodi uz more do Mersina, koji Turci nazivaju Biserom Mediterana, odakle potom zadire u kopno, zavlačeći se sve dublje na istok, preko kurdskog Mardina pa južno oko Ljubičaste planine, gde ulazi u Iran. Ispijajući jutarnju kafu, pratim na mapi žutu liniju sa oznakom De-četristo, kojom je iscrtan. Već danima žalim što neću moći da njime vozim sve vreme, jer iako planiram u Iran, ta ruta nije bezbedna za samu ženu. Duž obale, koja je turistički razvijena, stanovništvo je uglavnom naviklo na zapadnjake i zapadnjački pogled na svet, po kome su muškarci i žene izjednačeni u slobodama, pa tako čak i mlade devojke putuju same. Ali kad se samo malo udalji od Mediterana, posebno na istoku Turske, putnica postaje izložena neodobravajućim pogledima meštana zato što narušava vekovne običaje, uznemiruje maštu muškaraca i u manje stabilnih priroda može da probudi mračne strasti.

 "Economists are more showbiz than pop stars now"

Ovaj intervju prenosim na princijevu sugestiju, naslijepo, pošto ga nisam još pročitao, no, do sada, bar u mom slučaju, princi  nije omanuo u preporučivanju tekstova za čitanje.

Ok, idemo  - LINK

21. Festival Autorskog Filma je u toku!