Pobedili smo prvu. 

Energija koju ima ova ekipa,  još od pripremnog perioda, je fascinantna. 

Bjelica fantastičan u napadu, ali previše važnih prodatih lopti. Svi ostali uglavnom mlaki, ali pravi kada treba. Tipično. Mislim da možemo mnogo na ovom prvenstvu. 

Dugo se osećalo kako se valja iza brda. Međutim, Evropa, bogata, razmažena i prezazuzeta porodičnim trzavicama, našla se zatečena kad su joj preko granica provalile stotine hiljada izbeglica islamske veroispovesti, dakle, stranih državljana po definiciji teških za asimilaciju.

Različite zemlje Unije različito su reagovale. Bilo je okretanja glave. Izmišljen je termin “migranti” ne bi li se opravdala sopstvena bezosećajnost. EU je s početka bila toliko dezorijentisana da čak ni međusobno nisu bili solidarni, kako bi se čovek inače nadao. Svako se snalazio kako je

Modernizam brzo zastari.
Aktivizam se pokvari.
Laž nije nepoštenje.

 Moguće je da nisi Srbin ako ne radiš barem 2 od navedenih stvari:

1. Imaš kesu punu drugih kesa

2. imaš gomilu praznih bočica na kadi i kako takneš jednu padnu 10

3. Čuvaš kutije od Tv-a, kompjutera, videa, ... od 1978 na ovamo

4. Imaš punu čašu olovaka od kojih možda jedna radi

5. Daljinski držiš uz tv na komodi

Gost autor: Tasadebeli

Не видимо се више... Али се чујемо и даље...

Полумрак Арене... Унутра 20 000 људи... Лево од мене отац и син... Отац са

штапом, рекао бих да има близу 70... Син има четрдесетак... Десно од мене

четворочлана породица... Мама и тата, син од десетак година и ћерка од 13-14, у

кожној јакни и са кожним наруквицама, која је све време на ногама и игра. Тата је

прати док мама седи загрливши малишана и цупкајући на седишту све време.

Доле у партеру неки момци и девојке у бајкерским јакнама са исписаним именима

својих бајк клубова из разних градова Србије... Поред њих опет неки фини и

неговани момци и девојке са бебастим лицима... Публика шаренолика, старости од

10 до 75 година из многих места у Србији, али и из Македоније, Босне,...

(Prekoredan blog.)

Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.

što nam B92 ne reče kad smo ga branili devedesetih da će iz minuta u minut da prati ko je novi ukućanin u kući velikog brata da se ne cimamo onda?

jedna mala lična etička dilema.

 Ovog vikenda počinje ludilo!

Kako vreme odmiče svi ćemo biti uvučeni sve više i više,

treba da izdržimo do poslednjag dana kada dolazi do kulminacije.

Kako se datum približavao, u glavudži mi se sve češće vrzmalo ovo:

Pravni fakultet sam upisao 1965 godine. Želeo sam da upišem Akademiju likovnih umetnosti ali sam podlegao želji mog oca: Obrazovan si, obrazovaćeš se još, imaš jezičinu i kad budeš diplomirao, mislim da možeš da budeš jedan od najboljih advokata ove zemlje i činjenici da je gomila mojih drugara iz Titograda

Gost autor: alselone 

Postoje fotografije koje samo posle jednog pogleda nosimo sa sobom čitav život. Nikada zaista ne nestanu, samo se sakriju u dubljim nivoima svesti i podsvesti te nam se vrate kada one to žele, u snovima, dok čekamo na semaforu, dok se kupamo, dok ljuljamo dete na ljuljašci...

To su fotografije koje pokazuju svu surovost sveta u kom živimo, a na drugom nivou i svu surovost bivanja čovekom, svu surovost života. Ovo je svet koji smo mi napravili.

 Neka ti je laka zemlja, anđele mali, mali borcu i tragaču za srećnim životom. 

Do sada je za srpske političare postojala podela na bratsku Rusiju, prijateljski nastrojene zemlje i one treće kojima težimo i sa kojima moramo gajiti korektne odnose. Dolaskom Aleksandra Vučića na tron saznali smo da imamo prijatelja na sve strane a da toga, do njegovog dolaska, nismo bili ni svesni. I pored onog njegovog, sada već poznatog - “prvi put u istoriji Srbije”, imamo i - “moj prijatelj Orban/Vestervele/Cipras/Kurc...” (Ali niko ga nije pitao šta mu dođe Putin jer bi u tom slučaju preko usta morao da prevali reč - tata)

Uzgrd koncept rijalitija je izmislio poznati guru marketinga Gebels a usvojio poznati humanista Adolf Hitler. I njihova ideja je bila, moram da priznam, bolja i ispravnija, od suma ideja rijalitija koji nas zapljuskuju. Istini za volju niz nepovoljnih okolnosti nije dozvolio dvojici poznatih Nemaca da nametnu svoju politiku drugim sredstvima (definicija rata). Ideja je bila da se u većim gradovima u Nemačkoj instaliraju veliki ekrani gde bi se emitovao život normalnih uzornih, doduše arijevskih porodica. Ustajanje, doručak, spremanje za posao i školu, rad, učenje, sport, ... Jeste, tvrdim da je Hitler imao boje namere od ovih sa Pinka, Prve i šta sve. 

"Ponekad krilom svoje pesme, ja tiho sletim na tvoj dlan

I tamo tebe svoju tugu kao ljubav dozivam".

Sva bizarnost onoga što nam predstavljaju pojedine televizijske kuće, bude u meni samo potrebu da se setim Ivana Ljube, pobednika prvog rijaliti šoa u Srbiji. Tada je postojala NADA. Nada umire poslednja. Duboko se nadam da će moji sugrađani shvatiti da pobednici pišu istoriju. Ivan Ljuba je trebalo da otvori novu istorijsku stranicu

Piše: Rodoljub Šabić

Aktuelna je prilično "žestoka" medijska "gužva" u vezi sa incidentom između ministra finansija i dve poštanske službenice. Nemam nameru da ovim postom "dajem doprinos" raspravi o tome da li ministar finansija treba ili ne da pokaže ličnu kartu poštanskoj ili bankarskoj službenici i da li ona, zato što "nije prepoznala ministra" sme, odnosno treba da snosi bilo kakve konsekvence, osim jednom rečenicom, kao juče na Tviteru - "i ako treba i ako ne treba, isto važi i za ministre i za građane."
Ali, kad smo već kod ličnih karata i ministra