Počinje svetsko prvenstvo u atletici

Zaklela se zemlja raju da ni jedna tajna ne ostane otuđena od naroda i kad se dobro raspitaš i nađeš neimenovani izvor, saznaš ipak da je to oko HRASTA sve namestila ona lukava i izazovna Crvenkapa što se inače predstavlja kao naivno i čedno biće, mada je već punoletna, koje samo o baki brine i sluša svoju mamu. Naime, idući svako jutro do svoje bake da joj odnese kolače i sedative zasmetao joj je taj HRAST koji beše tačno na putu kojim je hodila kroz livadu te je morala da ga zaobilazi a žirevi su joj padali po glavi i to ju je nerviralo te ga je uzela za svog neprijatelja i rešila da ga samo tako ukine. Sama je bila nemoćna a i sa alatom nije dobro stajala te je rešila da se posluži drugačijim sredstvima, korisnim i efikasnim jer takvih primera ima svuda okolo, samo novine otvoriš ili vesti na Tv odgledaš.

ulažem protest redakciji rubrike život
na sajtu b92 što nisu preneli ovaj kosmopolitenov
značajni tekst:

Autor: Rodoljub Šabić

Gužva oko već famoznih „elektronskih" ili „evropskih" ili ... novih zdravstvenih knjižica još traje, ne smiruje se. Naprotiv, moglo bi se reći da nažalost postaje sve „zanimljivija".
Budući da sam i sam, u izvesnoj meri bio učesnik ove „gužve" logično je da sam sa odgovarajućom pažnjom pratio sve argumente i „argumente" koji su iznošeni.
Na neke od njih tipa - „tzv. nezavisne institucije" zapravo rade na „destabilizaciji države i društva" zaista ne mislim da se vredi osvrtati. Ali, pre neki dan se u jednim dnevnim novinama pojavio „analitički tekst" koji je na račun Zaštitnika građana izneo optužbe koje bi, bar na prvi pogled, mogle delovati logičnije i smislenije.

Organizacije za zaštitu ptica tražile obustavu letnjeg lova usled velikih vrućina i suše – država reagovala blagovremeno i pozitivno!

Prepelica Coturnix coturnix, foto (2) copyright © albicilla

Poštovani gospodine predsedniče Vlade Srbije, poštovani ministre policije i poštovani prvi potpredsedniče zaduženi za bezbednost,

šta je ovo?

 

Meni liči na kataklizmu. A vama?

Posle kanala od Dunava do Soluna, kreacije min. za prostorno planiranje ima još. Setio se skoro i onaj min. za urbanizam da promoviše srpsku kuću kao izlaz iz nestašice istih za stanovanje Srba ali i jasnog otklona od tih zapadnjačkih novotarija što se ovuda nude i zidaju i tako narušavaju nacionalni identitet i kulturu stvaranu još pre kosovskog boja i tako nas poravnjavaju sa drugima a nisu nam ni do kolena, i da se poslužim olinjalim stereotipom koji priliči ovoj situaciji - nama nebeskim bićima koji smo svet stvarali dok su oni prstima kusali nedopečeno meso.

Ponudio, ama ne samo to, odlučio i počeo o tome da govori i to ni manje ni više nego o formi originalne (ma šta to značilo u njegovoj izvedbi) srpske kuće, predpostavlja se sa svim atributima od pre neki vek kada se stanovalo u sred zdanja gde beše odžaklija sa ognjištem a pored i još soba a štala sa druge strane,  ali doksat obavezno i okolo po imanju po neki vajat da se pravi sir ili da se spava unutra, a klonja beše sasvim sa strane, pa neće valjda sa se nužda vrši pod krovom doma svoga.

               Ja nekako uspevam da sve što pročitam vidim u slikama. A te slike imaju i boje i mirise i svetlost i senke i veoma liče na ono što mislim da sam pročitala. Što, naravno, ne znači da su slike tačan odraz napisanog, ali, meni to ne smeta. Pomirila sam se sa tim da stvari, ma koliko se trudila, na koncu konca ipak sagledavam subjektivno, prelomljene kroz prizmu svojih sopstvenih stavova, principa, verovanja, nadanja, znanja, poimanja, osećanja, razmišljanja...

bio je još uvek mlad,
troje dece i brižna racionalna žena
su postali naporni.

 

Javni servisi RTS i RTV naredne dve godine će biti finansirani iz budžeta, a Tanjug će postati Vladin Biro za komunikacije, kažu u Ministarstvu informisanja.

 

Kada je, onomad, u Srbiju došla demokratija često sam se pitao  zašto .profesori univerziteta, naučnici, lekari, inženjeri, advokati, pa čak i bogati biznismeni, napuštaju svoje pozicije na lestvici uglednih i dobro plaćenih profesija i hrle u politiku da bi postali političari? Da li su pogrešili u izboru svog životnog poziva, pa su u svojoj profesiji bili neuspešni - studenti ih nisu slušali, pacijenti im umirali, klijenti zaglavili doživotne, firme im otišle pod stečaj, a mostovi i zgrade koje su projektovali i gradili rušile se kao kule od karata?

Ako je odgovor potvrdan, dobronameran čovek se morao zapitati, kako li će neuspešni profesori, inženjeri, lekari i biznismeni uspešno voditi Srbiju? Neće li i Srbija pasti na ispitu, umreti tokom operacije ili otići pod stečaj? A ako je odgovor negativan i svi pobrojani jesu bili uspešni u svojim profesijama, sledilo je novo pitanje: Šta li je to tako lepo i slatko u  politici i koja je to magična sila koja ih privlači?

Godine su prolazile i dok je demokratija u Srbiji napredovala, a Srbija nazadovala, u redove srpske političke elite pristigle su nove snage. Oni su mladi, lepi i elegantni, puni su energije, zrače optimizmom, a čim progovore jasno se vidi da sve znaju, da za svaki problem imaju već gotovo rešenje. Odlučni su da sve menjaju i svoje  veliko znanje primene odmah i sad, a sve to, naravno, u interesu i za dobrobit Srbije i njenih građana.

 

Osećanja, osećaje, teško je iskazati rečima a ako ti dotaknu najosetljiviji deo duše onda je to prosto nemoguće! Vreme prolazi, ja znam kako sam se osećao i šta sam osetio i to me svakodnevno proganja ali se nikako nisam usuđivao da to podelim s vama! I sada sam u dilemi da li će opis onoga što sam osetio, sadržati u sebi makar delić one energije, tuge, bespomoćnosti, poštovanja, pijeteta...

Na ostrvo Vido 21. Januara 1916 godine prve su došle Moravska, Pirotska i Čačanska vojna bolnica.

                                                                      U potpunosti marginalizovan
                                                                              od strane države

21. vek je

godinu i po dana ne uspevam
da pronađem posao,
znam mesto na kom ljudi požele želju
i onda odlaze svojim putem
preko napuklog asfalta i
tu sam da pokupim sitninu koju ostave u fontani

 Ako me pitas prijatelju, kako je bilo sresti se sa smrcu, reci cu ti:tesko i lako. Tesko jjer sa smrt kad  se sretnes zivot postaje najdrazi ,a opet Lako jer smrt svojom tisinom nadglasa tudj vrisak pun bola, smrt zaglusi najglasnije topove. Svojim ledenim uzdahom smrt hladi vrelinu krvi sa obraza.

 

Kako je bilo, pitas, poginuti za otadzbinu? Zaspati snom vecnim ispod zastave?

Ja nemam otadzbinu, nemam zastavu.

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali.