ILI, SRBLJANOVIĆKA NIJE GADURA ONA JE PISAC!

Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane

Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja i kraljeva i ološa, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani - postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

               1.

               - Izvinite me, večeras žurim. Imam bolesnu žabu kod kuće. - kaže i počinje da sređuje sitnice na svom radnom stolu.
               - Bolesnu žabu? - pita on.
               - Da. - Ona potvrđuje, po malo rasejana i sa mislima već daleko od ove prostorije u kojoj se razgovor odvija.

Sve je počelo kao što je i red, tokom početka jednog dana. Napolju se mrštilo sivo, ledeno zimsko jutro. U daljini su se nazirali led-ledeni Alpi. Komšinica iz stana pored je, sudeći po zvucima, radila na tome da polupa sve sudove koje ima. Ikar Varvarin se budio pokušavajući da svojom zadnjom nogom otkine rođeno prednje uvo. Ja sam bauljala naokolo pritisnuta niskim pritiskom, kada se stanom razlegao urlik: »AAAGHR!«

  

Ja sam Aleksandra Ranković novinarka, autor i producent dokumentarnih filmova i serija.

Pesmu sam napisao 18. 07 1975 godine. Pronađoh je preturajući po fijokama.

 

Molim vas toplomer za merenje temperature pasa

Kašu od heljde i crne duže pertle

Vidim iza naočara imate tirkizno plave oči

Belina mantila primorava vas da budete goli

I vrućina naravno

Voulez vous...ne nije važno

 Diktatori su vladari koji izgledaju dobro sve do poslednjih deset minuta.
Jan Masarik

 

 

 

A otkad smo mi toliko bliski da se šalimo s nekim koga ne poznajemo, i to pred nekoliko miliona gledalaca, bez njegove saglasnosti? Valjda je šala, osim smeha, nekako odraz prisnosti. Nasilna prisnost već je silovanje. Drugarice i drugovi naš premijer je upravo silovan pred kamerama i sada se bori sa osećajem samokrivice, osudom okoline a možda i malo stokholmskog sindroma pa ne reaguje u punoj snazi.

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros u nekim medijima vidim vest da je Ministarstvo trgovine nakon „kompletne analize učinka 27 ekonomskih diplomata koji su polati u inostranstvo pre tri godine sa ciljem da pokušaju da dovedu investitore u zemlju odlučilo da vrati kući njih sedmoro." Vest je propraćena i elaboracijom razloga zbog kojih se ministarstvo odlučilo na opoziv sedam „ekonomskih diplomata".
Navode se tri razloga za opoziv. Da ih parafraziram.

Esej iz knjige „Iznuđena arhitektura“ koju pripremam za ovu godinu

Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom kada je uređivao pećinu obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola i da ga grade Inuiti, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak.

Od kada se pojavio na političkoj sceni Srbije čini mi se da se Aleksandru Vučiću ne mogu osporiti dve stvari: svakako inteligencija, čak ni kada je, po nalogu nadređenih  ili u žaru političke borbe - izgovarao najbesmislenije bedastoće ili najbljutavije gadosti. I drugo - lojalnost svojim političkim guruima.

Kao ilustracija neka posluže i one, po mnogima patetične - dve sedmice premišljanja pre napuštanja svetlog srpskoradikalskog puta krštenog kuma svoje dece, i pristupanja srpskonaprednjačkom novoevropejskom putui Tomislavu Nikoliću. 

Čini se da je njegov politički credo u ovih dvadeset godina bio obeležen upravo sledbeničkom ulogom trećeg pa drugog čoveka u firmi.

Ali, kao da su se od jesenas ove stvari stubokom promenile.

Kao da je, preuzimanjem stranke. Aleksandar Vučić zbacio grbu, odbacio štaku i crni povez sa desnog oka. No, da li će se tako uspravljen ispostaviti  kao Dobri princ (u nedostatku bolje metafore)  ili kao Kajzer Soze?

Ta čudna stvarnost što se opisuje u astrofizici, kvantnoj mehanicu ili genetici,  je li to opis realnog sveta ili samo model koji je stvoren u glavama  naučnika?

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.

Autor: Rodoljub Šabić

Na današnji dan pre tačno 80 godina, 30 01 1933 godine Adolf Hitler je postao Rajhskancelar Nemačke. Posle više uzastopnih izbora na kojima ni jedna stranka nije odnela apsolutnu pobedu predsednik Nemačke Paul fon Hinderburg poverio je mandat za sastav Vlade šefu Nacionalno socijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), koja je na demokratskim izborima u novembru prethodne godine osvojila 33% glasova.
Vlada koju je Hitler sastavio morala je biti i bila je koaliciona. U njenom sastavu od ukupno 10 članova samo još dvojica, Frik, ministar unutrašnjih poslova i Gering, ministar bez portfelja, uz Hitlera bili su članovi NSDAP. Još dva člana Vlade, ministar pravde Gunter i privrede Hugenberg, bili su pripadnici vernog saveznika Nemačke narodne partije (DNVP). Čak petorica bili su vanstranačke ličnosti!