SIMBOL ANTIFAŠIZMA!

Jedan od najvažnijih razloga se ogleda u činjenici da Republika Crna Gora, za razliku od Republike Srbije, nije izjednačavala antifašiste i fašiste, tj. partizane i četnike, nije se bavila revizijom istorije, falsifikovanjem

Ако бисте ме упитали да ли бих, да сам свршени матурант, поново уписао студије пејзажне архитектуре, одговор би свакако био - не. Зашто? То ће вам најбоље објаснити моја мајка. Она је уредно преузимала од поштара и заводила све одбијенице, док су стизале на папиру, класичном поштом. У новије време, ако их и пошаљу, дописи са негативним

Kako definisati osecaj kada vam je pun qurac svega ali morate to da progutate zbog onih koje volite?

Neko vreme me nema na blogu ali imam najlepše  opravdanje,  vest koju želim da podelim sa vama:

 POSTALA SAM BAKA. 

Ona prava baka, ne babatetka kao što sam već odavno bila. 

 Moja ćerka je rodila prelepog dečaka i  sav svet je počeo da se vrti oko te male srećice. 

 Kada dođem k sebi više ću biti sa vama i biće još priča, sad samo gledam u male ručice, trepavice, obraščiće,  lovim prve osmehe, ni za šta drugo nisam. Mašemo vam iz Atine. 

Pitao sam ga da li zna gde u blizini ima servis bicikala ili makar garaža automehaničara. Rekao mi je da moram da se vratim u grad, da tamo pitam.

            - A možeš i mene pustiti da pogledam – dodao je.

            Zatim mi je rekao da je rođen na Vidovdan, tu na mostu, negde na pola mosta.

            Tanani i ružan most ispred nas spajao je drinske obale. Kazao je kako je kombi pun dobrovoljaca, koji su odlazili na prvi vikend odmora s tek otvorenog zvorničkog ratišta, povezao njegovu majku u Loznicu u porodilište. Majka nije izdržala do bolnice, po priči koju je čuo, nego se porodila pred svima njima dok su prelazili most. Nevešto je ponovio da se to dogodilo na Vidovdan i tek kada je video na mom licu da shvatam zašto je to bitno čučnuo je pored mog bicikla. Trebalo je tri puta da mi ponovi da se setim da mu je prošle nedelje bio rođendan.

            - Pogledaj slobodno – rekao sam, misleći kako ne mogu imati nikakve štete od njega, pa još je dete, šta on zna – mislim da je nešto na osovini pogona, šraf koji drži pedalu se odmotava kako je okrećem, uskoro bi spala da nisam stao – završio sam, računajući da će ga to u potpunosti obeshrabriti u njegovoj nameri da mi popravi bicikl.

Dakle, još jedan u seriji lakih blogova na važne životne teme, kao što je u ovom slučaju naš najveći nacionalni praznik, 4. jul, Dan Nezavisnosti.

- чудесна моћ музике, прве од свих уметности, јер само она васпитава душу ( г Д. Бокан)

како старим, а склон асертивном начину комуницирања, захвалан сам саговорник чему вероватно доприносе и снови моји који су углавном несиметричне драматургије која креће од ситног реализма и реалног декора ка неком метафоричном простору па се мало разликује од конфузне стварности из које одласком на починак покушавам побећи обзиром да колоплету недоречености дневних догодовштина исчекујем (ваљда) тим чином слуђености ми дорек.

Ти заједнички тренуци лепог ојачавају међуљудске односе, а јаки међуљудски односи јесу смисао живота. И ако се човек пита шта је смислено, смислено је оно што ојачава међуљудске односе. Лепота ојачава нас.

Ово су мени омиљени тренуци лепоте.

У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

Iako su oboje bili singl, bilo je jasno da nemaju nikakvu šansu. Nastavili su da se viđaju jednom do dva puta sedmično. Ana je otišla kod ginekologa da se uveri da su sve jajne ćelije sa kojima se rodila potrošene. On je sada, posle toliko godina, svršavao u nju, ali ono što je više voleo bilo je da spava pored nje, da oseti toplotu njenog tela. Jedne noći je sanjao luna park u Vijaređu, na samoj plaži. Ogroman točak panorame se okretao prazan, pod tegetnim narogušenim nebom, nadvisujući katarke jedrenjaka i okolne hotele. U zavisnosti na koju od klupa u boksu se sedne, videlo se daleko u prošlost ili u blisku budućnost. Sedeo je gore, ne seća se kojoj strani okrenut, ali je počela provala oblaka i nije video prst pred okom. Osećao je samo vodu na licu. Kiša je bila toliko agresivna da više nije mogao da drži otvorene oči nego je jedva škiljio samo na jedno. Probao je da se smesti bolje i ako već treba da pokisne makar sačuva deo sebe suvim i nekoliko kapi ga je, nošeni sada olujnim vetrom, pogodilo direktno u rožnjaču. Oko ga je peklo kao da je u pitanju kiselina. Počelo je da krvari. Shvatao je da ne vidi na to oko i pitanje da li će ikada ponovo videti. Ali znao je, u snu, da kad oluja prestane, i kad siđe sa panorame, Ana će biti pored njega i beskonačno ga štititi svojom ljubavlju.