Autor: Rodoljub Šabić

Za titulu evropske prestonice kulture konkurisaće Zrenjanin, Beograd, Novi Sad i najverovatnije Niš, dakle, čak četiri grada iz Srbije! Jedan od njih će, tačnije rečeno mogao bi, upisati svoje ime na sada već dugu prestižnu listu gradova koji su već ostvarili ovaj status.

U vreme kada je, sad već daleke 1985. godine, čuvena Melina Merkuri tadašnja grčka ministarka kulture pokrenula ovaj projekat status evropske prestonice kulture bio je pre svega priznanje za realni kulturni značaj i život nekog grada i stoga se na početku liste nalaze prepoznatljiva zvučna imena gradova kao što su Atina, Firenca, Amsterdam, Berlin, Pariz, Madrid....

... tri su zablude u tvom životu.

Skolovanje

Kao malom kažu ti: uči, bilduj sposobnosti i veštine, juri za najboljim školama, školuj se na najboljim smerovima, vijaj stipendije i kredite ... i kada završiš sa time, kada postaneš obrazovan bice sve OK. Lakše ces se zaposliti, radiceš ono što voliš, bice ti lako da promeniš posao ili čak i zanimanje, generalno - umeces da se snadjes u životu.

prvi tekst koji sam objavila kao gost autor
pre nekoliko godina, nesrećnim sticajem okolnosti,
obrisan je sa komentarima, bio mi je rođendan kad sam ga objavila,
i nedavno opet, pa se setih...

nađoh tekst, pokušah da ispravim greške, jer tada nisam znala
ni mallo, ni najmanje kako se kuca:)))

al, blogovala sam. snažno.

evo vam tekst ponovo, nije loš:)

  Da vas pitam? Kako ste se branili od devedesetih?

Zorana je naša reprezentativka u sreljaštvu, svetski prvak, sportista godine u Srbiji, ... Dakle kvalifikovano lice da brani boje Srbije na olimpijskim igrama u Londonu. Ovo će biti prvi od nekoliko intervjua sa našim olimpijcima koje planiram da imam na stranicama ovog bloga.

Zorana je rođena 1986. godine, studira ukrajinski jezik, uči engleski i ruski, vesele je naravi i ima izuzetan takmilčarski duh. 

1. Obično se devojčice igraju lutkama a dečaci sa pištoljima... Otkud tvoja ljubav ka oružju?

Igrala sam se i ja lutkama kada sam bila mala ali, kada sam malo porasla, ispratila sam svoju sestru koja se pet godina duže bavi ovim sportom, pa sam tako i ja počela. 2000. godine nam je preminuo otac i bavljenje sportom mi je postao doslovno beg od svega. Tu sam upoznala dosta novih ljudi, stekla nove drugare i svidelo mi se. Tako sam počela da dolazim češće na treninge, a nakon prve medalje na evropskom Prvenstvu, znala sam da je to moj poziv. Tada je sve dobilo na ozbiljnosti.

Milan Nikolić

Ja ne mislim da je Marko Karadžić „elimisao sebe iz bilo kakve ozbiljne rasprave“ zbog toga što je otišao da se mesec dana „valja u rijaliti svinjcu Preživljavanje“. Ceca Lukić u svom poslednjem tekstu „Robinzon građanske Srbije“ u množini, pretpostavljam misleći na celu Drugu Srbiju, tvrdi da se u Marka zaklinjala dok je bio državni sekretar a sada ga, kada je samo komesar, nema nigde. Ljudskim pravima je podjednko potreban kao i ranije, i tu nema spora, ali da li su ovako teške ocene povodom Markovog izleta na Kostariku, zaista na mestu posebno ukoliko su začinjene tipičnom domaćom zlobom, koja je kod svih Srbija ista – u maniru „ako su mu trebale pare mogao je da traži od Beka.“ U poslednjoj četvrtini svog teksta prva Ceca se izjednačava sa Veljom Ilićem koji je, podjednako decidirano, mada u oblandi šatorskog magistrala humora, govorio o Čankovim tihim večerima u kući Velikog brata.

Predosadna dilema za i protiv reality i programa je besmislena iz najmanje dva razloga. Niti će većinsko, obično licemerno „protiv“ kada je isključivo deklerativno, naterati vlasnike privatnih televizija da se sažale nad duhovnim pustošenjem kojem doprinose niti će se RRA setiti da postoji.

Slučaj koji opisujem pokazuje da je sistem solidarne zdravstvene zaštite u Srbiji sve, samo nije solidaran, i da proklamovana solidarnost ima svoje granice. Na žalost, slučaj Nataše je iza te granice. Istovremeno, isti taj sistem solidarne zdravstvene zaštite je ne tako davno omogućio prvom čoveku zdravstva u Srbiji da daleko benigniju zdravtsvenu potrebu reši u inostranstvu. Nataši ta prilika nije data.

Gost autor Siniša S, roditelj

Kad bi se pojavio čovek sa spravom koja na jednostavan način obezbeđuje neograničene količine besplatne energije lako dostupne celoj planeti, neko bi svakako rekao: ali znate li koliko će to radnih mesta da ugasi? I bio bi u pravu. Neki ljudi bi morali da sednu i smisle kako cela stvar da se izvede, a pitanja bi se množila: zašto baš oni? Ko je on, da baš on tamo sedi? Rešenje do kog bi došli bi bilo pod žestokim kritikama. Bilo bi i spoticanja, bojkota i protesta.

Kad bi se pojavio čovek sa bočicom čija sadržina na bezbedan i jednostavan način besplatno leči rak i dostupna je celoj planeti, ja sam siguran da bi neko rekao: znate koliko će to radnih mesta da ugasi? I bio bi u pravu. Bilo bi spoticanja, sigurno.

Najnovije blogeri

Cetvrtoga marta Aleksandar Stosic
Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom krvi ne zagrči... elis
Razigrano dupe Vesna Knežević Ćosić
KRIZA SREDNJIH GODINA expolicajac
Martovske

Danas je ceo dan izgledao kao prosečan dan. Neki dnevni kućni poslovi, pranje sudova, pranje veša, krčkanje hrane, malo muzike, šetnja pored mora, 30-ak pročitanih stranica knjige koja se bavi idejom da mi objasni da je zemljom nekada daaaaaavno vladala neka druga civilizacija koja je bila mnogo razvijenija od onih koje su nastupile nakon nje. Tek sam na početku, tako da ne mogu za sada da odlučim da li da im verujem ili ne.

U svakom slučaju, jedan prosečan dan, a onda se desi OVO:!

Uprkos opstrukcijama iznutra ali i spolja Srbija je konačno dobila kandidaturu.Tačno je, nije to ništa epohalno ali je, s obzirom na sva spoticanja i podmetanja, to velika pobeda onih snaga koje vode Srbiju u budućnost, a ne u prošlost.A ići u budućnost znači pre svega konačno provesti reforme države, političkog sistema i pravnog sistema, svesti criminal i korupciju na minimum i obezbediti građanima da u svojoj zemlji žive na civilizacijskom nivou i standardima modern Evrope, a onda je i formalni ulazak u EU samo formalnost.

Građanima Srbije i predsedniku Borisu Tadiću stigao je veliki broj čestitki na dobijanju statusa kandidata za člana EU od lidera svih evropskih država, SAD i država u regionu.Zajednička poruka je priznanje Srbiji, ohrabrenje i da je evropski korak  Srbije dobro za sve.

I dok se svi iskreno ili bar kurtoazno raduju uspehu Srbije, neki naši domaći su opet uvređeni i iznenađeni zbog neuspeha njihovih politika i davno propalih ideologija. Odmah se poseglo za krupnim patriotskim i nacionalnim rečima, svetskim zaverama i nepravdama i “otimanjem Kosova” kao omiljenom dežurnom temom.

Demokratska stranka, uz sve zamerke na njen rad na drugim poljima, je svakako najzalužnija (kao što bi u suprotnom i bila najviše kriva), i zato je s razlogom juče organizovala proslavu povodom dobijanja kandidature i sve čestitke i za to.

Srbija ne bi bila Srbija kada nebi imala i one koji su uvek antiprotivni, koji  kao da nisu nikada čuli savete i izreku starih koji su govorili „lako je mimo sveta ali pametnije i korisnije sa njim“. Naravno, mislilo se na one koji su uvek nalazili razloge i opravdanja za inaćenje počev sa najbližima, preko košiluka, sela, sa drugim selima, u regionu....Za ovo prvo ne treba ni mnogo pameti, ni umeća, ni strpljenja, osim tvrdoglavosti, a za drugo treba mnogo više svega.

Dakle,svi misle da je za Srbiju, region i Evropu kandidatura dobro, osim nekih naših.

Ovo je blog o klasičnoj muzici.

Ko ne voli Betovenovu petu, zavoleće:)

Ove nedelje je održan Mobile World Congress 2012 (MWC) u Barseloni (Fira Montjuïc). Skup je ove godine okupio rekordan broj posetilaca. Organizatori kažu da je broj premašio 67.000. Kada se ima u vidu da značajan procenat posetilaca čine C-level rukovodioci (CxO), predsednici, vlasnici i drugi slični najviši nivoi upravljanja u značajnim firmama, onda kongres još više dobija na značaju.

Bio sam tamo, prisustvovao i učestvovao u nekim od događaja, pa ću ovde pokušati da prenesem i moje utiske i podelim informacije koje vas mogu zanimati.

Već više godina, kao poslovni telefon, koristim uslugu Vip mobilne telefonije i nisam imao nekih posebnih problema u takozvanom „post-paid" profilu. Pošto se početkom godine pojavila mogućnost prenosa mobilnog telefonskog broja iz jedne mreže u drugu, moja supruga i ja smo rešili da promenimo mobilnog operatora za potrebe naših privatnih telefona. Do tada, koristili smo usluge domaćeg MTS-a i vrlo često smo bili iznenađeni visinom računa koji objektivno nisu odgovarali broju utrošenih impulsa . Naravno, nismo oko toga pravili problem jer nismo ni mogli argumentovano da dokažemo da nas neko permanentno potkrada na sitno. Rešimo da naše privatne telefone preselimo u Vip mobilnu telefoniju, „pobednika testa kvaliteta mobilnih mreža za period 2011/2012 god", kako glasi njihov, valjda, reklamni moto. Rešimo da uzmemo ponudu koja glasi „postpaid tarife za mala i srednja preduzeća" jer nam se po opisu očinila najprilkadnijom.

               Četr'ipe'šes'... Buuum!!!
               A obećala sam sebi čvrsto, najčvršće, neopozivo, da ću da ćutim, da neću da lajem, da ću da se klonim nezgodnih tema i sučeljavanja stavova i isterivanja maka na konac i nadgornjavanja i prepucavanja i obrazlaganja i sve te blogoekvilibristike i da ću mirno da sedim u svom ćošetu i da se bavim malim stvarima kojima i treba da se bavi jedna dokona domaćica, sa sve heklanjem i sitnim vezom pride.
               Međutim, lepo, ne mogu. Ne da mi đavo mira. Sve hoću... Neću...
               Ma, hoću...
               Hoću.
               Moram!