Izvinjavam se, ali odmah na početku želim da naglasim za mene jednu veoma bitnu stvar - ja nipošto nisam neki običan baštenski patuljak i cepidlački ću zahtevati da se to stalno ima u vidu, čak i po cenu da ispadnem neprijatan i neuljudan ( koliko je to nama patuljcima uopšte moguće ).
               Dakle, po čemu sam to drugačiji?                   

Danas sam otišao do Vojvođanske banke u kojoj držim milione koje dobijam kao donacije za uništavanje Srbije, tradicionalne porodice, širenje homoseksualizma i dočekalo me je iznenađenje.

Sve šalterske službenice (jer u toj banci na šalteru rade samo žene, kao u većini slučajeva) i sve su imale žute majice sa dugim rukavima na kojima su bili ispisani slogani o kamatama, novcu i šta ti ja znam preko grudi.

Dok je ona radila svoj posao, ja sam gledao ženi u sise. Imala je velike sise koje ja ne bih primetio da banka u kojoj radi nije odlučila da njoj na sisama zakači slogan. Sise su skakutale dok je ona kuckala po tastaturi. Slogan nisam uspeo da pročitam jer je bio naboran, ali sam zato uspeo da vidim njene sise.

U povodu gostovanja na Sajmu Knjiga, u petak 28.10.2011. od 18:30 do 19:30. na štandu Geopoetike u Areni hale 1, potpisivaću zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"
Dođite. Kao poklončić, prva pripovetka iz zbirke:

Prozori Alfame

(kratkometražni igrani film)

U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto.
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima.

 Читајући Вукадиновићев текст у јучерашњој Политици имао сам потребу да га мало изменим и допуним...Без изразите жеље да полемишем с аутором, више сам хтео да скренем пажњу на нека општа места која се често понављају у текстовима ове врсте, а која су по мом мњењу погрешна. Оно што следи делови су Вукадиновићевог текста (италик болд),  а моје допуне, асоцијације и негодовања су у нормалном фонту.

Postoji tvrda, postoji meka stolica, srednje meka, vrlo tvrda, nezamislivo tvrda, neverovatno meka, postoje rođake stolica, fotelje a i one mogu biti tvrde, meke, udobne, opuštajuće, fotelje dremalice, neudobne sa malim tvrdim naslonom, metalne, plastične stolice i fotelje u Domovima zdravlja, postoje sedišta, takođe u rodu sa stolicama, u tramvajima, gradskim autobusima i trolejbusima, međugradskim autobusima, vozovima, avionima, helikopterima, sedišta

Ovih dana svet kao da je poludeo. Temeljito se radikalizovala situacija na Kosovu i tu niko pametan ne može da predvidi nastavak. Američko uterivanje demokratije u Libiji je pored brojnih anonimnih žrtava odnelo i život čuvenog višedecenijskog priijatelja nesvrstane Jugoslavije a kasnije, po inerciji i jednog dela Srba koji se Gadafi-frendli osećaju.

 Internetom već kruži šala da ova godina nije dobra za muškarce u suknji za koju je prozvan Dulić koji nije ni autor. Ode Luis, pa Gadafi, ... Boki 13 da se pripazi.

Nije mnogo mirnije bili ni u Beogradu. Brojne sirene policijskih i sanitetskih vozila su građane sve dublje uguravale u osećaj zebnje "nešto opasno se desilo". I jeste. Besprizorna oružana pljačka u po bela dana u kojoj su banditske svinje pucale u policiju i civile je nešto šta smo do sada viđali samo u filmovima.

Sedam sekretara i sedam samuraja, sedam grehova i sedam patuljaka, sedam vrhova i sedam mora, sedam gora i sedam čuda, sedam veličanstvenih … sedam osmina, (…ubijeno) sedam boraca nove libijske vlade, (…od penzije) sedam vekni hleba više … basta!

A kako mi ipak nije bilo dosta googlovanja za smislom broja sedam,

емпатија

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)

I sad, gde je tu - smisao? Jer, ako je on u tome da ne činim ono što želim, da naprotiv, činim ono u šta ne verujem, onda se ja takvog smisla užasavam dublje od svakog besmisla.  B. Pekić

Volela bih da neko uradi anketu sa našim političarima, a i sa ovima što nam često ili retko dolaze u goste: šta misle o značenju ove Pekićeve rečenice.  

Autor: Rodoljub Šabić

Pre skoro devet godina, početkom 2003., Katarina Gan, službenik Dženeral Komjunikejšna, agencije koja se bavila prikupljanjem i analiziranjem informacija za potrebe Vlade Velike Britanije, birajući između obaveze prema poslodavcu i obaveze prema savesti, izabrala je ovo drugo i učinila nešto što je tada dobro potreslo međunarodnu javnost. Došla je u posed dokumenta koji je govorio o postojanju plana vlada Velike Britanije i SAD da prisluškuju diplomate iz zemalja koje su imale svoje predstavnike u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Smatrala je svojom obavezom da upozna javnost sa ovim i dokument je prosledila novinarima. Javnost je bila šokirana, vlade dve velike sile bile su izložene blamaži, u značajnoj meri uzdrman je i odnos javnosti prema onom što je bio osnovni racio mutnih aktivnosti, nastojanju dveju sila da Savet bezbednosti izglasa Rezoluciju protiv Iraka. Katarina Gan je, zbog odavanja državne tajne, optužena za špijunažu.

Pred izbore 2008 demokrate, ali američke, su bacile veliki deo uloga na onlajn kampanju. U to vreme MySpace je još bio živ, pa je pravio društvo Fejsbuku i Tviteru. I pokazalo se da je taj hrabar potez zapravo bio ispravan potez. recimo od 500 miliona dolara donacija za Obaminu kampanju 400 je sakupljeno onlajn i to 90% su bile donacije od 100$. Kasnije se mnogo izučavalo šta je sve pomoglo Obami i njegovoj ekipi da pobedi starovremskog Mekejna, koji jedva da koristi kompjuter i pokazalo se da je jezičak na vagi bio baš internet i to, verovali ili ne omaleni Tviter. Kažem omaleni jer su u to vreme Fejsbuk i Majspejs bili 20 i 30 puta veći od tvitera po broju korisnika.

Za 20 godina, od kako smo odvojene države, vlasti Srbije i Hrvatske nisu uspele da se dogovore o tome gde se nalazi granica između dve zemlje.Dok Srbija smatra da granica treba da ide sredinom Dunava (faktičko stanje danas i jeste takvo), Hrvatska se poziva na katastarske karte iz 1878, po kojima oko 10.000 Ha zemlje na srpskoj strani pripada Hrvatskoj, dok oko 3.000 Ha sa hrvatske strane pripada Srbiji. Srbija svoj stav zasniva na dva argumenta: Međunarodno pravo nalaže da se plovne reke dele sredinom (sličan argument Hrvatska koristi u pregovorima sa Slovenijom oko Piranskog zaliva) i da je 1945. godine jasno definisana teritorija Vojvodine, gde se kao njena granica spominje sredina Dunava.
Poslednjih godina hrvatska strana je odugovlačila pregovore, komisije se nisu sastale od 2003, a procena nekih naših eksperata je da Hrvatska čeka ulazak u EU, kako bi imala bolju pregovaračku poziciju i kako bi mogla da ucenjuje Srbiju.

Milan Nikolić

jedne večeri, na rubu starog dela grada, u nekom parku...

drugari Đina, Marko i Ivan, trojka koja se sa svojim psima uvek okupljala u isto vreme, stigli su u trenutku kada je razgovor, valjda se može reći razgovor, između Selene i Pukovnika, uveliko bio počeo...