Šta bi vi kazali kada bi vam neko ponudio da vodite neko ministarstvo? Da li bi mogli da prihvatite, a da znate da nikakve kvalifikacije nemate da vodite to ministarstvo. Da u državi žive hiljade ljudi koji su sposobniji, iskusniji, pametniji, bolji od vas. Da nikakvu ideju nemate šta da radite. Šta uopšte treba da radi to ministarstvo. Da li bi prihvatili?

Jednom sam pitao jednu prijateljicu da pogleda neko moje pisanije. Rekla je da ima pogan stav ali to je njeno mišljenje da svi pesnici treba da odleže  jedno deset godina kako bi im izvetrela ta patetika pa tek onda da se uzmu u razmatranje. Ovo je starije od deset godina, ne znam da li je sad zbog toga možda manje patetično. Ovo je

Thank you, whoever you are – I have always depended on the kindness of strangers – Blanche DuBois u drami Tramvaj zvani želja

(Hvala vam, kogod da ste – ja sam uvek zavisila od naklonosti nepoznatih.)

Ovih dana se navršava 100 godina od rodjenja Tenesi Vilijamsa (26. 03. 1911 – 25. 02. 1983), američkog pisca čije su drame obeležile pozorišni život 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, dobitnika

- najduža revolucija i kako su parole građanskih revolucija važile prvo samo - za muškarce (a posle više nije tako bilo) -

Danas, 8.marta, za dve je godine više od 100 godina od prvih masovnih demonstracija ženskih i radničkih pokreta koje su američke (a odmah potom i evropske) žene organizovale kao borbu za svoja radnička, ženska i politička prava. 

Nosile su parolu:

 "HLEBA; MIRA I RUŽA"

 koja je bila simbol za "hoćemo posla, hoćemo bezbednost i sigurnost i hoćemo - solidarnost".

Sto godina je prošlo, a parola nije izgubila na aktuelnosti, slično  kao ni čuvena parola francuske revolucije "Egalite, fraternite, liberte" - jednakost, bratstvo, sloboda. Reči koje su temelj modernih društava. Reči kojima su osvojena građanska prava, reči kojima je dato - opšte pravo glasa, ali - samo muškarcima. Žene su se za to isto pravo borile još sledećih stotinak i više godina, od Novog Zelanda gde su ga osvojile krajem XIX veka do prve decenije XXI veka (kada su ga osvojile u nekim zemljama bliskog istoka). Ni jednostavnije poruke, ni sporijeg i težeg ostvarivanja. I - neodustajanja.

Kako je lako biti moralna gromada iz udobne blogerske fotelje i pljuvati ekran dok boje  postanu neprepoznatljive… divno nešto. Ali, šta ćemo mi, obični koji nismo dobacili do moralne superiornosti mnogocitiranog (a nažalost slabo čitanog) mudrog profesora etike ili nekog ovdašnjeg društvenog radnika i kandidata za fukcije, stranačkog ili NVO portparola, prvosveštenika... Šta ćemo mi koji nismo sigurni ni u jednu stranu priče, preispitujemo i trudimo se da prozremo sadašnji trenutak?

Autor: Rodoljub Šabić

U iole uređenoj državi smatra se krajnje zabrinjavajućim kada organi vlasti ne postupaju po konačnim, obavezujućim i izvršnim aktima koje su, u okviru svoje nadležnosti doneli drugi organi. A razume se, na mogućnost da to počnu da čine sudovi, gleda se kao na nešto neverovatno. Mislio sam da je i kod nas to neverovatno. Ispostavilo se da nije. U postu od prošle nedelje sam, pisao o tome da se u takve „operacije" uključio i jedan sud - Viši sud u Beogradu, uz konstataciju da je iznenadilo i mene „koga ništa ne može iznenaditi".

I isti sud je još jednom uspeo da me iznenadi. Prvo je „Blic" objavio tekst o tome da je Poverenik za informacije, zbog nepostupanja po njegovom nalogu kaznio Viši sud u Beogradu sa 200.000 dinara. A sa časnih visina pravosuđa Viši sud je „žestoko reagovao" zvaničnim saopštenjem očigledno rešen da Poverenika „raskrinka" i prikaže ga u „pravom svetlu", kao neodgovornog i neznalicu.

da krenemo od početka: ministar bivši, poslanik budući je rekao da je vlada puna poltrona i da se odluke donose na drugom mestu. to je kap koja je (zvanično) prelila čašu. ministar prvi je (figurativno) lupio šakom u sto i rekao - dosta.

predstava je počela. rekonstrukcija nekonstruisanog.

Kao reakciju na (još jednu) promociju vetrenjača Vetar “nosi” 1,5 mlrd. EUR ulaganja, ponovo bih postavio pitanje: Da li je zelena energija stvarno 'zelena'?

Evo kako izgleda susret beloglavog supa sa vetrogeneratorom:  

.Na ruševinama starog jugoslovenskog sveta, ma kakav da bio, nije se podiglo ništa čestito ni novo. Opaka, opasna, nedoučena, musava lava obrušila se na građevine, spomenike, ljude i knjige. Svakim danom obavlja se prodaja svih vrednosti, sveg duhovnog i moralnog kapitala zemlje 

Iako je prošlo 20 godina od kako se Bora Cosić odselio iz Srbije, prvo u Rovinj, a onda u Berlin, rekavši bez dlake na jeziku kako „neće više da živi u tom

Blago niščima duhom, njihovo je Carstvo Nebesko! Šta nam poručuju ove Biblijske reči? Nisam u Lazi, Toponici ili nekoj sličnoj instituciji, ne smatram sebe niščim duhom, znači posle smrti sam najeb'o! Izvin'te me na grubim rečima al' zabole mene šta će biti posle moje smrti. I, pod pretpostavkom da postoji Carstvo Nebesko, koj' će mi moj ono posle smrti, kad ovaj životić sopstveni, živim u Paklu!

Ne znam šta je to TV, na

 Kada se jednom nađete u Egiptu, po bilo kom osnovu, imaćete potrebu da postavite mnogo pitanja a na mnoge od njih nikada nećete dobiti zadovoljavajući odgovor. Najčešći odgovor koji ćete dobiti je “To je jednosavno tako”. Neki će možda i pokušati da vam daju neke odgovore ali će mnogi odgovori na ista pitanja biti potpuno različiti. Ja sam ovde čula i videla toliko nepojmljivih situacija da ponekad ni ne želim da pričam o njima jer se bojim da mi niko neće verovati.

Milan Nikolić

Mitropolit SPC, Amfilohije Radović, ima trideset dana na raspolaganju da odluči da li će uputiti izvinjenje učesnicima beogradske Povorke ponosa po preporuci poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Nevene Petrušić. Ukoliko mitroplit propusti rok, moraće na sud. Biće interesantno pratiti ovaj slučaj.