Kad se neko opije pa polupa po kafani dođe policija i odvede ga, a sam plati štetu, što je normalno. Ali nije uvek tako, za neke država plati sve preko leđa poreskih obveznika.

Bio je dan kao i ovaj.

Jasan i mirisan.

Dole sijajuce zeleno, gore uzareno zuto, spojeno laviranim plavim.

I na toj slici slici On i Ona i izmedju njih Dobra Volja.

Kako bese?

"Ne sudi po ambalazi"

(pogledaj video)

Ne znam u čemu je fora ali ovo su vesti koje sam ja večeras "zakačila" na TV-u. I to ovim redom:

-Ministar (valjda) poljoprivrede Saša Dragin, Zoran Cvijanović i Vlade Divac (opet) su uručili pomoć u hrani Svratištu u Krfskoj.

-Održan je zajednički nastup Beogradske filharmonije i Beogradskog sindikata u krcatoj sali (i hodniku bogami) kojim je (po prvi put) dirigovao direktor filharmonije

Boba sam upoznao na Nagy Fül iliti Big Ear festivalu alternativne muzike u Budimpešti onog dana kada je obavešten da je dobio mađarsko državljanstvo. Bio je srećan kao mali majmun. Meni nije baš bilo najjasnije zašto se rođeni Kanađanin, dakle posednik jednog sasvim pristojnog pasoša, raduje mađarskom državljanstvu, pa makar i bio mađarskog porekla. Na postavljeno pitanje sam dobio iznenađujuće koncizan i precizan odgovor: "Znaš, ovo je jedina zemlja na svetu u kojoj svako čita moje prezime pravilno."

Neko je rekao: 

''Kazu da skoro 90% onoga sto covek u svom zivotnom veku gradi i deluje radi iz potrebe da to drugi vide.Samo ako se ima potvrda ucinjenog smatra se da je misija uspela.U suprotnom ostaje pitanje.Zato sve stvari koje i radim radim namerno,bez zadrske i pomisli da cu biti surovo kaznjen pred svedocima.Pa sta?Moze kazna da bude ma kolika,mogu da me osude koliko god zele-jedno ne mogu.Ne mogu da uzmu dusu.I zelim jasno i glasno da kazem sta imam,pa nek ima odjek ravan zemljotresu,jer nikad nikog nisam niti cu voleti kao tebe.Mogu doduse da

Ko žuri i ne treba da se vozi dvadesetosmicom. Kad je vidite kako se, onako četvrtasta i žuta kao cirkuski vagon, ljuljuška na šinama, kako svaki čas krene pa stane, odmah vam bude jasno da biste možda pre pešice nego tom igračkom stigli tamo gde ste namerili. Opet, tramvaj je uvek pun. Ovi što ulaze i izlaze po usputnim stanicama su Lisabonci - penzioneri, domaćice, majke s decom, besposličari - njih je lako prepoznati: svikli na lepote gradskih četvrti kuda ih vodi put, dok se voze gledaju svoja posla. Ovi što su se okešali o tramvaj su klinci iz kraja - oni nigde ne idu, džabalebare i vožnja na papučici s one strane zadnjih vrata im više dođe kao ekstremni sport nego kao gradski prevoz. A ovi što su još na prvoj stanici uhvatili mesto pored prozora pa se voze s kraja na kraj linije, to su turisti.

Iskreno, ne verujem u proroke. Ne verujem da neko može da predvidi šta će se dogoditi u budućnosti tako što mu se ti događaji „priviđaju" u nekoj vrsti transa. Ne znam šta da mislim o Nostradamusu, kao ni o onom našem proroku, čini mi se da se zove deda Miloje, ili kako već. Međutim, nedavno sam pročitao u zagrebačkom nedeljniku Globus zanimljiv tekst o osobi po imenu Gerald Celente. Njegovo zanimanje ima veze sa proricanjem, ali se zasniva na drugačijoj metodologiji. On se bavi prognozama političke i ekonomske budućnosti sveta i direktor je The Trend Researchs Institute.

 link.

(Dnevničke bilješke, 11. dio)

26. lipnja 1999 (subota)

Došao Perica. Ručak u Robinson Room, na drugom katu LSE-a. Udebljao se otkako je počeo rat. Kaže da Milošević sigurno pada, i to na ulici. Kad ga pitam za ulogu vojske u tom mogućem prevratu - dakle, ponavljajući Ayelova predviđanja - on kaže da je vojska potpuno nebitna i ponižena institucija. Nisam siguran. Da je Vuk Drašković trenutno najpopularniji među političarima, i da vjerojatno dolazi na vlast nakon Miloševića. Da će uskoro početi javni protesti - opozicija ih je već najavila za 28. lipnja.

Znate ko je Paul Potts ?

Ako niste culi za njega znaci da zivite ispod kamena, covek koji je elegantno izbacio iz takta svojim talentom dobar deo sveta.

U mom poslu ja nemam bas cesto priliku da se prijatno iznenadim, obicno su u pitanju nijanse sivog, ali eto skoro mi se desilo da me neko iznenadi svojim snagom, nije me bas odusevila njegova fizicka znaga koliko sok koji je usledio posle mog potcenjivanja njegovih sposobnosti.

Prvo ćemo o drugom.

Društvo znanja

Pre dve godine Kolarčeva zadužbina organizovala okrugli sto sa temom Društvo znanja - širenje i popularizacija kulture, nauke i umetnosti. Time je obeležila 75 godina kontinuirane predavačke delatnosti. Wow!

A pre desetak dana Zadužbina je objavila i zbornik radova izloženih na Stolu. Zbornik je uobličen u knjigu pod nazivom Društvo znanja. E sad, neko će reći da je knjiga okasnela zbog velikog protoka vremena, ali nije. Ni malo nije izgubila na svežini. Naprotiv, kao da je jutros pisana. Srbija je i dalje na istom mestu gde je bila ukotvljena pre dve godine, bar što se nauke i kulture tiče. Jedino se malo povećala razlika između nje i razvijene Evrope, jer ova druga žuri, a ona prva pre bilo kog rada mora, je li, da reši neke fundamentalne probleme, recimo gde će ko da sedi u Skupštini. A kad to reši onda bude neka crkvena slava pa narodni poslanici ne mogu da rade jer bi to bio greh. U svakom slučaju i dalje kao i pre nekoliko godina pola Srbije ne bi umelo da uđe u holandski voz, i većina naših (59,2%, 2008.) nikad i baš nikad nije zavirilo u svet Interneta. A o budžetu za nauku da i ne govorimo. Vidi se samo pod elektronskim mikroskopom. Itd. Jedno vreme sam inače bio srećan jer se brzina protoka moje veze sa Internetom popela na 2 megabita, ali pre mesec dana moj prijatelj Radan, iz Skoplja, mi reče da on ima brzinu od 10 megabita (i tih 10 megabita plaća otprilike koliko i ja ova moja dva domaća).

Postoji nekoliko svetlih trenutaka u mome zivotu, a vecina je zabelezena negde u ovo vreme, u aprilu i maju, oko prolecnih praznika, drzavnih i bozijih.