Dan za danom kao u "Velikom bratu" imao sam manje privatnosti nego ikada. Snimanja, intervjui, razgovori sa klincima po skolama, prijemi kod lokalnih budzovana, ... Posto sam se kao dobar pionir primerno vladao tokom prethodnih dana snimanja, po zoloskim vrtovima sa zmijama, krokodilima, slonovima, lavovima, pokazao se kao postojan dok smo snimali po zamkovima i hramovima mnogih dinastija i sto nisam krao srebrne viljuske po prijemima, dobio sam od matorog Lukija, svevideceg rezisera, slobodno popodne i vece. Poljski kolos Gregor Peksa, uvek raspolozen za avanturu, na jedan je prihvatio moj predlog da procunjamo malo Bangkokom. Bez dvoumljenja smo se opredelili za onaj deo grada koji se ne preporučuje turistima. Nismo bas zašli u geto, ali smo definitivno zagrebali deo multimilionskog grada gde kulise postavljene za turiste prestaju

Ustanem jutros kasno, drugi dan Uskrsa, ne radi se. Upalim komp i ping ping ukljuce se svi programi, Skajp izmedju ostalih. Vidim cvrenu strelicu, znak da me je neko zvao dok sam bila odsutna. Kliknem na strelicu i izadje mi user name  Ra. Gledam belo, jer Ra je skajp ime Rase Livade, preminulog pre godinu i po dana. Klinkem jos jednom i zazvoni dvaput skajp masina , User Not Found.
Smrznem se. Naravno da ne postoji. Sama sam iskljucila kompjuter u njegovom stanu, vratila Sezamu hardver, dok sam pomagala nasoj cerki da izadje na kraj sa obavezama oko njegove smrti.
  Setim se, danas

Ama, moram to od početka, a ti kad pričaš recept za kolače jel' kažeš muti jaja i brašno ili prvo veliš kakva jaja, kolika, pa koliko komada, pa koje brašno, koliko... Mora od početka!

Gost autor: baka Evdokija

Dakle, ja sam se rodila oko Nove godine 1919. ili 1920, kako računaš, jer ti jedan pop piše po starom a jedan po novom kalendaru... A kuća je imala dva domaćina. Moga oca, Jevrema i njegovog brata Dušana. E, taj je Dušan preživeo rat i glad i Albaniju, i Albance, da su im duše u paklu a deca na robiji, daće višnji!

Na izlasku, tamo gde su "dolasci", kako su me šacnuli s torbom, tako krenuše da pljušte ponude taksi vozača.

"Samo

Intervju: Anthony Giddens, direktor London School of Economics

Razgovarao: Dejan Jović , 10. juna 1999.

Pitanje: Nedavno ste rekli da je 1999. značajna godina jer je desetogodišnjica 1989. Kako biste danas ocijenili značenje 1989?

Odgovor: Rekao bih da je 1989 imala fundamentalno značenje za odnose u svijetu. Mislim da je moramo smjestiti u okvir

       Pismeni zadatak iz srpskog jezika - autor: moja kćer, treći razred osnovne škole.

                                               Smešni doživljaj

       Juče smo svi iz naše porodice krenuli u jednu prodavnicu cipela.

       Ušli smo u tu predivnu radnju punu dobro napravljenih cipela, čizama i ponekih sandala. Došli smo ovde samo zbog mene i mog brata. Jedini je on trčao po radnji, rušeći sve pred sobom. Naravno, mene je mama zaposlila da ga uhvatim. Ali to se obično završava

Verujem da smo svi kao deca maštali šta želimo da postanemo kada porastemo. Neko je želeo da postane astronaut, vozač kamiona, policajac, lekar, penzioner :-) ... Ja sam maštao da postanem muvator, naravno ne običan, već onaj koji vara druge muvatore. Naravno, kada odrasteš shvatiš da „to con a con" postoji samo na filmu i da je veća verovatnoća da će neko postati prvi srpski astronaut, nego što će uspeti da prevari prevaranta. A za ove moje snove glavni krivac je film „The Sting", iliti „Žaoka", koji me je prosto oduševio kao desetogodišnjaka, kada sam ga

 (Dnevničke bilješke, 10. nastavak) 

4. lipnja 1999 (petak)

Popodne, Dejanovo predavanje o Vanetu. Historijska distanca (hindsight) ne mora uvijek biti nužna, niti produktivna. Dao je odličan primjer: zbog kasnijih događaja, ljudi su zaboravili da je, recimo, 1941. Vane Ivanović bio značajnija ličnost - a i poznatija - i od Draže Mihailovića i od Josipa Broza. Pa ipak, gledano iz današnje historijske perspektive, stvar izgleda potpuno drukčije od onog kako je bilo.

U medijima, komentari o „Miloševićevoj kapitulaciji". Većina se slaže da je

To je pravi, beli Dolenjski krompir.

- Glejte se pa, krompir zelo v redu. Smo zelo zadovoljni z njim. Je odličen, je debeu. Poglejte kakšen je. Za prodat ga pa nemamo, kjer smo ga prodali tovarni "Kolinska", Ljubljana.

Knor, instant pire. Ko smiče izbranih sort belega Dolenjskega krompirja.

- Dober je, dober, a-ha-ha.

Pričam večeras sa snajom, bratom i gospodjom i i nekako se dotakosmo reklama. Tada shvatih da je najstarija reklama koje se sećam ona o dolenjskom krompiru. Bože, koliko je to davno bilo! Kad, ima je na Netu. Kakvo sećanje. 

Onda malo probrljah po netu i naidjoh na još neke. Evo tih reklama naše (a možda i vaše) mladosti

Ako danas govorimo o italijanskoj kulturi i italijanskim intelektualcima, jedino ime koje će biti poznato svima, od Francuske do Japana, Kine ili Kube, svakako je Umberto Eko. Zašto je ovaj semiotičar, književni kritičar i teoretičar, lingvista, medijevalista i pisac toliko popularan? Za to je, nesumnjivo, najzaslužnija njegova spisateljska delatnost.

Jedino gore od toga da vas ogovaraju je da vas NE OGOVARAJU.

*** 

Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim  delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.

Sreda - 7. dan

Slobodne od muzeja, za danas nemamo plan. Idemo malo kroz nas kraj, resile smo, van uobicajenih staza koje smo vec stvorile za ovih nekoliko dana. Te uobicajene staze su izlazak na Rue du Louvre koja bi nas dalje odvela do Rue Montorgueil, i izlazak na Rue Saint-Honoré preko koje put vodi ka Luvru, i do metro stanice. Danas idemo pozadi, iza zgrade, a prolazimo prvo kroz onaj pasaz koji smo otkrile. Ni drugi, ni treci ni bilo koji po redu utisak ne kvari neobicnu, tihu lepotu tog mesta. I dalje je sve zatvoreno. Nismo puno odmakle kad smo na jednom visokom, starom zidu videle nesto sto nas je puno obradovalo, i sto se ne bi ocekivalo da jedan tako oronuli zid moze da nosi.

Prvi put sam video cvet pasiflore u Istanbulu blizu zgrade u kome je bio web studio za koji sam radio, a koji se nalazio na pet minuta laganog hoda od našeg stana. Imati posao tako blizu u tom megalopolisu je ravno zgoditku na lutriji. No, ja sam smatrao da mi to "pripada", jer je to bio ekvivalent onoga šta sam imao u Budimpešti – tamo sam stanovao jedan sprat iznad kancelarije.