Nedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

(Dnevničke bilješke, 7. dio)

1. maja 1999. (subota)

Poslao sam Viktoru tekst o Havelu, a onda sam počeo pisati otvoreno pismo tom gospodinu, koji se nevjerojatnom brzinom uspio pretvoriti od najvećeg propagatora liberalne demokracije u najvećeg podržavatelja ove vojne intervencije. Njegova je pozicija indikator da je ova intervencija - bar jednim dijelom - inspirirana ideologijom. Problem je u tome što je Havel predsjednik Češke Republike, koja je i sama imala vrlo loše iskustvo s ideološki-inspiriranim vojnim intervencijama. Doktrina „ograničenog suvereniteta",

Kad je bog stvorila zemlju i ptice i mobilne i komunisticku partiju shvatila je, da joj je dosadno.

I onda je u sred Srbije stvorila Red za cekanje. Do tad su postojali krugovi za cekanje ili su ljudi jednostavno trcali na sve strane kao gomila veverica na koksu dok ne docekaju svoj red. To je bilo zanimljivo, ali nije bilo bas efikasno.

Odatle ceo pojam Haosa i Reda. Nazalost dobar deo sveta zivi u zabludi da je prvo postojao Haos i da je Bog u njega unela Red, Haos se zaljubio i stvar je otisla u k****. To je glupost, kao sto svi koji su procitali Bibliju znaju, Bog je drugog dana stvorila svetlost, sto znaci da je do tad radila u mraku. Dakle prvo je pravila gluposti a onda upalila svetlo i shvatila koliko sra*** ima na zemlji i naravno morao je tu da se napravi neki Red.

Tako znamo da je bog plavusa.

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

Baranda

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Na poslednjem sastanku s načelnicima porodilišta raštrkani u publici bili su i mnogobrojni novinari koji su svašta nešto od razgovora načelnika prisluškivali, pa mi posle kao pitanje u intervjuima servirali. Moja omiljena glasina svodi se na to da smo mi nevladina organizacija koja se finansira iz inostranstva.

Pa, ono - i jeste, u neku ruku.

Otkada je ova frtutma krenula, potpuno sam digla ruke od svoje međunarodne karijere koja je dete i mene izdržavala, zatvorila dopisnu školu, obustavila svaki rad s klijentima, počela da odbijam pozive da držim predavanja na inostranim

* - kao u "Ribanje i ribarsko prigovaranje", naslova fine knjige Petra Hektorovića iz 1568. (objavljene, naravno u Veneciji) u kojoj pripovedač sa još dva ribara tri dana čamcem ribari i obilazi ostrvlje Hvar, Brač i Šoltu i razgovara, peva, sluša, ćuti, zapisuje, ... uživa, ostavljajući nam knjigu punu dvanaesteraca koje je jako teško "ugurati" u bilo kakvu poznatu "kjniževnu formu", a tako je, otprilike i sa strategijama, i nauka i umetnost su i dovoljno su retke da bi ponekad izgledale kao pravo čudo i dovoljno smo im skloni da bi trebalo da budu česte i znanje o njima je dovoljno dugo među nama, pa zato mislim da zaslužuju malko razgovaranja -

Strategije, strateško mišljenje, strateški prilaz temama, problemima, planovima i ostvarenjima ciljeva poznate su ljudima otkad je i ljudi, a opet - izgledaju ponekad i vrlo tajnovito, magično, izgledaju kao kakvo "posebno znanje" davano samo odabranima.

Često se kod ljudi, zato što su im nepoznate nečije tuđe strategije javlja jedan oblik "magičnog mišljenja" koje svoje sopstveno neznanje o nečijim strategijama "upakuje" u "teorije zavera" (koje su inače vrlo prijemčive, slatke i lake za poverovati, što ljudi, mahom i - čine).

Poreklo reči "strategija" objašnjava se spajanjem dveju reči - stratos, što znači "vojska" i ago, što znači voditi, upućivati, kretati se.

Upravo sam gledala deo filma Savršena meta i ovo je jedan od onih momenata kad pomislis kako je zivot kratak i kako ti je zao sto ti je pola sata dragocenog vremena otislo u nepovrat na najgori moguci nacin. Ako to nije film na koji treba staviti upozorenje, recimo da se ne preporucuje deci, onda nije ni jedan. U ovakvim filmovima svi jako pate, a glavni junak, "pozitivac", kolje druge ljude sve vreme, pod parolom "Volim svoju Domovinu i verovatno i Boga, posle cu se pokajati i ja sam heroj." Takvi filmovi su jedan od razloga zasto ljudi gaje predrasude o Americi.

BEOGRAD, PREKOOKEANSKI BROD

Ponovo dozivam prekookeanske brodove
tvojih grudi, grade za samospoznaju!
Nekada bio si meni daleka, nedosežna
žena,

Da se slična stvar nije nedavno dogodila u Nemačkoj, ili prošlog septembra u Finskoj, bilo bi lako reći da se besmislene,  nasumične pucnjave sa velikim brojem žrtava, kakva se juče dogodila u gradiću Bingemtonu, dogadjaju samo u Americi.  

"Američka policija nastoji da utvrdi šta je navelo vijetnamskog imigranta Dživerlija Vunga da upadne u imigracioni centar u Bingemtonu, mirnom gradiću u državi Njujork, i ubije 13 ljudi pre nego što je sebi oduzeo život"...  (Ako vam je ime gradića Bingemtona poznato, to je verovatno „zahvaljujući" bivšem članu košarkaškog

Svaka lepa SEKA je slična na neki način, a one druge manje lepe su čudne svaka na svoj način i opasno zagonetne.

U toku otpakivanja stimulus paketa broBamini saradnici su došli do zadnjih odaja u bankarsko - finansijskom svetu. Ta mesta nisu tako reprezentativna kao glavni holovi banaka, i ne reklamiraju se na njihovim luksuznim prezentacijama. Mračna i zapuštena, podsećaju više na ostave gde se odlažu nepotrebne i izanđale stvari, a u ovom slučaju propali finansijski poslovi. Ovaj finansijski otpad se naziva toxic waste assets i ugrožava trenutnu likvidnost banaka, takođe opterećuje i završne račune banaka iz godine u godinu.

Možemo da se ne slažemo o broju žrtava u Jasenovcu, o ulozi Alojzija Stepinca, o novijoj istoriji odnosa Srbije i Hrvatske, ali ono što su učinila četvorica katoličkih biskupa je nešto vredno pažnje. Za mene je to vest godine, a to što je slabo ispraćena pre svega u hrvatskim medijima i što na sajtu b92 ima samo tri komentara, posebna je priča. Ovim putem želim da iskažem svoje poštovanje biskupima za jedan ovakav gest.

Vest prenosim u celosti, sa sajta B92.

Jasenovac -- Četvorica hrvatskih biskupa poklonila su se žrtvama nacističkog režima u logoru Jasenovac.

Mesta simboličkog (istorijskog) pamćenja ili (poželjnog) kulturnog zaborava...

Pitanje spomeničkih skulptura u javnom prostoru (u daljem tekstu: spomenika) poslednjih godina reaktuelizovano je nizom afera koje, još jednom, dokazuju da društvo bez izgrađenog kulturnog obrasca, strategije, identiteta – jeste društvo osuđeno da tumara, čineći uvek iste greške u kojima kultura (spomenici posebno) postaje sredstvo manipulacije, ili pak polje iskazivanja političke bahatosti i ničim ograničene moći. Podizani po principu: političar na vlasti, mimo svih procedura ili pak uz provizorijum istih, po vlastitom nahođenju izabere/pronađe umetnika, po pravilu "našeg čoveka koji to zna da uradi", zatim iz gradske / pokrajinske / republičke kase (koja je već pri ruci) prebaci novce tamo di treba i stvar je rešena! Na ovaj način – umesto simboličkih mesta koja odražavaju one (stožerne) vrednosti koje u jednom društvu jesu uzorne, samim tim i nesporne ─ spomenici postaju poprišta stalnih sukoba, podela i najprizemnijih političarenja koja, neretko, prete da eskaliraju i u nešto opasnije.