Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece, jedno mi ostalo da ga anđeli čuvaju, odneo ga šarlah, troje su me učinili bakom i prabakom, a sad mi je i praunuka trudna...

Gost na blogu: Kengurica 452

E, deco moja, šta se sve dešava...

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece,

Sve ovo liči na još jednu u nizu priča o pokidanim nitima i izgubljenim podsetnicima na prošla vremena i ljude. Sve, osim jednog detalja koji celoj priči dodaje neobičan sloj univerzalne ljudske vere i povezanosti.

Од аутобуске станице у подножју брда до Природно-математичког Факултета на врху води стаза прошарана степеницама и делимично осенчена дрвећем. Студентима прве године се чини стрмија и

  Stanislaw Ulam

Za par dana se navršava sto godina od rodjenja Stanislawa Ulama (rodjen 13. aprila 1909. u Lvovu, Galicija - tadašnja Austrougarska, kasnije Poljska), jednog od velikana matematike i fizike XX veka. Medjutim, mnogi na pomen njegovog imena najčešće ne mogu da se tačno sete njegovih doprinosa nauci. Ulam je nekako uvek u pozadini kada se povede razgovor o velikim naučnim dostignućima prošlog veka. Ipak, evo šta o Ulamu kaže Hans Bethe jedan od učesnika u konstrukciji hidrogenske bombe: ‘'Kad je H-bomba napravljena, novinari su uvek pominjali Tellera kao ‘'oca''. Radi istorijske istine, preciznije je reći da je Ulam bio otac, jer on je obezbedio seme, a Teller majka, jer je ostao uz dete. Što se moje uloge tiče, mislim da sam ja bio babica.'' Ali, da podjemo redom.

Danas je osvanuo drugi sunčani dan posle nekoliko dana slinavih kiša (ne onih lepih i uzbudljivih nego dosadnih sipkanja), pa sam umesto uobičajene rutine – priključenja na sokoćelo – odlučio da nastavim košenje trave započeto pre nedelju dana. Zahvaljujući obilnim kišama ove godine trava je mestimično dostigla visinu do struka i polako počela da preti da će nas progutati.

reklama za 26. Nušićeve dane, Smederevo

Jos jedan tekst o Nušiću-ovde 

Dodeljene nagrade-ovde

ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ СМЕДЕРЕВО
26. НУШИЋЕВИ ДАНИ
ПРОГРАМ
СМЕДЕРЕВО
Aприл 2009. године

од

(Dnevničke bilješke, 9. dio)

29/30. maj 1999 (subota)

Večernji razgovor s B. Kaže da se u Hrvatskoj ide u smjeru izjednačavanja „komunista" i „fašista", i na tim temeljima da se gradi politika za vrijeme nakon Tuđmana. Kaže da je „sve spremno za desnu diktaturu: policija ne reagira na tučnjave, desnica je preuzela vodstvo HDZ-a i čeka da Franjo umre, a ljevica (Tomac i Račan) ne postoji.

Pratim rasprave na nogometnom sajtu „nogomet.com". Uvjereni su da se rezultati namještaju, i da se favorizira „Dinamo" - koji se sad zove „Croatia".

Pongo

Sadasnjost..?

To ne mozemo da biramo - to vec zivimo, hteli mi to ili ne.

Koliko sam se puta zapitao u zivotu: "Sta donosi sutra?", ili : "Da li je bolje ziveti u proslosti, jer nema neizvesnosti sta nosi novi dan?".

Pongo je moja proslost, moja zavrsena epizoda u seriji koju zivim. Dobio sam ga kao poklon za moj

Savest je zaje**** stvar.

U onom najsladjem trenutku u zivotu bas kad pomislite da ste najzad pronasli nacin da udavite svoju savest ona se nezno i polako spusti na vasu visinu, jer ste vi tad najcesce na kolenima, dva puta pukne prstima i zaslepi vas svojim osmehom.

http://www.boingboing.net/2009/04/08/jasmina-tesanovic-ea.html

na srpskom, in English

Ovde u severnoj Italiji, prespavali smo veliki zemljotres u Akvili koja je lep stari mali grad sada potpuno u rušrevinama. Moj agent, njegova žena i mačka bili su u Rimu, sto kilometara od epicentra. Skočio je iz kreveta rano ujutru 6. aprila. Telefonirao mi je nekoliko sati kasnije: ovo je kao bombardovanje, kaže.      
Dok ovo pišem, gledam RAI2 kanal: pričaju o prirodnim nepogodama i dva nova snažna

Jednom davno u jednoj dalekoj zemlji u jednom malom gradu živela su tri Romčeta. Pošto su već dovoljno porasli, a još uvek su živeli sa svojim roditeljima, odlučili su da se osamostale. Jednog dana obavestili su svoje roditelje da odlaze u beli svet, odnosno u beli grad. Roditelji su plakali i pokušavali da ih od toga odvrate. Plašili su pričama da u gradu belom ima mesta samo za bele ljude, o zlim ljudima koji u njemu žive, o Velikom Gramzivom Mišku i njegovom drugu Velikom Zlom Đilasu. Na njihovu žalost te priče nisu uspele da uplaše tri Romčeta, te su oni spakovali svoje stvari i krenuli ka gradu belom. Pratili su danima put od bele cigle i stigli do grada bele boje gde du odlučili da se nastane. Belograđani su ih gledali popreko, jer nisu bili beli, ali to Romčiće nije mnogo brinulo.

Našli su jako lep plac i odlučili da tu naprave kućice za sebe. Pošto su želeli da se osamostale, odlučili su svako napravi kućicu za sebe.

Živimo na lepom mestu.. preko puta Ade Ciganlije, na čukaričkoj strani. Do skora bili smo jedina stambena zgrada u kraju (nedavno je sagrađena još jedna).. dakle, tu su uglavnom kuće, nekoliko gigantskih auto-salona (koji nam samo teraju vodu na usta) i oni, do skora naše prve komšije. Sad nas deli jedna zgrada, ali delimo istu lokalnu prodavnicu, banku, bacamo đubre u iste kontejnere i čekamo prevoz na istoj stanici.
Naše komšije žive u tzv. kolektivnom smeštaju, oličenom u jednoj velikoj kućerini, nekad verovatno namenjenoj nekoj državnoj ustanovi. Od kad su tu, ne

Utorak - 6. dan

Rodin-ov muzej je na levoj obali Sene, u mirnom kraju i finoj ulici. Smesten je u kuci u kojoj je Rodin radio, ziveo... - ili sam tako ja mislila. Kad smo prisle ulazu shvatile smo da je kuca u stvari palata. Od onih u kojima nisu ziveli kraljevi nego pravi bogati Parizani. Cak i za uspesnog umetnika, sto je Rodin postao u svojoj kasnijoj karijeri, to je ipak bilo previse. Palata - Hôtel Biron - ima zanimljivu istoriju.