. . . . Neko je odavno rekao da mnoge stvari neće ostati nikada zabeležene i niko ih neće upamtiti ako iz istorije ne pređu u umetnost. Tako je i danas. Niko ne može bolje od nas da poznaje vreme u kome živimo. Ko može bolje da poznaje pojedinosti o istorijskim događajima od nas koji smo svedoci, učesnici, a i žrtve, vremena u kojem živimo?

поштовани читаоци задовољство ми је данас претставити Вам на насловној страни блога Б92

poslednjih nedelja sam vise puta cuo kako se citira obama: "kriza je sansa koja se ne sme propustiti". istina, nisam bas siguran da je bas obama nesto slicno izgovorio ali nije i bitan on nego poruka.

kriza je period kada je ljudima/sistemima podignut nivo spremnosti da "stegnu kais".

svaka reforma podrazumeva menjanje stecenih navika, ukidanje postojecih prava... dakle, beli medvedi vise nisu beli medvedi. zastite vise nema. to je stresno stanje. i za sistem i za svaki njegov deo.

kada se reformise drustvo, ti delovi su ljudi. kada se reformise drzava, ti delovi su glasaci.

glasaci nisu sretni kada su "stresirani". logika politike nezameranja je jasna: u doba izbora ne cackaj mecku (narocito belu - zasticenu). a nikad nisi bas siguran kada ce izbori pa ne diraj nikog nikada.

e sad dolazimo do citirane obamine(?) izjave:

kriza je sansa koja se ne sme propustiti

(Dnevničke bilješke, 3. dio)

Drugi dan napada na SR Jugoslaviju. Jučer je poginulo deset, a ranjeno 36 ljudi. Zračne uzbune bile su i jutros, i popodne, i cijelu noć - a noćas su se napadi obnovili. Sinoć je gađano 40 ciljeva, a mnogi su i pogođeni. Slike iz Srbije pokazuju da je pogođena tvornica Crvena zastava u Kragujevcu, aerodromi Batajnica i Danilovgrad, pa milicijska akademija u Novom Sadu, tvornica plastike u Prištini i dr.

Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa SAD, Britanijom, Njemačkom i Francuskom. Vuk Drašković je izjavio za BBC da se odnosi

Poceo sam "ovo", da pisem dva minuta, pre Dvadeset Cetvrtog Marta.

Kad ovo zavrsim verovatno ce biti, dvadeset peti mart.

Jednog Dvadeset Cetvrtog Marta, dvadeset treceg da budem precizan (dva minuta pre Dvadeset Cetvrtog Marta) , pre desetak godina, shvatio sam da cu ja sa mojim drugarima ici u rat.

Ne znam o cemu je tacno, ovaj tekst. U principu, verovatno o tisini.

Verovatno.

Prvi put sam to osetio kad je umro Drug Edvard Kardelj. Bilo je to 10. februara 1979. godine. Ko bi rekao da je otoič prošlo već 30 godina! Proglašena je bila trodnevna žalost. Kao što dolikuje, u datom trenutku svi radio i oba televizijska programa ispoštovali su situaciju i tri dana emitovali prigodnu muziku. Tada sam se prvi put naslušao divne, fine, osećajne muzike. Prva dva dana bila je to samo ozbiljna a onda, valjda kada je ponestalo klasike i dežurnim recenzentima opala pažnja, krenuli su instrumentali. Koliko god bio mlad, lud i roker, uživao sam. Nisam gasio radio!

Iako sam ovo napisala  pre deset godina , iako nisam futuristkinja, iako nisam pesimistkinja, nisam ocekivala ovakav rasplet dogadjaja: da posle ovoliko vremena, ovakvog iskustva, istorija na zalost ne napreduje krupnim koracima, kako se nadao Djindjic...govorim pre svega o nama i nasoj zemlji zato sto me ta istorija kosta vec dvadeset godina prezivljavanja umesto zivota.

na srpskom

La vitta e bella

26. mart '99. 17 sati

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su uzeli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske

Poštovani/e,

Zbog štete koje su izazvale moje fotomontaže Dragana Markovića Palme organizaciji „Queeria centar" u kojoj sam bio aktivan, odlučio sam da iz iste istupim i svu odgovornost i krivicu preuzmem na sebe.

Iako su fotomontaže preuzete bez mog znanja i odobrenja sa mog privatnog facebook profila i objavljene na sajtu e-novine.com, koje su predstavljene kao delo cele organizacije, smatram potrebnim da u ovom trenutku kada se ne biraju sredstva da se blati gej-lezbijska populacija i Zakon protiv diskriminacije preuzmem krivicu na sebe, kako bi organizacija koja se bori za prava čitave gej-lezbijske populacije mogla da nesmetano nastavi dalje sa svojim radom.

Pre nego što detaljno i hronološki opišem atmosferu i sadržaj jučerašnjeg sastanka na Institutu Batut, na samom početku moram s vama podeliti ono što je za mene bio neka vrsta vrhunca tog sastanka. Naime, saznadoh da mera "izbora ginekologa" za 20.000 dinara ne da nije odobrena, nego nije ni predložena. Kako? Stvarno ne znam. Tu je radio neki gadni ćiribu-ćiriba. (Posle kažu ja vračara. Ko je ovu magiju izveo, ja mu nisam ni do kolena!)

Što se sastanka

(Dnevničke bilješke, 2. dio)

NATO snage su iz zraka, s podmornica, i sa brodova danas počele bombardiranje ciljeva u SR Jugoslaviji. Napad je počeo u 7 navečer, a prvi val bombardiranja trajao je dva sata. Pogođeno je oko 20 ciljeva: Policijska akademija u Novom Sadu, aerodromi u Batajnici i Danilovgradu (Crna Gora), nekoliko kasarni oko Prištine, te neke oko Niša, kao i pogoni Crvene zastave u Kragujevcu. Drugi je val počeo oko ponoći i još traje (sada je 00.45). Jugoslavija je proglasila ratno stanje. Prošle je noći uhapšen Veran Matić, i zatvoren B92. Sad

angie, dejan jovic, margos...

ok, prisecamo se tog perioda ali ja necu pisati cega se ja secam. ja imam da pitam.

sta reci onima koji se ne secaju zasto danas sviraju sirene? kako reci onima koji imaju 5 godina da treba cutati minut?

pitam jer treba danas nesto da zapisem na praznoj tabli a ne zelim da sazidam temelj iskrivljenog pogleda na svet.

volim norvesku ali ne na taj nacin. i nikako ne zelim da se danas uce bizarne pesmice

pomozite ako mozete. ozbiljno pitam

 edit:

a nisam jedini koji se pita.

.

 1999.

 Sedimo u redakciji, pijemo kafu, kao i obichno, zamor , telefoni, ualze izlaze saradnici- i niko ne veruje da ce se dogoditi.

A onda nas pushtaju ranije kuci, kao za svaki sluchaj. Padaju neke shale gorkog prizvuka, al odlazimo svi zurno.

 Uveche izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pushim. Ugledam neku neobichnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakachenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukucane da potvrde. Svi

Tokom svog prethodnog boravka u Biki, jednog kasnog popodneva, pred kraj utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu, primetio sam da domaćini u Izletničkom klubu Vai Tu pomeraju stolove, ukrašavaju salu i postavljaju ukusne stolnjake, escajg i keramičke krčage, šolje i pepeljare. Pomislih: sprema se neka proslava, šta li je. Prolazeći isto veče, kroz vrata primetih da je veselje u toku, pa ne svratih (da ne bude ono "ja sam sa mladine strane"). Tek sinoć, pokazujući grad grupi skauta iz nekoliko evropskih zemalja i kolegi iz Namibije, shvatio sam o čemu se u stvari radi.