B92 Blog

Lisabon je čudo od grada. Našao je izvanredno mesto na samom ćošku Evrope, da se rashladi od bliske afričke vreline - široko ušće reke Težo u okean i sedam brda po kojima se opružio.

 

Lisabon sam pohodio tri puta. Prvi put kao pravi turista, sa porodicom, vodjen ljubaznim domaćinima i željan da vidim što više znamenitosti. Drugi put poslovno, sa kratkim kasnim noćnim trenucima odmora i opuštanja. Treći put, pre nekoliko nedelja, imao sam tri dana odmora pred naporan rad. Iskoristio sam ih onako kako sam najbolje mogao - lutajući bez cilja, nasumice ulazeći u uličice, izbegavajući poznata i prenatrpana mesta, osluškujući duh i život običnih ljudi. Portugalski nobelovac Žoze Saramago napisao je u svom delu "Putovanje u Portugal": "Putnik nije turist, on je putnik. Postoji velika razlika. Putovati je saznavanje; ostalo je jednostavno otkrivanje". Ja sam tek iz trećeg puta otkrio od Lisabona nešto malo više nego što se može naći u svakom turističkom vodiču.

 

Od svih zanimljivosti i čuda kojim se tromilionski grad diči, najjači utisak na mene ostavio je jedna malena sredina, deo  Bairo Alta (Bairro Alto) - "gronjeg grada" Lisabona. Bika (Bica) se sakrila u neposrednoj blizini važnih mesta Lisabona. Nepunih deset minuta hoda ka istoku je Gradska većnica, a iza nje monumentalni Trg Sao Nicolau sa velikim spomenikom i slavolukom kroz koji se ulazi u splet centralnih ulica grada milimetarski upravnih jedne na druge. Na samo dvesta metara ka jugu, prošavši pored veoma zanimljive pokrivene pijace izaći ćete na Kaiš do Šodre - saobraćajni čvor na samoj obali Teža odakle kreću mnogobrojni trajekti prema naseljima sa druge strane reke i prigradska železnica koja vodi ka mondenskim izletištima Eštorilu i Kaškaišu. Sa zapadne strane, nad Bikom se uglezdila Sveta Katarina, sa jednim od najlepših vidikovaca na Težo i gigantsku statuu Isusa Hrista sa druge strane reke odakle počinje polodna nizija Alanteža. Odmah iza je i zgrada Parlamenta. I, konačno, ako se popnete strmom centralnom ulicom Rua de Bica de Duarte Belo, izaći ćete u središnji deo Bairo Alta, u takozvanu "novinarsku četvrt", skoro na trg Praca Luis de Camoes, jednu od centralnih raskrsnica Gornjeg grada. Bikom se završava Sao Paolo - centralni deo grada uz reku Težo; ali ovde počinje Boavišta. Bika je svojevrsno razmedje dva po mnogo čemu ista dela grada.

 

Osnovna razlika izmedju Bike i ostatka Bairo Alta je atmosfera. Dok ćete u gornjem delu, reklamiranom i stoga uveliko okrenutom talasima stranaca koji ga danonoćno zapljuskuju, naići na sve ono što vam Lisabon obećava (stare gradjevine, prepotopske nevelike tramvaje koji se pentraju ulicama u koje ne smeju da zadju novije varijante koje se samo šepure dolinom, knjižare, prodavnice suvenira ili butici, fado uz tinto ili porto u noćima kada svežina konačno pomiluje grad), Bika je omanji deo grada kojim vlada mirna komšijska atmosfera sabijena u visoke i neugledne zgrade jedva razdvojene uskim ulicama. Pa sad: ko šta voli. Turisti ovuda samo prolaze, uglavnom slučajno. Putnici, nasuprot, ovde mogu da vide dušu grada.

 

Bika je u stvari jedan veliki prirodni polukružni levak kroz koji se pravolinijski uz centralnu ulicu kreće jedna od tri gradske uspinjače dok uske kamene poprečne ulice sa obe strane beže uz strminu. Ta uspinjača je i glavno obeležje Bike, ono po čemu će je spomenuti skoro svaki turista koji pohodi ovaj grad. U žurbi, koristeći se uspinjačom da bi izbegli teški uspon i provozali se jednim od starinskih prevoznih sredstava, turisti vide Biku samo kroz prozore uspinjače, kao dodatni prilog atrakciji. Stanovnici Bike nas mirno i strpljivo propuste da prodjemo, da bi nastavili da žive svojim životom. Taj kontrast organizovanih, previše isplaniranih i zanimljivosti željnih turista i domaćeg stanovništva koje će za trenutak prekinuti igru, šetnju, čišćenje ulice ili povratak iz nabavke i mirno i lagano pomeriti se u stranu da propusti žuto gvozdeno sokoćalo sa oznojenim i kamerama naoružanim prolaznicima je prvo što mi je zapalo za oko.

 

Druga osnovna osobina Bike je njena boja. Bolje reći boje - sve moguće nijanse izmedju bele i crne. Ulice, kamene strme stepenice i zgrade nude preovladjujuće sivilo, koje teško i nedovoljno razbija kolorit ukrasa ili veša na sušenju kojima domaćini pokuđavaju da ih ožive. Medjutim, ovde su i ljudi tih istih boja - od potpuno belih do zift crnih, sa svim nijansama izmedju njih. E, to je Bika. Više nego na drugim mestima u Lisabonu i celom Portugalu, ukljućujući i sve kolonije nekadašnjeg kraljevstva, ovde su svi potpuno ravnopravni, bez ikakve razlike koju na drugim mestima tako surovo odredjuje boja kože. Nigde nisam video takav sklad raznobojnih ljudi kao što sam to našao u Biki. Kao da su daltonisti za belo i crno! Nije onda ni čudo što je zastava Lisabona crno-bele boje. Kao da je nastala tu u uličicama Bike.

 

Bika je tokom dana skoro prazna; barem na prvi pogled. Užareno sunce otera stanovništvo u mir i hladovinu svojih kuća ili u jednu od nekoliko kafanica. Tih 4 - 5 kafana su ono što daje posebnu draž ovom mestu; a šta bi drugo. U njima, neuglednim i suviše običnim, retko ćete zateći stranca. Oni žure ka izvikanijim mestima koja nude fado ili pogled. Ovde nema prevare, nema navlake. Ovo su mesta u kojima Bika živi. Ovde po ceo dan ima nekoga ko je svratio da porazgovara sa komšijama, dogovori posao, odigra partiju karata, odgleda utakmicu, jednostavno ubije vreme. Puno je života, galame, glasnih razgovora koji u početku liče na prepirku sve dok ne shvatite da svi tako govore. I niko se ne ljuti ako ljudi sede po ceo dan ne radeći ništa, ne piju, ne jedu. Jednostavno: ta mesta su vlasništvo svih, cele Bike, a gazde njima samo upravljaju, poslužuju i pomažu da se održi poseban duh.

 

Pokojem strancu koji kao uvrati kao ja, domaći neće požuriti da ponude osmeh, objasne da se piće uzima na šanku čak i ako sedite pola sata (možda se čovek umorio pa seo da malo odmori i odgleda utakmicu) ili zapodenu razgovor. Mada, kada me je sin vlasnice jedne od kafanica na uglu Pedro poveo da mi pokaže ćoškove i stolove Bike, nekoliko ih je reklo: - Da, videli smo ga, sedi često ovde i nešto zapisuje.

 

Kao što je ceo kvart preko celog dana u nekom mrtvilu, tako uveče cela Bika izlazi na ulice. Kao da jedva čekaju da se izvuku iz polumraka svojih domova na svežinu koju sa reke donosi noć, duboko udahnu poluslani vazduh, popričaju sa komšijama i opuste se uz hladno pivo ili vino. Na tom jedinom trgiću u Biki krene muzika - lokalni orkestar koji muzikom prosto mami i staro i mlado da se igra ili barem cupka. Svaka od kafanica očas iznese što više stolova koliko mogu upakovati u tesne ulice i raspiri roštilj, pa cela Bika već izdaleka miriše na sardine. Ne zna se šta vas pre navuče da svratite - taj miris koji golica nos ili graja i muzika koja vuče za uši. Tek onda u Biku navrnu i stranci, prolaznici koji najpre začudjeno gledaju šta se zbiva i otkud svi ovi obični ljudi, starci, deca koji tako živo umiru u lepoti, a onda se opuste i izmešaju sa domaćima ostajući do samog jutra da bi se tumarajući od umora i pića pitali gde su bili ranije i što nisu pre otkrili ovo noćno grotlo Lisabona.

 

Na kraju, daću vam savet: ne idite u Biku pre trećeg obilaska grada. Ili se samo provozajte uspinjačom da po površini očešete njen život. Iskoristite svoje vreme da najpre obidjete sve što se treba obići a onda, kada mislite da znate Lisabon, usidrite se ovde i polako pokušajte da je otkrijete. Meni to još nije uspelo. Ali sam barem malo bliže tome.

 

Dobar amaterski film - klip možete naći ovde

 

 

***

 

Za one koji bi da saznaju malo više o Biki, evo i dodatka

 

Na šta me Bika podseća

 

Prvih 10 godina svog života proveo sam u Zemunu, u zbijenom prostoru koje su činile tri dugačke barake pune radničkih porodica, na kraju ulice Radića Petrovića. U velikoj rupi (mada na 5 minuta od Trga Branka Radičevića), nekakvom prirodnom levku oivičenom tadašnjom teretnom železničkom stanicom i prugom koja je sa putničke stanice Zemun ičla ka Zagrebu. Danas tog kraja nema. Oni stuovi kod hotela "Jugoslavija" jedino podsećaju na detinjstvo. Na livadi na kojoj sam se igrao nikle su karakondžule od privremenih objekata uz podršku radikalne vlasti. Taj život u kome smo svi bili i komšije i jedna porodica, očigleno je još negde duboko u meni i oživeo je u Biki.

 

Bika me podseća na sve one komšiluke Beograda, današnje favele: Staro sajmište, donji Dorćol, deo Senjaka iznad Bigza, današnju Denkovu baštu (gde sam završio odnovnu školu), staru Karaburmu, a posebno Savamalu. Isto to, samo malo drugačije. I još živo, itekako.

 

Uspinjača

 

The Elevador da Bica saobraća uz Rua da Bica de Duarte Belo povezujući ulicu Sao Paolo na donjem delu i Combro/Rua do Loreto. Sa donje strane ćete jedva prepoznati ulaz, ukoliko ne obratite pažnju na polukružna vrata poput onima na garažama. Sa gornje strane ćete obično nabasati na uspinjaču prolazeći gradom. Prepoznaćete to mesto po tome što je tu u zasedu uvek grupa turista koji čekaju da naprave koji snimak poznatog antikviteta. 

 

Uspinjača je puštena u rad 1892. godine i od tada neprekidno saobraća, na svakih 20 minuta. Vožnja je kratka, manje od 5 minuta, ali je zanimiva i posebno pogodna ako ste već umorni od hodanja.

 

Uspinjača je skoro jedino prevozno sredstvo u Biki. Druga prevozna sredstva se i ne mogu probijati uskim i strmim uličicama i stepeništima.Tek ponekad, u slučaju nužde, stanovništvo će upotrebiti auto da nešto doveze ili odveze.

 

Kuće

 

Lisabon je razoren zemljotresom 1755. godine. Obnova je grad raširila dublje u kontinent, uz reku Težo. Tako je i nastala Bika i današnji središnji deo grada.

 

Većina kuća u Biki upravo i potiče iz tog vremena - starije su od 250 godina. Ipak, ne daju se starice, odolevaju zubu vremena.

 

Kao i u većini sredozemnih gradova, osnovni problem je kako sabiti što više kuća u što manji prostor. Stoga se beži u visinu (samo te najstarije su dvospratne), a ulice ostaju što uže.

 

Ulazak u kuću je ovde za većinu svojevrsno veranje. Oni koji žive na ulici nemaju taj problem, ali nemaju ni privatnost jer onda svi žive sa njima. Do stanova na spratu, vode takve stepenice sa se svi uz njih veru, kao uz merdevine, prenoseći uspred sebe stepenik po stepenik robu koju nose i cipele koje su skinuli na ulazu.

 

Klubovi u Biki

 

Krenete li centralnom ulicom uzbrdo, prateći šine kojima klopara uspinjača, najpre ćete naići na Barbiku, omaleni kafić koji je pametno koristi svoje strateško mesto na jedinom pravom trgu u Biki, odmah iznad početne stanice, da izbaci desetak stolova u hladovinu i tako nudi najpovlašćenija mesta.

 

Pored Barbike, u Biki rade tri kluba. Barem zvanično. Na levo, na prvom uglu uske ulice koja kasnije vodi ka Svetoj Katarini je Zip Zip - zvanično sportski klub. Na uglu je mali lokal sa prodavnicom i dva stola koje gazde brže bolje iznesu napolje čim naidje malo hlada (pitanje je da li pre toga i rade). Medjutim, tokom noći, otvara se naugledna magaza par kuća ranije u kojoj je provijant a ulica napuni stolovima.

 

Ovom klubu zvanično pripada i mesto sa desne strane u kome sam najviše i boravio. Mlo kafanče na uglu stepeništa Calcada da Bica Grande i prolaza (Travesa) koji vodi ka trgu vodi žena na granici zrelosti i starosti, uz pomoć dva svoja sina, snajama i još ko god svrati. U tih dvanaestak kvadrata video sam barem 10 ljudi koji nešto rade, a onda svi zajedno sednu i sočno večeraju. neki čudan oblik volonterstva.

 

Dalje uz stepenište je drugi sportski klub - Maritimo. Osnova je veliki prostor u prizemlju, ali su zauzeli i celu slepu ulicu i uveče se tu po stolovima rasporedi i do stotinak duša, dok sa improvizovanog balkona na početku uličice svira lokalni orkestar.

U sred Bike, na centralnoj ulici, možete se zavući u Klub ljubitelja putovanja Vai Tu (verovatno nešto kao ferijalna družina "Hajde i ti"). Ovde je najhladnije i najprostranije, ali atmosfera najživlja. Tu uvek ima kartaroša i danguba, a prednost su hladno skoro džabe pivo i veliki ekran. Pogadjate: tu sam odgledao najveći broj utakmica.

 

Klijentela je, prirodno, uglavnom muška, mada ima i žena i dece ali uglavnom uveče. Preko dana one imaju važnija posla od džabalebarenja.

 

Šta se jede u Biki

 

U vreme kada sam pohodio Biku, a bio je početak juna, glavni specijalitet koji se obilato jeo u svim kafanicama Bike bile su mali puževi, Isprva mi se činilo da se radi o pistaćima - tog su oblika. Onda, kada videh da ih skuvaju uz dodatak neke specifične marinade i donesu punu kamaru na sto, te da ih okupljeni oko stola slasno srču ili čačkalicama vade iz oklopa, učinilo mi se da su neke školjke. Tek kasnije, Pedro mi je objasnio da se radi i škalopima, malim puževima čija berba je uveliko u toku. Koliko god sam hteo, i na čudjenje svojih kolega, ne stigoh da ih probam.

 

Ali, zato nije bilo večeri da nisam s posebnim guštom uživao u sardinama sa roštilja, slanim taman dovoljno da prosto morate da ih utopite u gustom i dovoljno oporom tintu, mariniranim škampima, obilnim šarenim salatama ili barem malim i ukusnim ribljim paštetama i mekanom a jakom domaćem siru.

 

A onda, na svakom uglu, čekalo me je osveženje u obliku jeftinog hladnog Boka ili Sagreša - domaćih piva. A za one koji traže još bolje osveženje, domorodci će očas iskrckati komad leda i preliti ga isceđenim zelenim limunom i votkom.

 

Portugalci ne bi bilo to što jesu da ne jedu slatkiše. Umesto preslatkih kolača sa količinom jaja kojima bi zavidela i svaka vojvodjanska domaćica, u Biki ćete naći mekike, tople i hrskave, ispečene tu pred vama, na priručnoj skalameriji.