ONI: 

ZEM-NOVI SAD-MEDIJI
Karadzzich: U Vojvodini da se otvori kancelarija RRA

NOVI SAD, 21. oktobra 2008. (Beta) - Zamenik predsednika Saveta
republiccke radiodifuzne agencije (RRA) Goran Karadzzich predlozzio je
vecceras da u Vojvodini bude otvorena kancelarija RRA.
Karadzzich je na tribini u Nezavisnom drusstvu novinara Vojvodine na
temu "Pokrajinska radiodifuzna agencija - da ili ne?" rekao da bi
zadatak te kancelarije bio pre svega monitoring medija u Vojvodini,
possto je to iz Beograda tessko raditi.
On

A disenchanted American nation was ready to vote in a Georgia peanut farmer as president, to put away the hallucinogenics which blurred out most of the late 60s and early 70s, to put away their anti-Vietnam War banners, and start over again. The morale of US of A was lagging by defeat in Asia, humiliation in the White House, and the beginnings of recession and the Energy Crisis.

Enter the Italian Stallion: Rocky Balboa

Rocky, the film of the year, was the story of loser made good. Many people called it the embodiment of the American Dream. How a down and out Philadelphia boxer moves up the ranks to challenge and defeat the heavyweight champion of the world is the kind of rags to riches story which is called "inspirational" and "quintessentially American."

Za svaku pohvalu. Ovo njihovo delovanje oko cene gasa. Ono što opozicija treba da radi. Ono što parlament treba da radi. Da su poslanici odgovorni građanima, a ne stranci, svi bi se ovim bavili, u ime građana, i kontrolisali rad državne uprave, agencija i ministarstava. Pozivam sve građane da podrže ovakvo ponašanje i delovanje političara. Za naše dobro.

Underground fighting je jedan od najčudnijih sportova, ako uopšte može da se nazove sportom. Razlikuje se od obične, ulične tuče, jer ima par pravila i dešava se u ugovorenom terminu na dogovorenom mestu. Nema rvanja, guranja prstiju u oči, udaranja u muda, udaraca glavom, nema poluga... Momci koji ukrštaju pesnice se, po kodeksu ponašanja, pojavljuju nenaoružani, dok za publiku nema pravila. Neretko su svi naoružani. Ove borbe su veoma opasne za borce, kao i za posmatrače. Uobičajeno je da su borci pripadnici različitih gangova, što se ogleda u podeli publike... Jedna obična čarka između boraca može za čas da se prenese na publiku i dovede do ozbiljnih problema. Imati više desetina oštrih, naoružanih momaka na tako zapaljivom događaju je samo korak od katastrofe, a možda i manje.
Sinonim za underground tuče je Kimbo Slice, Bahamski tigar, od detinjstva nastanjen u Majamiju. Najslavniji ulični borac sanja svoj san otvorenih očiju, oštrog pogleda iza ogromnih pesnica koje uznemiravaju zdravstveno osiguranje protivnika. Kimbo je sada svetski poznat profesionalni borac koji zarađuje 200.000 dolara po borbi. Ja sam u svet ilegalnih tuča ušao odavno, kao Kimbov telohranitelj. U početku je bilo rutavo dok smo se zavlačili po dvorištima punim hodajućih tempiranih bombi. Bilo je svega i svačega. Sada je lakše. Kimbove borbe su u okviru organizovanog sporta i mečevi se odvijaju pred očima miliona ljudi koji prate prenos iz dupke punih arena. Kimbova medijska i internet popularnost je i mene zakačila, pa me ljudi danas prepoznaju kao njegovog telohranitelja. Zabavan i nimalo bezopasan posao.

- Zar ne vidish da govorimo gluposti?

- Pa shta? Zar mora svaka moja rech da bude kao za u knjigu?

- Pa danas bi bilo zgodno.

- Gluposti. Sve ljudske rechi, rechi realnih ljudi su za knjigu.

- Pa umetnost ne mora da bude kopija realnog sveta.

- I ona je deo realnog sveta. Neka se uchi. I ja zasluzhujem knjigu. I moj zhivot zasluzhuje knjigu. A ne samo zajashio on svog Bukefala i fiiijuuu vinuo se iznad planina, sa svakim udarcem sablje letelo deset nevernih glava, a zhene samo gledale, uzdisale, i mashtale kako da njegov

састав на тему . . . кацам оно свииро

ако сам се игде избрукао саћете читати .Бата је ,сећам се ,у дворишту имо бункера и то оног Правог засакривање однемаца . уствари бијо је он узкућу ди су становали, увеликој башчи тик поред ложијонице јер му је отац, мајстор, ту радијо ко машинбравар.ја сам се са Батом дружијо јерје имо малко од нас старију сестру Дану а она већ имала сисице

Pretekoh...jedva
Upozorenje: ovo će biti mnogo dugačko. Isprva sam htela skraćenu verziju, al' šta da vam kažem - nisam htela da vam kvarim ugodjaj. :))))
Upornim čitačima - svaka čast!

Onaj ko nije spreman da pročita ceo tekst, do kraja, ne treba ni da počinje.

Okam's razor - Okamova oštrica

"Ako postoje dve ekvivalentne teorije ili objašnjenja, i ako su svi ostali uslovi jednaki, jednostavnija teorija ima veću verovatvnoću da bude tačna."

Ovaj tekst su delom moje reči, delom nisu, no, ideja nije moja. Ipak, ja ću se voditi jednom rečenicom Karla Marksa koji je rekao da je svaka ideja društveno

Severna Koreja

(Demokratska Narodna Republika Koreja)

Jednopartijska drzava locirana u istocoj Aziji. Nastala je nakon Korejskog rata 1953. Jos uvek je samo u primirju sa Juznom Korejom (mada je prosle godine potpisana neka vrsta sporazuma izmedju dve Koreje). Ovo je jedno od poslednjih preostalih komunistickih

Bilo iz kog ugla gledano, fascinacija zapadnog sveta islamskim običajem nošenja vela već vekovima ne jenjava; naprotiv. U jeku diskurzivnih, ali i javnih debati koje se baziraju na tezi Semjuela Hantingtona u skladu s kojom „civilizacije" zapada i islama deli nepremostiv (odnosno „istorijski") kulturološki jaz, veo je uvek dobrodošla tema, razlog i meta međusobnih napada najrazličitije pozicioniranih zagovornica svega onoga što se podrazumeva pod zavodljivom odrednicom „ženskih prava" s jedne strane, i ne samo pristalica anti-zapadnjački orijentisane ideologije, već i na ne-, odnosno anti-liberalno demokratskoj ideologiji ustrojenih režima s druge. Slično velu, možda je i razmišljanjima o „demokratiji," „ženskim pravima" i „islamu" najkorisnije pristupiti odgovarajući na pitanja „kada," „kako," „gde" i „za koga". Mozaik odgovora kroz vekove i prostore otkrili bi koliko je neuniformna, raznolika, promenljiva i nejedinstvena slika tih pojmova, iskustava i stvarnosti koje su pod njima podrazumevane.

Sledeći kratak prikaz razmišljanja o velu nastao je kao posledica autorkinog gotovo dvogodišnjeg boravka u najbrojnijoj po broju muslimanskog, a četvrtoj po ukupnom broju stanovništva zemlji na svetu, Indoneziji, gde pohađa interdisciplinarne doktorske studije iz oblasti religije i kulture (ICRS) pri Gadjah Mada univerzitetu u Džogdžakarti (Centralna Java). Autorka teksta nudi prikaz umesto statističkih podataka iz dva razloga. Prvi je nepostojanost statistike u zemlji koja se kotira u sam svetski vrh po nivou zastupljenosti državne korupcije. Uostalom, da je statistika u Indoneziji istorijski nestabilna pojava pokazuje i podatak da se do današnjeg dana ne zna broj ljudi postradalih u antikomunističkim čistkama sprovođenim tokom 1965-66, gde se procene kreću od 200 000 do 1 000 000, ili više, ubijenih/nestalih. Drugi razlog je pokušaj da umesto brojki, tekst ozvuči glasove žena koje veo nose, ili se na to pripremaju, s idejom da se pojedinačna iskustva, onako kako su refraktovana kroz autorkinu prizmu, ponude na uvid čitateljstvu za koje je sticanje takvih iskustava višeznačno predaleko. Iza svega, neosporno, stoji neskrivena agenda koja nalaže da se u debate o „islamu" i „ženskim pravima" vezano za upotrebu vela stavi akcenat na pozicioniranost. Otuda pitanja „gde," „kako" i „za koga"...

Pre deset dana jedna od aktuelnih vesti je bila da je g. Marti Ahtisari dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za mir, za kako je to navedeno „za njegovo značajno zalaganje u rešavanju internacionalnih konflikata širom sveta u poslednjih nekoliko decenija". Koliko je g. Ahrisari zaslužio ovu nagradu ili ne, ne želim da ulazim jer zapravo tema ovog posta nije dotični gospodin. Godinu dana unazad ista nagrada uručena je g. Al Goru zbog filma o globalnom otopljavanju. Međutim, tema ovog posta nije ni Al Gor veće jedna osoba koja je iste godine nominovana za ovu nagradu. Reč je o nedavno preminuloj gđi. Ireni Sendler koja je za vreme drugog svetskog rata spasila više od 2500 dece iz Varšavskog geta.

... jedini recept je da ljudi pokušaju da uživaju u životu što više, bukvalno, od eto sad. (Marko Vidojković, Peščanik, 17.10.2008.)

Iskoristio bih ovu blogersku priliku da vas sve pozovem da primenimo recept našeg eminentnog kuvara Marka Vidojkovića i da od danas uživamo u životu. Bukvalno!

Dragi nezaposleni,
Diesel, Energy, Escada, Replay... su dobili novu kolekciju za jesen-zimu. Šoping tako opušta. Troškarite malo. Divne su cene. Uživajte u životu. Vreme je uživanju.

- post posvećen SAJMU KNJIGA, sa  predlozima za prevod nekih autora i njhovih knjiga, a do sledećeg Sajma knjiga u Beogradu 2009., verujem da su ti prevodi iz kategorije "neće da se baci i ne može da škodi", i da ne bi bilo loše da se čitaju i na našem jeziku -

Ako pažljivo slušate ljude primetićete da kao da nekako VOLE da daju sud o pojedinim temama i  stvarima, smatraju da (naravno!) na svoj sud imaju pravo i izriču ga često s lakoćom koja ponekad zapanjuje. Ništa "možda...", nema "čini mi se.." ili "mislim da sam čitao/la...", a nikako ili sasvim retko "ne znam, nemam stav, ček` da vidim...". Manje-više svi ti sudovi imaju nekakve veze ili sa moralom ili sa politikom ili sa nekakvom "socijalnom dimenzijom" ili sa religijama, pravima i pravdom. Sledeća stvar koju možete primetiti je da posle izricanja suda o nečemu (nekome, ičemu) teško da može biti ikakvog dijaloga među sagovornicima, nekako stvari postaju "lične" (bez prave potrebe) i u suštini - komunikacija o onome što je predmet suda - prestaje.

Baš je komplikovana ova priča oko kol'ko i kako na budžet a koliko ne na budžet, i ko će moći na budžet i da li ima para, i šta će jadni renomirani fakulteti i njihovi još renomiraniji profesori ako ovoliki ne mogu na budžet jer nemaju 60, a nemaju ni 42 ni 37. I zamislite studenti moraju cele godine da rade, baš kao neki đaci, a ne kao uskoro akademski građani pa se gospodski pojave samo na ispit, a profesori moraju da organizuju redovnu školicu, vode računa o prisutnosti, daju redovne testove i prate napredak, baš kao neki učitelji, a ne boemi profesori. A nismo se baš ni spremili na sve ovo. I šta sad? Bilo bi dobro da za početak znamo šta hoćemo. Ko mi? Mi, the društvo.