uvod

sednica na kojoj je vlada srbije donela zvanicne "mere za ublazavanje efekata ekonomske krize" odrazana je u redovnom terminu, cetvrtak (29. januar) pre podne. dan pre te sednice (bolje reci noc pre) odrzan je sastanak drzavnog vrha na kome je "razmatrana ekonomska situacija u srbiji".

to je ako se informisete na sajtu vlade srbije.

s druge strane , ukoliko vas put nanese na  platformu

Stojković Vojislav

Ako izuzmemo praroditeljski greh, svi smo jenom bili nevini. Kada, gde i kako smo je izgubili?

Ukoliko postiji Tibetantska knjiga mrtvih i Kišova Enciklopedija mrtvih, možda negde postiji i Knjiga nevinosti. U tu knjigu, ako postoji, bilia bi upisana zlatnim ili crnim slovima i naša nevinost, i način kako smo je izgubili. Ukoliko, pak, ta knjiga ne postoji, u Istanbulu od nedavno postiji Muzej nevinosti.

Njegov osnivač i prvi kustos je nobelovac Orhan Pamuk.

Upravo

Ово није социолошка студија, просто запажања са "терена".

     Наше бабе су живеле на селу, нису ишле у школу, од малена су усмераване на рад по кући (основна школа - кување и прање, напредни курс - кукичање, вез и плетење), око стоке и на њиви. Удавале су се преко проводаџика (па шта добијеш на бингу, добио си), одлазиле да живе

          One godine kada sam navršio devedesetu, poželio sam si darovati noć razuzdane strasti s mlađahnom djevicom. Markes ovako nešto još nije napisao, bilo bi najkraće moguće prepričavanje njegovog poslednjeg romana Sećanje na moje tužne kurve.
          Naratorovo ime nam nije poznato, ali mi instinkt govori da ne bismo mnogo pogrešili ako bismo ga nazvali, recimo, Gabrijel.

... kad vas lepo molim!

Svestan sam da su tu deceniju obelezili ratovi, ekonomska kriza i izolacija, ali ja sam najveci deo odrastanja i mladosti "odradio" u toj deceniji. Moje najdraze uspomene, koje cu pamtiti celog zivota, poticu iz te decenije. Mozda je vama bilo lose, zao mi je zbog toga, ali meni je bilo sasvim OK, najverovatnije

 
          Bilo je izvesno samo to da će umreti. Način na koji će umreti, međutim, mogao je sam da odabere - mogao je sedeti i gledati prelepu panoramu Njujorka sve dok se ne uguši od dima ili dok ne izgori. Ako bi to preživeo nekim čudom, mogao je dočekati da se zgrada sruši. On je odabrao da se baci kroz prozor sa visine od skoro pola kilometra. Zašto?
          Ono što ovu fotografiju čini jezivom nije prizor

Na sutrašnji dan prije 30 godina (1. februara 1979.), ajatolah Homeini se vratio u Iran, a to je bio glavni simbolički događaj iranske (islamske) revolucije. Trideset godina kasnije, Iran ponovno postaje jedno od centralnih pitanja globalne politike. U američkim predsjedničkim izborima prošle godine, pitanje odnosa prema toj zemlji bilo je ono oko kojeg su se dvojica kandidata (Obama i McCain) najviše razlikovali. Prekjučerašnji britanski „Guardian" otkrio je i da je novi američki predsjednik već pripremio plan otopljavanja američko-iranskih odnosa, kojim bi se radikalno odmaklo

Odlazak u svoju jedinicu lokalne samouprave svecan je, ako li ne i najsvecaniji dan u zivotu svakog podanika u Republici. Bicu slobodan predloziti vam nekolike savete kako da ovaj okazion ucinite i zaista najposebnijim trenutkom vaseg zivota!

Gledam sinoć poduži TV prilog o ponovnom otvaranju porodilišta "Dr Dragiša Mišović". Od ponedeljka, kažu. E, sad, beše i u maju prošle godine jedan takav ponedeljak u kome rekoše da se porodilište otvara, tj. otvoriše ga, presekoše vrpcu, slikaše se za novine i... cvrc. Ne bi ništa od toga. Neki problemi s EDB-om, agregatom, štatijaznam. Ali, ajde. Valjda će jednom svanuti pravi ponedeljak, i možda će to biti baš ovaj, 2. februar 2009.

Nego,

Bilo je to na casu istorije. Objasnjavao sam studentima situaciju  u Evropi tokom 1930 vreme kad ce u Njemackoj na vlast,sasvim demokratski, doci Adolf Hitler.  Tokom razgovora postavio sam im pitanje jesu li ikad culi za termin  Scapegoat . Nisamn bio iznenadjen,racunajuci na njihov uzrast (10 razred),  sto je jedan od hrabrijih studenata rekao da je to " koza koja je pobjegla.  Da ,iako sasvim slucajno, bio je donekle u pravu. U judeizmu  odabirala se koza na koju su "stavljani" svi gresi ljudi I bivala otjerana u divljinu gdje ju je cekala sigurna smrt.  Nije tesko naci

Ako za trenutak zaboravite vaskaotakve u privatnom zivotu, sta mislite o sebi kao blogeru? Kako mislite da vas drugi blogeri dozivljavaju?

Oni koji se budu zajebavali, nesto zele da sakriju.

Izvolte

Ja se spremam, a vi ???

Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.

Bez obzira na naslov, ne mogu da počnem da pišem bilo šta vezano za Jovana Dučića, a da ne počnem sa meni omiljenom njegovom mišlju: "Verujem u Boga, u ljubav, u prijateljstvo, u otadžbinu, u poštenje. Da ne verujem u sve to istovremeno, ne bih imao razloga verovati ni u jedno od toga posebno. "

A sad na temu...

Malo je ličnosti u srpskoj istoriji čiji