Kada spavam ništa ne vidim, samo osećam. Osećam mirise, čujem zvukove. Onda mi ti zvukovi i mirisi prave slike od kojih su sačinjeni moji snovi. A kada se probudim, oči držim širom zatvorene kako bih osetila mirise i zvukove jutra. Kada sam bila mala to je bio miris topole pored prozora kuće moje Nane pomešan sa zvukom lišća koje je jutarnji povetarac temeljito prebirao dok su gugutke čavljale svoju jutarnju mantru. Zimi

Gost bloga: Mayo1

Ovo pišem iz pozicije čovjeka koji je malo više od pola života živio u SFRJ, a ostatak u današnjoj  Republici Hrvatskoj. Grad je isti: Osijek. Odmah da kažem da, kao Hrvat, nisam bio niti progonjen niti ugrožen i da mi je Titova Jugoslavija bila sasvim OK mjesto za život.  Nisam nikada sanjao tisućgodišnji san, kao ni moji prijatelji, poznanici, školski drugovi i kasnije poslovni kolege i poslovni partneri. Bio sam zauzet -  [dobrim] životom.

Hilde, Gilda, Johanna, Linda, Saskia i Karina su siromasne ali zato nista manje plavokose studentkinje opste medicine (summa cum laude), buduce neurohirurskinje, koje - nestideci se manuelnog rada - financiraju same sebi svoju naobrazbu radeci nocima na benzinskoj stanici tik izvan piktoresnog svedskog gradica N-sterholm.

I ako ih teska sudbina lepotica bez roditeljskog staranja i jos teza socijalna situacija sela koje polako izumire (s nevinoscu) pritiska na sve strane, k`o tesne gace, da izvinete, ove drugarice ne haju za probleme, vec vredno uce i jos vrednije krce sebi put ka boljem zivotu peruci sajble skandinavskih putnika namernika.

Ali kada jednog dana vragolasti sundjerak odluta iz Gildine nezne rucice, kojom tek sto je zavrsila pisanje eseja iz cistologije, pravo medju zdrave i jedre Hildine grudi, ove drugarice, uvek spremne na salu i malo humora, otkrivaju da duge noci na benzinskoj pumpi ne moraju biti neophodno dosadne. A kada se u kucu do njihove stanice doseli crnomanjasti Bjorn, sin lokalnog bogatuna i prvak zapadne Svedske u plivanju, devojke ce otkriti da postoji vise nacina da im sundjercic i malo sapunice omoguci ne samo akademsko napredovanje nego i razne druge zivotne plezentarije. A Bjorn je poveo i drugare sa treninga...

 

 листајући ероцкими дневник  

пре 110 година, а на сутрашњи дан, навршило се било столеће како је + Giacomo Girolamo Casanova  ,синоним латинског љубавника један од најколоритнијих личности Еуропе 18 века ,који је исту, у својим Мемоарима, описивао ,али с погледом из кревета.могуће да ме осетљивог на бивше датуме то усмери листању мојих непримерених забелешки и доконог ево штами  данас , сексологу-теоретичару ,погледa кратковидог,  пажњу привуче .

Dugo je najgledaniji kratki film o Banjaluci, na svjetskim internet portalima, bio onaj kad dva učenika tuku trećeg, dok ostali drugari to gledaju i mirno jedu svoje kifle.

Ovih dana novi filmski uradak svijetom promoviše naš grad.

U ovom, veoma gledanom, filmu učenik na času šamara svoju nastavnicu a njegovi drugari, koji to snimaju, se veselo klibere.

Cjeli razred mirno posmatra ovaj tužni performans.

Novi film je svojevrsna nadogradnja prethodnog i ako ima razuma moramo se zapitati-Šta će biti u sledećem ?

Koju vrstu progresa nasilja

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Sinoć na Utisku nedelje tema beše nasilje nad decom i među decom, ali sve se svelo na opasno poučan razgovor o vaspitanju dece i odraslih, generalno. Profi spuštačica slušalica g.đa Olja Bećković sabrala je stručnjake za vaspitanje (pedagog, psiholog, pop) na debatu. Zakasnio sam nisam pohvatao imena, ali svašta se tu pametno reklo.

Deca se ne vaspitavaju kaznom i batinama, kaže divna gospođa psiholog, Milena Jerotijević, inače,

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

U potrazi za ličnom srećom.

Priroda, evolucija, sloboda i humanizam

Šta je to liberalno? Slobodno? Prirodno? Neoliberali i desničari se pozivaju na individualno i prirodnu selekciju, levičari na kolektivno i humano. Šta uopšte znači prirodno?

 

гост, г-дин Јеремија

 

 

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889. posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno

„Kako doći do masa sa pet teških limenih kutija 35-mm filma koga nemaš gde da prikažeš?"

Ž. L. Godar

(Sledi izveštaj sa Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu, održanog od 18. do 24. maja)

Ključno pitanje, po Žižeku, nije šta je danas živo od događanja '68. - a šta odavno počiva u memljivom grobu istorije - već kako bi se današnja politička situacija videla očima „poslednje revolucije". Odgovor na ovo pitanje nije previše optimističan - „leva kretanja" označila su kraj perioda obeleženog jednom idejom, danas krajnje nepopularnom, idejom komunizma, koja se u svojoj načnoj formi uobličila krajem XIX veka u Marksovom Kapitalu, da bi svoje poslednje izdanke ponudila u Maovoj „kulturnoj revoluciji" i zbivanjima '68. Za razliku od pokojeg sentimentalnog nostalgičara, koji bi se pozvao na činjenicu da i dalje postoje nominalno komunističke zemlje, kao što su Kuba ili Severna Koreja - Kina je, čini se, ispala sa ovog spiska zbog ekonomskih reformi - Žižek je po ovom pitanju pesimistički decidan - ne sanja novu Komunističku partiju i nije siguran kuda je „svetski duh" krenuo. Ono što se iz njegove pozicije vidi kao sigurno jeste da je '68. bila pre subverzija negoli revolucija, kasnije i sama integrisana u liberalni sistem, forma rumspringa koja je naknadno poslužila za legitimaciju nove političke elite, koja je, uglavnom pristajući na socijademokratiju, odustala od toga da suštinski menja svet alias ukine klasnu razliku.

“Ubij, ubij, ubij Srbina”, bile su reči koje su se juče frenetično uzvikivale i ponavljale sa trga Bana Jelačića na kojem je sinoć održan koncert kontraverznog pevača Marka Perkovića – Tompsona. Jučerašnja oslobađajuća presuda za hrvatskog generala Rahima Ademija za zločine počinjene tokom rata u Medačkom džepu bila je dobar šlagvort za “slavlje” u kojem je sinoć u Hrvatskoj prestolnici učestvovalo više od 60000 ljudi, pretežno mlađe populacije.

Zanimljivo je bilo da su juče iz vrha gradske vlasti zabranili nošenje bilo kakve ikonografije pre 91. godine, bilo da je u pitanju boljševička ili nacistička – ustaška. Da li je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić, svesno ili nesvesno stavio znak jednakosti između bivše SFRJ i NDH ostaje nejasno, međutim jasno je da pojedini hrvatski političari tako nesumnjivo izjednačavaju one koji su se u drugom svetskom ratu borili za oslobađanje od nacističkog terora i one koji su taj teror predstavljali.

Pozivamo građane i prijatelje da u subotu, 31. maja, u 18:00 sati, položimo po jedan cvet nastradalima na RTS-u, pred spomenikom „Zašto" u Tašmajdanskom parku, u znak protesta što se mrtvima trguje povodom formiranja vlade Srbije.

U ime porodica žrtava
Žanka Stojanović

Socijalistička partija Srbije objavila je da je kao uslov za učešće u proevropskoj vladi postavila oslobađanje Dragoljuba Milanovića, pravosnažno osuđenog ubicu šesnaestoro ljudi i direktora Miloševićeve Televizije Srbije.