I dok sam razmišljao čime započeti svoj BLOGOglagoljivi cyber-život, primetio sam da je upravo ovde nedavno reaktuelizovana tema turbo-folka, lošeg ukusa, (ne)kulture i ostalih "demona" devedesetih godina prošlog veka. Setio sam se, takođe, jednog starog teksta koji sam napisao (zajedno sa prijateljem koji je želeo da ostane anoniman), a koji je bavi kritikom kritike -- ili pre "kritike" -- turbo-folka. Budući da je ostao prilično neprimećen,

Foto: Mira Zdjelar

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.

Nedavno sam u romanu “Pad” Albera Kamija pročitao rečenicu: “Stil, kao puplin, isuviše često sakriva ekcem.“

Ova opaska se možda može odnositi na jedno visoko civilizovano društvo, sklono dekadenciji, kakvo je francusko ali uopšte nije primenljiva na naše prilike. Ovde, naime, skoro da niko nema stila. Ili, što je još gore, stil je u ovim krajevima «firmiran» ili je, pak, zamenjen «brendom». O onome što se podrazumeva pod ličnim stilom ne može biti govora. To se kod nas ne ceni i ljudi koji liče samo na sebe smatraju se, ako ne budalama, ono bar čudacima.

Covekova sposobnost da govori se redovno navodi kao ona kljucna osobina koja nas najdramaticnije razlikuje od drugih zivotinja u prirodi. Jer govor nije samo taj impresivni vokalni repertoar koji imamo, vec i sposobnost da verbalnu informaciju proseciramo u svesti, i obradimo je u kontekstu u kome nam je namenjena. Govor je sposobnost da svoja unutrasnja mentalna i emotivna stanja prenesemo drugima, da ih sa drugima delimo do odredjene granice.

U Smederevu se ovih dana odrzava ni manje, ni vise nego - Sajam poezije! Svaka cast, poezije nikad dosta...

Medjutim, nagrada, da ne kazem grand prix, na Sajmu zove se ravno "Zmaj Ognjeni Vuk".

Izvinite, ali meni ovo zvuci kao ime trofeja u bacanju topuzine, nasecanju turskijeh glava, nabadanju na kolac, takmicenje u palacinkama - na sve izuzev na ime knjizevne nagrade i to jos za poeziju!!! 

Vuk Grgurevic, u narodu i turskim organima gonjena poznat i kao Zmaj Ognjeni Vuk, borio se u drugoj polovini XV veka protiv Turaka, razgonio ih na buljuke i sve

   Moj prvi post ovde trebalo je da ima daleko vedriju temu. Trebalo je da bude i pažljivije uređen.
Ali – ne da mi se … - žurba…?
Ako je trač – jeziv je ( koliko je verovatan…)
A, ako je istina……
  Evo priče - čuo sam je sinoć iz relativno pouzdanog izvora, i sve detalje koje znam prenosim ne upuštajući se u procenu istinitosti
….dakle, devojka, II - III razred srednje škole nestala je pre nekoliko dana u Beogradu vraćajući se iz škole.
  Nekoliko dana niko nije mogao da je nađe, nije bilo ni poruka eventualnih

Opet ja o "trgovini ljudima". Red je da se oglasim na ovu temu, upravo se završava mesec borbe protiv trgovine ljudima, a mi smo završili sve pripreme za projekat "Moderno ropstvo" koji će, verujem, promeniti svest mnogih ljudi kada je reč o ovom obliku organizovanog kriminala. 

Čak je seriju spomenula i  Condoleezza Rice u svom izveštaju :) u kojem svakako

Massey Hall pre nekog vremena, prelepa u visinu podignuta sala, sa spratovima balkona, odlichne akustike, dupke puna skockanog sveta koji u lakom zamoru cheka. I konachno, odlichan okestar pochinje da przi, tri pantere za pratecim mikrofonima da se mumlajuci ljuljaju u ritmu i pracen reflektorskim svetlom na kraju, na scenu stupa malo povijeni, procelavi chichica u savrshenom odelu, koga niko u prvom momentu ne prepoznaje. A onda se prolomio taj glas zbog koga su svi i doshli i rasparao ceo prostor, koji je nastavio tako otvoren da odzvanja do kraja koncerta.

Redjali su se hitovi, bronzirane

Imam još koji dan pre nego krenem da radim duplo radno vreme, pa ko velim da podelim sa Vama lično priznanje i iskustvo. Drugi ljudi misle da nisam lenja i da ne odustajem lako. Istini za volju, ja sam jedna razmažena i osrednje lenja osoba koju su roditelji mnogo voleli i sve dozvoljavali. Kad mi se ne svidja u školi mama pise opravdanje, kad me muči šefica na poslu ja već mislim o drugoj firmi. Malo trpim ali baš malo, tek toliko da mi ne bude žao ali, velikih žrtava, nemam. Danas, vidim da me ta osobina koči u teranju stvari do kraja. Onda, istina je da znam da čovek nepretano teži lenjosti a stvari haosu i da je dobro stati tome na put. Ne služe li tome institucije društva, prisila, umetnost ili već koje instiitucije - labavije i jače.

Ove teme me interesuju od kada sam i sama postala roditelj i to gde su granice, šta da dozvolim a šta ne i koliko je dobro terati do kraja, ali me najviše zaokuplja koliko trpeti i šta. Medjutim ovaj blog uopšte nije o vaspitanju dece - ovaj blog je o vaspitanju i disciplinovanju samog sebe, tačnije mene i onih koji bi to da preispitaju kod sebe.

Često imamo goste, navikli smo se na njih kao na komšije u Beogradu. Razni ljudi pa i priče i iskustva drugačije. Mnoge sam i upoznala tako što su preko prijatelja pitali da budu kod nas neki dan. Ovog leta u posetu nam je došao interesantan čovek.

Piše: Boban Stojanović  

Ovo je jedan veoma, veoma intimni tekst.

Ako se zgražavate ličnih ispovesti raznoraznih ličnosti po glamuroznim nedeljnicima, u TV emisijama ili preko pikantnih (auto)biografija, onda je bolje da nastavak ovog teksta ne čitate.

Ne znam, da sam na vašem mestu ne bih... sada, kako god...

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

prenosim tekst Dejana Anastasijevica napisan za Vreme

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=516448 

Ove nedelje se navršilo šest meseci otkad je pod prozorom mog stana eksplodirala bomba. Eksplozija je prouzrokovala manju materijalnu štetu u vidu rasturenog prozora i sobe izrešetane šrapnelima, ali je ostavila trajnije posledice na moj život i rad. Uprkos uveravanjima najviših državnih i policijskih funkcionera da rešavanje ovog slučaja ima najviši prioritet, krivac (ili krivci) još nije otkriven.

Mark Zuckerberg je sa 20 godina (2004.) osnovao sajt Facebook.com, koji sada ima 42 miliona članova (najviše što jedan sajt ima). Za 1,6 odsto tog sajta Microsoft je skoro platio čak 240 miliona dolara, pa ako bi tako mogla da se proceni vrednost onda je ceo sajt vredan oko 15 milijardi dolara... Sigurno vredi činjenice da je Zuckerberg napustio Harvard da bi se posvetio ovom projektu. Ima još takvih priča, kao što je recimo ona o Sergej Brinu i Leri Pejdžu (google) i dr...