Borio sam se protiv ovog načina komuniciranja aliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii................................

Shvatajući težinu istorijskog trenutka, narodni poslanik Nenad Čanak je dao rešenje za sve naše probleme.

Mene je mnogo sramota zbog ovoga i morao sam ovo da napišem.

Pršti pršti bela staza, evo Deda Mraza, a s Deda Mrazom, kako i dolikuje, dolaze i silne zimske čarolije.

Tako meni pre neki dan, preko deteta, stiže ponuda škole za Novogodišnju žurku - program za niže razrede. Dakle, ne pozivnica da dođem na novogodišnju priredbu, pa da se divim kako su i šta deca sve u prvom polugodištu naučila i savladala, pa sad prikazuju, nego bukvalno PONUDA da dete prisustvuje Novogodišnjoj žurci. U školi. Za pare.

Cena - prava sitnica: 550,00 dinara za dva sata. Što će reći da roditelj koji prima prosečnu platu u ovoj zemlji Dembeliji mora da radi više od dva sata, e a da bi zaradio za dva sata Novogodišnje žurke svog deteta. A oni koji rade za minimalac, moraju da rade i celih pet sati za ta dva dečija sata.

Uporedo sa primenom Teorije igara u ekonomiji, politickim naukama i sociologiji, ideje iz ove teorije su počele da se primenjuju u biologiji, naročito evolutivnoj i populacionoj biologiji i genetici. Ispostavilo se da je pomoću njih moguće objasniti mnoga ponašanja životinja i njigove strategije preživljavanja i produženja vrste. Teorija igara, razvijena u ekonomskim naukama, je mogla skoro doslovce da se prevede u bioloski kontekst. Štaviše, u socijalnom kontekstu se govori o ‘dobiti'

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

Dosadašnji favorit, sa ozbiljnim mogućnostima da izgubi vodeće mesto, je bio poziv na novinarsku konferenciju

ili

. par crtica o Petrovaradinskoj tvrđavi ili Varadinu (ili Péterváradi vár, Peterwardein) koja se ustvari zove - Đava (ne znam tačno kako se to "Đava" pravilno piše, ali znam kakva je, kolika je i koliko je snažno to ime i profil njene siluete uzdignute na 40 metara visokoj steni nad Dunavom duboko i neizbrisivo otisnut u svima nama sa leve i desne strane Dunava, u Nova Sadu i u Petrovaradinu) - 

Prvo se živelo na - Đavi, tako tvrde istorijski i arheološki artefakti. Današnji Novi Sad se  pominje u XVI veku, Gerardius Mercator beleži naselje pod imenom "Bistritz", kasnije se naziva imenom "vodeni grad" nastao na mostobranu preko puta Đave (gradili ga mnogi mi, razni i šareni), sve dok nije 1.februara 1748. Elibertacijom dobio svoje današnje ime (jedno od mnogih, na više jezika) i status slobodnog kraljevskog grada. Svaki momak Fruškogorac (tako kažu) nije se mogao oženiti dok nije napravio "novi sad" (novo grožđe, novi zasad loze).

Dočim - na Đavi i oko nje su ljudi živeli, kokanda, oduvek. Dokazi o praistorijskim naseljima sežu do 4500. g. pre n.e., (a verovatno i ranije, razne ljudske fele nastanjuju ovu hrid, lepo mesto za život, rekla bih).

Đava, kakvu je danas poznajemo, izgrađena je tokom XVII i XVIII veka po ideji i planovima francuskog maršala Sébastien Le Prestre, Seigneur de Vauban kasnije Marquis de Vauban (15 May 1633 – 30 March 1707)

On je nikada nije video.

Možemo mu samo reći "Voban, gari, miran budi gde god da si, odličnu si građevinu smislio!"

U celokupnoj situaciji koja se odvijala oko smrti i sahrane Patrijarha Pavla u javnosti smo više puta imali prilike da čujemo komentare da se posredi događa svojevrsna klerikalizacija društva, te da Crkva ima mnogo veći uticaj na društveno politička događanja u zemlji nego što bi to  trebalo da bude slučaj, a što bitno narušava sekularni karakter naše zemlje.

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.

....

believe or not!

Deca su nam nepismena, deca mešaju ćirilicu i latinicu, deca ne znaju pravopis, deca su nam 'vaka, deca su nam 'naka... Propadoh slušajući povike na sirotu našu decu.

Dok deca po belome svetu u prva dva razreda osnovne škole uče i vežbaju da pišu samo štampana slova svog jednog jedinog pisma, da bi tek u trećem krenula da uče i pisana, našoj sirotoj deci se surduknu dva pisma u četiri varijante već u prva dva razreda. Pa i ne mešala ih! Pa onda povika - što nam deca ne čitaju? Kad da čitaju, jadna ne bila, kad propadoše pišući!?

Dok se u belome svetu poslednjih godina prepoznaje činjenica da kucanje na kompjuteru uzima sve većeg maha u školskom radu, te se u sve većem broju država pribegava ukidanju učenja pisanih slova i uvođenju daktilografije, naša sirota deca i dalje se bore sa četiri varijante dva pisma, a kompjutersku tastaturu viđaju eventualno kod kuće.

Negde posle ponoći, robijajući fiziološkim potrebama Ikara Varvarina, ušla sam u lift. Preciznije rečeno, u plakar. Ikar se zaglavio u fioci. Iza pojave konkurentne alpskim masivima koja je, sa jedva par centi lufta, dominirala kvadraturom lifta, virila je komšinica.

-        O, to ste vi, dobro veče. Idete u šetnju?

-        Dobro i vama. Pokušavamo. A, vi?

-        I mi.

-        Idete u šetnju? Sa ormanom?

-        Ne, sa mužem.

U tom trenutku je, iz mraka bočne pregrade za peškire i donji veš, izronio komšija. Ikar je zacvileo od straha, koji je ugrozio njegov vododržački ventilčić.

Rekosmo šta rekosmo u koliko vremena imasmo. A onda nas gosn. Veran Matić povede na piće. On fasciniran činjenicom da u celoj ovoj priči od samog početka nema negativne konfrontacije, jednako ko što smo i mi iznenađeni kako se svi od početka odmah slažu da su nam zahtevi iz peticije opravdani. To nije nešto što smo navikli da viđamo ni oko sebe ni u

Jedna knjiga trese  Zapadnu čitalačku hemisferu.

Tu knjigu neki svrstavaju u erotiku, drugi u pornografiju. Na prvi pogled, najmanje dve stvari padaju u oči:  (1) tema je iz oblasti „tabu seksa" (sadomazohizam, bičevanje, vezivanje, dominacija/potčinjenost, odnosno gospodar/robinja, uriniranje u lice, fisting, sodomizacija, fetišizam i ne znam šta sve još) i (2) navodno je mnogo kupuju - žene!

Inače, knjigu je napisala - žena. Valjda dobro zna šta (nekim) modernim ženama paše. (Video sam englesku preporuku - za koju ne znam da li je ozbiljna ili neozbiljna:

Moja supruga Jovana je devojka meseca Playboy-a i krasi skoro desetak stranica oktobarskog broja. A ja kao veran muž pratim svoju suprugu i eto me, počeo sam da pišem za Playboy.

Uz sliku naslovnice, evo i tizera za priču, koju nažalost, ne smem da objavim na blogu u celosti.