gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

poslednjih nedelja sam vise puta cuo kako se citira obama: "kriza je sansa koja se ne sme propustiti". istina, nisam bas siguran da je bas obama nesto slicno izgovorio ali nije i bitan on nego poruka.

kriza je period kada je ljudima/sistemima podignut nivo spremnosti da "stegnu kais".

svaka reforma podrazumeva menjanje stecenih navika, ukidanje postojecih prava... dakle, beli medvedi vise nisu beli medvedi. zastite vise nema. to je stresno stanje. i za sistem i za svaki njegov deo.

kada se reformise drustvo, ti delovi su ljudi. kada se reformise drzava, ti delovi su glasaci.

glasaci nisu sretni kada su "stresirani". logika politike nezameranja je jasna: u doba izbora ne cackaj mecku (narocito belu - zasticenu). a nikad nisi bas siguran kada ce izbori pa ne diraj nikog nikada.

e sad dolazimo do citirane obamine(?) izjave:

kriza je sansa koja se ne sme propustiti

.

Pre nekoliko dana naletim na jedan od svojih prvih literarnih pokušaja.

Tada nije bilo blogova

Ne znam koliko je  uputno sada objavljivati nešto što sam pisao pre toliko godina

Možda je ipak interesantno uporediti:

požude svoje nemoj slediti i od naslade se svoje odvraćaj (Sir. 18.30)

тежећи духовном озарењу - сабраности ума, неки од нас помоћ потраже у религији (посети богомољама) други пак исчитавајући писанија на ту тему умних нам претходника који у истој намери својевремено себе анализирајући дорека тражише у обраћању цркви или текстовима својих перу усмерених претходника.и тако у недоглед прошлости је бивало, а све са намером да (сам )себи човек покуша обелоданити порекло греха и недорек смрти - неминовност свачију.

Seo sam za laptop da napišem nešto i, istog momenta, nehotice - razume se, prizvao tamne oblake iznad svog grada, ta užasna boja oblaka je pretila kišom, a kiša uvek preti da izraste u nešto veće, užasnije, u ’’grad’’ recimo, ili olujni vetar što ga prati u stopu i primorava reke da iskoče iz korita, odnesu ljudske i materijalne žrtve, a najveće žrtve bili bismo ti i ja, osuđeni da na TV-u gledamo političare u ulogama spasioca. Oblaci se razvukoše po čitavom svodu, ali nije kanula ni kap kiše, iako sam je očekivao. Uvek kada učinim nešto što nisam radio dugo, kada

'Kuba!' dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
'Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku..

U uspešnim društvima pobednici na izborima reforme sprovode u prve dve godine vladavine i time udaraju temelje za naredne dve u kojima implmentuju, ispravljaju, doteruju, postižu rezultate, kako bi spremni dočekali naredne izbore i ponovo osvojili vlast. Kod nas obratno. Kod nas je potrebno tri godine da zasednemo. A kada nastupaju reforme? Izgleda kada osetimo da ćemo izgubiti naredne izbore za sigurno, pa onda krenemo da pravimo krmače za one koji će osvojiti vlast. Izgleda da upravo u tim krmačama i leži društveni interes.

Kod nas u kući postignuta je neka vrsta konsenzusa o tome da 2009. g. nije bila ono što smo svi očekivali da u njoj postignemo. Dalje, u  njoj su se  desili neki veseli i tužni događaji, vezani za našu porodicu, već po onom  čaša žuči ište čašu meda...itd. Datumi koji našu kuću od 21. novembra  pa dalje do kraja januara pune dragim ljudima, radošću i veseljem, provedeni su po redu, i onako kako spada. Ali nekako svedeno, skromnije i tiše. Jedan dan je bio pomalo izuzetak.

Drugog dana božića ove godine, tihu, popodnevnu atmosferu, prekinuo je  telefonski poziv. 

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

NAPOMENA: Veceras-utorak- u 19.45 na B 92 INFO pocinje serijal posvecen webu. U okviru tih emisija deo ce biti posvecen Blogu.
Svakog utorka, jedan od nas ce imati sansu za video-blog. Mene je izabralo da otvorim sezonu.
(prvi macici se u vodu bacaju).

Foto Beta sa sajta B92

Pre neki dan upalim televizor, okrenem da gledam drugi program javnog servisa, i imam sta da vidim, poznata lica, u poznatoj Sali

 Zagreb, 29. januar 2008. godine 

Najpre priča iz zivota kao most ka poenti.

 Moj prvi zubar bio je neobicno surov covek. Operisao je bez anestezije jer je tako „brze islo“. U nekom trenutku vadio mi je zub i to je trajalo eonima uz moje vristanje i zapomaganje. Kroz prozor sam u cekaonici gledao majku koja je sve to prezivljavala valjda jos jace od mene.  

No, trenutak kako mi je izvadio zub, istrgao sam se iz stolice i nazalost nasao tacno pred ogledalom. Bledog lica i uplakanih, crvenih ociju gledao sam svoj odraz dok mi je krv jos uvek izlazila na usta.

Šta li mi je uopšte trebalo da tog dana prolazim pored ''Zelengore''? Tek mi nije trebao taj tupi, slučajni pogled bačen tek onako, reda radi prema stolovima i gostima čuvene kafane.

-Gde si bre Milanče druže stari, nema te ko gume za bicikle?