Ukinuta je poslednja emisija koju sam gledao na televiziji B92.

Time nestaje i poslednji razlog da mi se ova stanica nalazi na listi kanala.

Takođe, nikakvu želju nemam da budem autor bloga kuće koja teži sopstvenoj pinkoidizaciji i učešću u daljem kulturnom uništenju stanovništva ove jadne države.

Vidimo se jednom u slobodnoj Srbiji.

Laku noć 

Politička modernost se (kod nas, kao i kod drugih), često manifestuje besmislenim prekrajanjima jezika i kovanjem novih fraza, te smo od skora bogatiji za "procesuiranje", "kontroverzne biznismene" (čitaj - mafijaše i njihove saradnike) , a odnedavno imamo i "autonomiste". Pošto sam ja žena u ozbiljnim godinama, volim da stvari zovem pravim imenom. Dakle, reč je o autonomašima (pojam "autonomaš" oduvek, a posebno tokom poslednje 24 godine, u Vojvodini označava ljude koji se zalažu za veći stepen autonomije Vojvodine i meni je sasvim dovoljan).

U vezi sa (sa raznih strana podgrejanom) "autonomaškom jeseni", nekoliko stvari se ne sme prevideti:

ili

- post o volji za glasinama i širenjem straha, o lakoći naše sklonosti ka glasinama i o ponekad neverovatnoj lenjosti da svima dostupne činjenice sami proverimo i tako se sa glasinama izborimo -

Ima taj "tekst" (citiran u ovom tekstu) o vakcinama koji "kruži" internetom, ni prvi ni poslednji sastavljen od potpunih, očiglednih laži, lupetanja, izmišljanja i laganja, kojim (gle čuda!) dobija na uverljivosti, hrani razumljiv strah roditelja od sadržaja vakcina  koje treba dati detetu različitog uzrasta, od novorođenčeta do poslednje revakcinacije, tekst koji može naneti neprocenjivu štetu jednoj oblasti za koju bi moralo da važi : "daj jasnu, nedvosmislenu, proverljivu činjenicu o vakcini koju treba da dam svom detetu".

Jer neverovatno veliki broj roditelja do kojih širinom interneta dospe ovakav tekst imaju zebnju kao prvu reakciju i zastrašeni se pitaju "ima li tu nešto?".

Nema.

Ali su činjenice protiv percepcije uvek sasvim nemoćne. Strah pokazuje potpunu otpornost na racionalna, proverljiva objašnjenja jer je sumnja u valjanost vakcina koju izaziva briga za dete takva i tolika da svako onaj ko pokuša da dokaže da je izmišljotina nešto što je očigledno da je laganje, može samo da upozna svu dubinu bespomoćnosti nad smanjivanjem ili uklanjanjem štete koju ovakvi tekstovi već čine ili tek mogu učiniti.

Zato mi i nije namera da bilo koga činjenicama razuverim, to je i nemoguć i neproduktivan posao, niti smatram etičkim da se u suprotstavljanju ovakve izmišljotine ponudi druga izmišljotina, namera mi je da kroz nekoliko rečenica otvorim dijalog (ako je i to moguće) o razlozima i motivima koji nas od pitanja "koliko puta smo slagani o nečemu važnom?" dovede do stava "uvek!" kojim smo onda očigledno spremni da poverujemo u "ćelave, bele laži" koje kao glasine dolaze iz raznih izvora i stiču "uverljivost" upravo širenjem "od usta do usta" kao što to glasine čine od kada je ljudi.

Postao sam ponosni vlasnik najnovijeg biometrijskog pasoša svoje najnovije (biometrijske?) države. Bilo je reči da je rok za izdavanje novih pasoša mesec dana. Na izradu svog pasoša sam čekao svega nedelju dana ali sam zato čekao čak 5 (slovima: pet) nedelja da dođem na red za predavanje dokumenata, uzimanje otisaka prstiju, fotografisanje i sve ostalo što prati tu rabotu (da se sve ovo ne dešava na brdovitom Balkanu,

14.11.1960, odlukom suda, Ruby Bridges je jedna od šestoro dece koja su krenula u američke škole, do tog trenutka rezervisane samo za belu decu, a u školu je išla u pratnji US maršala (šerifa) zbog ogromnog protivljenja stanovništva i protesta roditelja bele dece u Nju Orleansu gde je počeo program "integrisanih škola" zamišljenih da u njih idu sva deca, bez obzira na boju kože ... roditelji bele dece su pretili ispisivanjem svoje dece, a nastavnici i učitelji odbijali su da rade u nastavi u učionicama sa crnom decom, svi osim Barbare Henri iz Bostona koja je Ruby učila sve predmete ...
Pre samo 50 godina ... jer ništa ne može zaustaviti ideje čije je vreme došlo..

Kako izgleda biti pod ruskom okupacijom, građani zemalja istočne Evrope jako dobro znaju. U stvari, i Rusi znaju kako je to živeti pod ruskom vlašću. Mi Srbi volimo da učimo samo na sopstvenim greškama i smatramo da bi nam dobro došla jedna čvrsta ruka - naravno ruska.

Kad je padao komunizam u Evropi, Srbi su odlučili da budu njegov poslednji bastion. Kad je svet rekao da će nam uvesti sankcije, verovali smo da će Rusi staviti veto, a oni glasali ZA. Kad je NATO pretio da će nas bombardovati, mi smo se uzdali u braću Ruse i njihov S300, koji bi nas kao spasao. Kad smo hteli da prodamo NIS, Rusi rekli - to je naše! Kad smo hteli da sudimo zlikovcima, Rusi rekli - ne damo ih.

13. januar

Sećate se Giacomo Venturelli i Violet Biru - Italijana i Malajke na putu oko sveta biciklima? Upoznali smo se pre oko godinu dana, negde u čileanskoj Terra del Fuego, nakon celodnevnog pedalanja kroz pampas sa jakim čeonim vetrom. Ja sam našla smeštaj u jednoj od radničkih prikolica, sa zajedničkim kupatilom i velikom kuhinjom, koje su se izdavale po prihvatljivoj ceni od oko šest evra.

Već sam se bila smestila i krenula sam pod tuš, kada sam ih videla na parkingu: Đakomo na ležećem biciklu, Violeta na klasičnom. Nisu želeli da plaćaju smeštaj, već

"Kineski samit je izvanredna stvar. Mi bismo učinili isto da smo u mogućnosti." To bi, recimo, bio ispravan opozicioni stav. Ali ne verujem da ćete ga čuti.

"Kineski most je izvanredna stvar koju je započela prethodna vlast." To bi bio ispravan stav aktuelne vlasti. Da li ćete ga čuti? Da li je u Srbiji moguće čuti nešto što je toliko normalno i toliko podrazumevajuće?

simbolika

Što se tiče radikala, nekoliko blogera pre mene je napisalo dosta o tome. Ono što mi se čini kao totalna katastrofa

   Ljudi odvajkada na najrazličitije načine ubijaju vreme trudeći se da ono ne ubije njih. U redovima za nove putne isprave, recimo: od ideje da, dok u pola glasa psujete administraciju, organizaciju i propise, malo poubijate okolinu i sebe pride, do ideje da ubijete samo vreme - mali je, ali značajan korak. Paradoks  (redova, a i nas u njima) je u tome  što i najduže čekanje, besplodno uglavnom, neki od nas plodonosnim umeju učiniti: ne slučajno, sasvim sam siguran, ideja za ovaj tekst  nastala je u jednom od tih redova. Autor je moj i Vaš večerašnji gost – babmilos.

  Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene i zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka:  dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.

Овај текст (тј серија текстова) се дуго "кува", јербо је ствар крајње амбициозна ако се прича не заустави на уобичајеном синониму за јапански храну - сушију. Суши јесте аутентично јапанско јело које је освојило свет, међутим, Jапанци суши једу много ређе него што се генерално верује, а има их доста који живу рибу једноставно не могу ни да смисле. Па шта онда једу? Зашто су толико здрави? Хајде да видимо.

На слици: Гјуудон-шаке теишоку (донбури са говедином и лососом) - ланац ресторана Јошиноја, раширен по целој земљи. Што је цена хлеба за нас у смислу оријентира за инфлацију, то је гјуудон (без лососа) за Јапанце (прошле године поскупео за десет јена након двадесет пет година, са 280 на 290 јена)

Drinking is an emotional thing. To je  jednom rekao Charles Bukowski.  Cooking is an emotional thing, je ono u šta ja to konvertujem, naravno, koristeći samo doslovnost ove njegove izreke, ne upuštajući se u njegovo objašnjenje šta ona za njega zapravo znači, a što bi nas ovde sigurno odvelo na drugi kolosek. (Ali, možemo i o tome, usput.) Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost, pamet, emocije,  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?

Povređen, ponižen, uništen....    isuviše su blage reči za ono kako sam se tog dana osećao.

Danas poznata i priznata lekarka, specijalista, a onda samo sedamnaestogodišnja šiparica željna čvrste, snažne, mišićave muške ruke - vodilje kroz traume defloracije i emanacije, zatirala je moju osetljivu i romantičnu dušu svakom sledećom rečju.Dobro je, mislio sam dok sam se borio sa  knedlom u grlu, velikom kao ona  mamina, sa šljivom, ostaćemo bar drugovi ako ne...

-Ne,

домаћин блога је  мр Срђан Цветковић истраживач сарадник ИСИ

rov barbara

Ovo, doduše, nije prvi put da se menjanje tante za kukuriku pominje, mada se o tome više ćutalo ili off the record šaputalo iza pozornice, ali prvi put to vidim detaljnije. Dakle, današnji »Blic« piše, a koliko videh svi slovenački mediji prenose:

»…Podela Kosova i razmena teritorija je glavna ideja oko koje bi Srbija želela da, uz posredovanje međunarodne zajednice, pregovara sa Prištinom nakon što Međunarodni sud pravde u Hagu izađe sa svojim mišljenjem o legalnosti proglašene nezavisnosti Kosova. Na tome se već duže radi i lobira u međunarodnim krugovima…

…Polazna osnova za pregovore jeste deviza da ne može jedna strana, u ovom slučaju Kosovo, dobiti sve, a druga izgubiti sve i da samo dogovor može da dovede do održivog i stabilnog rešenja koji bi obe države uveo u EU…

…računica, pojednostavljeno, izgleda ovako: sever Kosova se faktički ili na neki manje očigledan način sa veoma visokom autonomijom pripaja Srbiji, na način da Beograd ima vlast nad tom teritorijom. Za srpske manastire na Kosovu tražiće se eksteritorija ili neka vrsta potpune nadležnosti Srpske pravoslavne crkve nad njima. Kosovu se za uzvrat nudi deo Preševske doline većinski naseljen albanskim stanovništvom i, naravno, ono što je najveći adut u pregovorima - dobijanje stolice u Ujedinjenim nacijama…«