Jos u Srbiji, pre vise od dve godine, do mene se dobacio video klip neke opake tuce. U nekom dvoristu, dva crnca se biju kao da nema sutra. Jedan na jedan, fer tuca. Bas se biju. Jedan bije malo vise. Izgleda ogromno, misicav, celav, sa ogromnom bradom. Pusta svog protivnika da ga udari u lice. "Jel to sve sta imas?". Onda on uzvraca. Udara kao maljem. Pobedjuje. Drugi izgleda kao da je izgubio oko. Vrlo surov video. Sigurno nije za mladu publiku. Uspeo sam da zapamtim ime crnca koji je pobedio. Zove se Kimbo.

Naknadno u Americi na brzem internetu sam pogledao jos par njegovih

Gošća-autorka: golubica.bg

Da li vas je ikada zanimalo koliko dobro razumete druge slovenske jezike? Većina nas ima neko iskustvo sa ruskim, češkim, poljskim ili barem jezicima bivše nam države, ali za divno čudo, i dalje ne postoje konkretne brojke. Sve informacije svode se na subjektivne procene, anegdote i narodne mudrosti „govori srpski da te ceo svet razume" tipa. :-)

A zašto je uopšte i bitno to znati? Ukoliko su jezici dovoljno srodni moguće je komunicirati tako što se osoba A obraća na svom maternjem jeziku, na primer srpskom, osobi B, čiji je maternji jezik bugarski, a osoba B joj odgovara na bugarskom. Ovo se naziva još i receptivni multilingvalizam (receptive multilingualism).

Budućnost je kategorija koja ima samo jednu sigurnu dimenziju –  da dolazi posle sadašnjosti. Ona će, u svakom slučaju, biti različita od slike koju o njoj danas imamo. Potpuno različita, međutim, neće biti. Kada je reč o bliskoj budućnosti, preciznije o pandemiji covid 19, može li se predvideti njen kraj?  

X puta do sada sam napisao da nisam ljubitelj istorijskih analogija i/ili paralela. Po sebi one su pojednostavljenja - sve specifičnosti istorijskih trenutaka / događaja / ličnosti [čega god] moraju biti dobrano potkresane da bi stale u kalup analogije.

Imao sam nedavno (meni) zanimljivu raspravu s jednim kolegom o tome je li Jugoslavenska narodna armija (JNA) istjerana iz Slovenije, u onim davnim danima s početka post-jugoslavenskog rata, na ljeto i u ranu jesen 1991. On je smatrao da jest, i zapravo se začudio kad sam to doveo u pitanje. Kao da se nekako ‘podrazumijeva’ da je JNA ne samo istjerana iz Slovenije, nego i izgubila taj rat, a onda potom i sve druge ratove koji su slijedili.

Drugim se ratovima ne bih bavio – jer su oni samo dijelom (i to manjim) ‘ista priča’, ali u slučaju rata u Sloveniji, niti je slovenska

Upoznala sam jednom prilikom muškarca koji nikada nije bio zaljubljen. Bio je oženjen, zatim razveden, odgovoran otac, pristojna osoba po svemu sudeći, ali nikada zaljubljen. I on je zbog toga patio. Nadao se celim svojim praznim srcem da će mu se desiti bar jednom pre nego što umre. Ta misao, potreba ili opsesija, ga je vodila kroz život. Pored loših i dobrih navika, naravno.

Damir Karakaš, pisac, u jednom intervjuu između ostalog veli: … da je patriotizam zadnje utočište ološi. Nije prvi a ni poslednji koji je to rekao a ja bih to dopunio: I nacionalizam koji proizlazi iz tog patriotizma, ne pravog, istinitog, kojim se ne maše. Prave patriote se dokazuju delom kada i gde treba. Za mene je jedan od najvećih patriota u istoriji bio Dimitrije Tucović, socijalista, borac za ljudska prava i dostojanstvo, iako protivnik monarhije, među prvima je krenuo u borbu za svoju zemlju i narod protiv austrugarskog okupatora. Poginuo je na poćetku rata 1914

I tako prođođe ti izbori sa rezultatima koji su bolji no što je Srbija mogla i da se nada. Nema više smokve, ni smokvinih listova. Car više nije prvi Podcar nego je Onaj koji jeste. Da li je go ili obučen zavisi od ugla posmatranja i konkretnih interesa posmatrača. Ali još malo pa više iluzija biti neće. Ni ko je s kim, ni šta su čije namere.

A šta radi Car? Car piše Program.  Eh, da...Kaži mi sa kime piše da ti kažem šta piše. Ono što je sigurno jeste da piše Reforme u tom Programu.  A kao što znamo - najbolje su one reforme koje nikoga ne bole a uhu gode. Samo, jedan je problem: takve mogu da se prave (a pravimo ih, brat bratu, od šezdesetih neprekidno) dok ima ko da ih - takve -  plaća. 

Čudan je to paradoks: da me neko pita mislim li da je Olja Bećković novinar - iskreno bih se dvoumio i ne znam šta bih odgovorio.

Opet, da me neko pita:  ko je najbolji novinar u Srbiji, među troje - a verovatno prva – bila bi Olja Bećković.

Sa televizijskom političkom emisijom tipa tok šou takve dileme sigurno ne bih imao. „Utisak nedelje“ bez premca je na prvom mestu čitavu deceniju i po, i duže. Uprkos pomalo okoštaloj formi, uprkos zamoru koji se ponekad oseća. Način na koji (je) Olja Bećković to radi(la), od apsolutne, robotske pripremljenosti, fantastične koncentracije, znanja i spremnosti da se definišu teme i postave prava pitanja čine je nedostižnim takmacem u toj trci. I munjevita reakcija, i britak jezik, i intelektualno poštenje.

Činilo bi je, to jest, da takva trka postoji.

Sada, kad je kosovska skupština (ponovno) proglasila nezavisnost Kosova, postavlja se pitanje – kakve će biti posljedice ovog proglašenja, i – što slijedi?

Iako se u javnosti stekao dojam da je samo proglašenje već dovoljno da stvori neke posljedice, treba upozoriti da to nije nužno točno. Kosovo je prvi puta proglasilo nezavisnost 2. jula 1990, pa se – samom tom deklaracijom – nije ništa dogodilo, jer ju tada nitko nije prihvatio. Također, treba se sjetiti i da su mnoge druge regije u Jugoslaviji proglašavale nezavisnost, ali da te deklaracije također

Kako je lako biti moralna gromada iz udobne blogerske fotelje i pljuvati ekran dok boje  postanu neprepoznatljive… divno nešto. Ali, šta ćemo mi, obični koji nismo dobacili do moralne superiornosti mnogocitiranog (a nažalost slabo čitanog) mudrog profesora etike ili nekog ovdašnjeg društvenog radnika i kandidata za fukcije, stranačkog ili NVO portparola, prvosveštenika... Šta ćemo mi koji nismo sigurni ni u jednu stranu priče, preispitujemo i trudimo se da prozremo sadašnji trenutak?

Kad nas je onomad strefila "Tamara" (to je onaj ciklon koji nam je doneo "hiljadugodišnje" poplave) društvene mreže su se "usijale" od raznih teorija zavere, počev od HAARP-a, preko chemtrails "zaprašivanja", pa sve do sukoba belih i crnih magova oko prevlasti nad "srBskim energeCkim poljima". "Presudu" je donela naša politička elita i za sve na kraju bi kriv sam Gospod Bog.

U ponedeljak, dvadesetog juna, leta Gospodnjeg 2016. nad prestonicom naše "nebeske" Srbije, desio se još jedan dogadjaj (po prvi put u novijoj istoriji ... ali stvarno). Ovako je na satelitskom snimku izgledalo formiranje super-ćelije ...

A šta je super-ćelija? E pa to je ono što u Americi izaziva tornada. Mi smo još i dobro prošli pošto konfiguracija našeg terena nije takva da nas tornada vole (mada je u Pančevu primećena "tromba" a.k.a "pijavica"). Doduše grad je napravio lom po mestima gde je nevreme prošlo ali prave nevolje su zadesile naše komšije gde je super-ćelija skupljala dodatnu snagu i na kraju stigla do bratske Rusije (i posle čik da neko kaže da mi nikada u istoriji nismo bombardovali Ruse!)

   Stalno nešto pišem, zapisujem, vodim raznorazne beleške, ali mi se pre par godina po prvi put desilo da sam poželela da napišem priču. O končiću.

   Ja sam predavač i držim seminare, ali im prethode Info predavanja na kojima se objašnjava sadržaj seminara. Jedne večeri, pred sam Info, uzela sam sako donet sa hemijskog čišćenja, i oblačeći ga, videla končić koji visi - umesto dugmeta. Nasmejala sam se, rekla u sebi ‘OK’ i ušla u salu.

   Među prisutnima je bila jedna dama koja je ranije završila seminar i sada je dovela svoju sestru.

Slušao sam jučer intervju advokata Srđe Popovića ”Peščaniku”. Duhovito i uglavnom pametno. Slažem se s većinom njegovih ocjena. Međutim, u jednom se detalju ipak ne slažemo. U tom intervjuu, gospodin Popović kaže da je linija podjele u Srbiji (navodim po sjećanju, a ne prema transkriptu) danas ista ona koja je, navodno, uvijek dijelila srpsko društvo  – na prozapadne i proruske snage. 

Onako kako je gospodin Popović predstavio, radi se o nekoj dubokoj (i gotovo nepremostivoj) podjeli na dvije Srbije – od kojih jedna gleda prema Zapadu (a to znači: Evropi, Americi,