1969.

 

 

 

Srbija ponovo izvozi svoje proizvode u Ameriku!

 

 

Nije me bilo dugo na ovom blogu, u međuvremenu sam postala stručnjak za blog i za tviter i za fejsbuk, ma za sve živo, you name it... Pa evo, biću toliko nesebična da potpuno besplatno ovde postavim savete posle kojih ćete i vi postati tako dobri stručnjaci kao evo recimo ja. 

(Kliknite na ovaj link i uplatite 300 evra za pro kurs o tome kako da postanete pro stručnjak.)

Nekad nije bilo uvreda za nekog reći da je ekspert u svojoj oblasti. Sve do masovne upotrebe te reči u jeftinoj politizaciji koja je rezultirala stvaranjem interesne grupacije G17+ (sad poznatije kao URS). Slično je i sa reformamama. One su obeležavale nešto što je ovom društvu (skoro pa u svim segmentima) potrebno ali se ne dešava iz raznih razloga. Izgovori su se kretali od nepostojanja političke volje do uzaludne potrage za vođom (izvinjavam se - Vođom) koji će reforme osmisliti, sprovesti i reformisano društvo ponuditi na dalje korišćenje. Ali reforme u Srbiji jednostavno nije bilo (sem po neke Reform torte) ali to nije sprečilo Mišu Brkića da proglasi kraj reformi, trijumf restauracije a i da sahrani reformatore koji su časno pokušali ali ih je zla koalicija ("kuka i motika" ili preciznije "paraziti rođeni u socijalizmu") savladala.

 

Karavađo - Žrtvovanje Isaka 

 

Ponekad, kad splasne objavljivačka aktivnost na blogu, ili mi trenutne teme ne zaokupljaju previše pažnju, znam da se promuvam po arhivi bloga b92. Veliko je to i bogato skladište svakojakih zanimljivosti, zabavnih, mudrih i poučnih spisa, te pomenutu aktivnost toplo preporučujem i ostalim blogerima.

Pa tako, i u ove božićne dane, pitajući se ima li Kazezone autorsku opciju, jer vidim čovjek, sem upečatljivih komentara, ne "okačinje" autorske tekstove, naletih na OVAJ TEKST, a koji se opet naslanja na OVAJ, autorke edi-va.

 

Tog jutra, davne 1945 je pocelo, nesto sto mnogi nazivaju, uterivanje Novog Svetskog Poretka.

Moje lezbejske prijateljice, Irina i Marijana, koje žive zajedno već pet godina u svom krasnom kutku na Dorćolu, odlučile su da postanu mame. Moja prva reakcija je bila: „Šta će vam to u životu?“. Usledio je njihov poduži odgovor koji je počinjao sa: „U životu svake žene u jednom trenutku njenog života javi se...“. Dobro, stop, ionako ne bih razumeo. Zadovoljiću se odgovorom da je u pitanju „ženska stvar“ koju ja kao „vlasnik penisa“ ne mogu da razumem.

Nakon tog obrazloženja usledilo je moje pitanje: „A kako?“. Ove dve lezbejske lepotice odlučile su da zamole nekog svog gej prijatelja da bude donator. Žele da rode 100% gej-lezbejsko dete. Mmmmm odlično, sad možemo da se igramo ko bi bio najbolji tatica od gomile pedera koje znamo. Meni su kroz glavu prolazili svi priplodni gej pastuvi, ali u tom trenutku desilo se ono nezamislivo.

- Mi smo mislile da bi bilo lepo da to budeš ti – rekle su u glas.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

U Norveškoj postoji termin „ukultur", nekultura. On označava radnje koje nisu u redu: zloupotrebe, pronevere, nasilje, kriminal uopšte, no ponajviše se koristi kada su u pitanju finansijske malverzacije. Tamo u Norveškoj vlada stav da nije lepo čak ni kraduckati. Takođe, velika većina Norvežana voli da vreme provodi na skijama. I velika većina Slovenaca voli da vreme provodi na skijama. Možda postoji uzročno-posledična veza, a možda i ne, tek, i u Sloveniji vlada stav da nije lepo kraduckati. Ne znači da u Sloveniji (ili što se toga tiče u Norveškoj) nema lopovluka, nego da ljudi nisu skloni da ove pojave objašnjavaju ustrojstvom sveta, kao da se tu ništa ne može učiniti.

 

У једној причи Чехова наиђем на овакву реченицу: ”Семјон Семјонович је седео на клупици и размишљао  о   незамисливом”.  Чеховљева прича се наставља, али ја сам код ове реченице стао, и моје мисли су одлутале

ili Čovek Mog Života

Da je živ, Čovek Mog Života bi danas napunio 95 godina.

Da se ne uvredi čovek koji me je stvorio - moj tata... da se ne uvredi brat, da se ne uvredi (prvi) muž, da se ne uvrede sve moje ljubavi, da se ne uvrede svi značajni muškarci koji su moj život menjali, ulepšavali i ponekad kvarili - na dosadašnjem konkursu za ČMŽ-a, pobedio je Hoze Silva.

Ni kao dete nisam imala idola, omiljenog pevača, pevačicu, sportistu... uvek bi moje oduševljenje bivalo šire - Moka, Kića, Kaponja... Lola, Gabi, Bisera...

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

 

Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?

* * * 

 Subota:

10:49am 

 Do pre par sati nismo znali ko je Sophia Blackall, ali nam je sada drago da je znamo. Fotografija koju ispod vidite je prva fotografija ovog bloga koja nije licno uslikana negde u Njujoroku. Ova fotografija bi zapravo bila uslikana negde ispod Njujorka, jer je u pitanju crtez koji od pocetka US Opena -- a i ko zna od koliko pre -- krasi vozove podzemne zeleznice. U poredjenju sa napornim reklamama koje vas obicno bombarduju da ulepsate zube, naucite engleski, sredite kozu ili vidite neki novi film, ovakav poster zna da vas

Jučerašnja diskusija BlogOpena o cenzuri na internetu izbacila je na površinu i više nego što su neki od nas očekivali. Saznali smo da u Srbiji ni tribine više nisu dosadne već -- opasne, te da ih čak treba sabotirati.

Možda po prvi put, videli smo tzv. SNS-botove van kompjuterskih ekrana: materijalizovali su se pred nama u 3D tehnici kao ljudi od krvi i mesa (ili, u najmanju ruku, kao vrlo antropomorfni).

Međutim, najbitnija stvar koju smo uočili u vezi sa cenzurom u Srbiji je jedno zajedničko osećanje koje danas povezuje hiljade ljudi logovane na domaći internet... I to nije osećanje straha, kako se možda ponadao po neki čitalac ovde, već osećanje duboke rezigniranosti, koje u ljudima već odavno ključa i čeka pravo vreme da se izrazi.

 

Prvi put mi se desilo da od publike ne mogu da se probijem do mesta za paneliste

Šta se zapravo desilo... 

 -          Znate, Minesota je nekako na ravnom, nema planina, i onda preko tog ravnog, znate kada dune sa severa to je prosto strašno... Jeste, gospođo, mi smo posle gospođe sa dečicom...Da nisu žedni? Znate, mi u Minesoti uvek nosimo nešto za piće... Nisu? Ja samo da pitam, odužillo se ovo čekanje...