U okviru Festivala jednog pisca, posvećenog Momčilu Nastasijeviću, Kulturni centar Beograda ugostio je Fredrika Džejmsona (rođ. 1934), jednog od najznačajnijih savremenih (post)marksističkih filozofa, književnog kritičara i teoretičara kulture. Dobitnik je prestižne Holbergove nagrade za razvoj akademskih dostignuća u oblasti umetnosti, društvenih i humanistčkih nauka, čiji su prethodni laureati i Jirgen Habermas, Julija Kristeva i Ronald Dvorkin. Na srpski jezik prevedeno je, pored ostalih, i njegovo nazapaženije delo Postmodernizam ili kulturna logika poznog kapitalizma, a ovo je njegova prva poseta Beogradu.

Neke od ključnih teorijskih teza Fredrika Džejmsona odnose se na nestanak inidvidualne subjektivnosti i pojavu šizofrene svesti, postmoderno stanje „stalne sadašnjosti“ i nestanak standardno shvaćene istorije kao kontinuirane prošlosti sa posledicama po sadašnjost, prerastanje parodije u pastiš (eklektičku imitaciju) u umetničkoj praksi i arhitekturu kao najbolji primera za postmoderni stil u umetnosti.

Cirkuski slon ne beži zato što je

... spremna za trčanje" ... je kako je nekad davno bihejvioralni (Sprski?!) psiholog John Broadus Watson dotakao "bitnike" u nama, koji se, u stvari, kao ovce saterane u tor sabiju oko zajedničke teme, tačnije odvajaju od pregrejanog bitničkog da bi se još više pregrejali oko sabijenog objektivnog.

Od "verne reakcije na lekiće izabrane od strane drugih", kao jednog terminala fenomena objektivizacije, do drugog, gde se u blogovima o politici, političarima, četnicima, ustašama i sličnom ne zna ni ko pije ni ko plaća, čuči ostatak boljke zvane „indukovana svest o ‘značaju' objektivnih istina u našim životima".

Dobro, boljka se ne zove tako, ovo sam izmislio, iako ko zna da li sam i otkud maznuo poneki fragment pa ugradio u rečenicu, blog, ... - deo definicije amatera je, između ostalog, i pozajmljivanje tuđeg, često bez svesti o tome, uz ograničeno razumevanje, pa onda strasna odbrana nove, subjektivne konstrukcije povrh pozajmljenog, često strasnija nego što su je autentični autori branili u svom polu-subjektivnom svetu.

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

Kako da vam kažem, a da to već niste čuli...ono – Mala deca, mali problemi, velika deca, veliki rođendani...Još samo polutka dana me deli od surove realnosti da su deca sve starija, a ja sve mlađa i da će poslednji od mladunaca postati poslovno sposobna osoba, iako tako uopšte ne izgleda. Niti će mi ikada izgledati.

-          Vi igrate sa Italijanima...

-          Mi?

-          Ne, mi igramo sa Fincima, zato što smo mi već igrali sa Italijanima.

-          Zašto onda mi opet igramo sa Italijanima?

-          Niste vi mi, mi smo mi.

da se ovo vise ne desava.Ima li granica neukusa,ili je sve dozvoljeno.. 

(na sugestiju skinuo link,ali se radi o danasnjem broju Kurira)

da li je moguce da ne postoji bar minimum osecanja mere.Ja ovo jos nigde nisam video,bar sto se tice dnevne novime..

PS:Odgovore tipa "sad pitas dok se borimo za Kosovo" brisem :))

Antifašizam... Tema stalna.

Milioni ljudi stradali su od fašizma, na najraznovrsnije načine. Posebno u Drugom svetskom ratu. Rusi, Kinezi, Jevreji, pa i sami Nemci... a kad je u pitanju stradanje, uključeni su, najčešće, i Srbi. No, ko god da je, koja god nacija, nije bila pošteđena. Dehumanizovani mehanizam fašizma se jeste koristio (i) nacijom, ali zapravo nije štedeo pripadnike bilo koje nacije. 

Danas je antifašizam, pomalo, postao i pomodarstvo. Prilika

Yayoi Kusama

Hmm, ovaj da ... dakle, naslanjajući se i nadovezujući na Žonetov blog o Filipu Rotu i nekim tamo započetim diskusijama (da citiram sarskog: Horatio, evo ovde smo se skupili kao oko nekog stola u kaficu u Parizu i caskamo o smislu umetnosti. Znam da ti to volis. Zovi turu pica!) sklepah ovu rogobatnu kovanicu iz naslova posta kao poziv za ostale blogere da spoje stolove sa našim, primaknu stolice i uzmu učešća u boemskoj debati  ... prvu turu ja zovem ;)

Ili: kako smo Rok Zvezda, Nataša Drakulić i ja završili u istoj hotelskoj sobi?

Pre tri zime moja prijateljica Nataša, koju bezrezervno obožavam, bila je nepokolebljivo zaljubljena u Rok Zvezdu. Slušale smo ga nekad davno u gimnazijskim danima. Dobro je prašio rock&roll. Ja sam već odavno slušala neku novu muziku ali sam te zime, podrazumeva se, znala napamet njegov novi album koji se iz Natašinih kola nije vadio i uvek se puštao do daske.

Nisam naročito bila očarana tom vezom sa puno prepreka, od kojih je najvažnija

... i dalje živi.

Živi u bedžu kojeg čuvamo negde na dnu fijoke, ili u majici na koju slučajno naletite kada sređujete orman. To je ona izbledela majica koja više izgleda kao stara krpa, ali je sigurno nećete baciti jer vam je draža od deset takvih novih. Majica herojskih vremena. Majica koju niste dobili, osvojili ste je.

 Imam zadovoljstvo da postavim tekst o srpskoj Vikipediji koji je napisao bloger i vikipedista

Gost autor GajaR

У српској култури  мало је овако значајних догађаја, као јубилеј од пре неки дан: СТОХИЉАДИТИ  ЧЛАНАК. Тај догађај је српску википедију ставио у ВИП 28 највећих енциклопедија 

                                                                      Budizam počinje i završava se sa - zenom (D. T. Suzuki)

                                                                Zen  je jedan od najdragocenijih poklona Azije svetu (A. Vots)

Neki dan su me rođaci zvali da beremo smokve. Da,  u našim kontinentalnim krajevima vreme od smokava malo kasni. U Dalmaciji je vrime o' smokav bilo u avgustu. U svakom slučaju, smokvastično! Odazvala sam se s oduševljenjem. 

Fan klub smokve ima mnogo članova. Od poznatijih, osim Kleopatre, ponekog starog Olimpijca koji je umesto medalje dobijao smokve, tu sam i ja.  Mogla bih reći, od svog cveća najvolijem smokve, i to bi bila potpuna istina, iako zvuči kao da se šalim. Plod smokve čini prema unutra uvijeni cvet,  zatvoren omotačem kruškastog oblika. Od tog cveta posle nastaje sočni plod s mnoštvom semenih koštica. Oplodnju vrše insekti u unutrašnjosti cvetnog omotača.