Špekulise se da je nemačka premijerka pozvala našeg premijera da ga pita da li može da joj učini uslugu. Kaže, dao joj njen ortak Sarkozi ideju da kod nas sazidaju izbegličke centre. I tu se ja setih pokojnog Šabana Bajramovića, kako je to mudar čovek bio.

Urbana legenda veli legenda da je svojevremeno Exit pozvao Šabana da im peva. Izvelii ga na pozornicu, na tonsku probu, pa mu kažu: "Ovo je tonac, ovako su ti svetla, tamo ti je mikseta, evo su

Ако отац покаже нежност према детету, ако га пољуби, онда је то издаја породичних вредности, пропаст Србије и антихришћанска завера. Ово је порука једне меме која је кружила интернетом као део застрашивања са циљем да се оправда Антипрајд.

Фотка која је узета за монтажу која је кружила интернетом настала је током Прајд Марша у Њујорку 2015. године, Прајда на ком се славила пресуда Уставног Суда САД по којој је истополним паровима заштићено право да се венчају било где у земљи. Ова фотка је током Антипрајд хистерије стављена у контекст антихришћанских вредности. Испада да су хладно родитељско понашање, негирање емотивних потреба детета и држање свог детета на дистанци - хришћанске вредности. А нису.

Најперверзнији моменат „ „Литије за спас Србије" " - поред коришћења хришћанских симбола за промовисање антихришћанских вредности и поруке да ће се Србија спасти само ако наставимо да се делимо на повлашћене и „потрошне" људе - јесте проглашење растурених породичних односа и родитељско оштећивање детета за породичне вредности.

 

Tokom života učimo različite oblike kretanja. Puzimo, ustajemo, padamo, trčimo, skačemo… Ta kretanja, iako sve vreme kontrolisana CNSom, vremenom postanu navika i izvode se praktično nesvesno. Učimo ih oponašanjem, gledamo druge kako nešto rade i to ponavljamo s tim da naše telo to ne radi na identičan način kao uzor koji posmatramo, već se prilagođava sopstvenoj anatomskoj strukturi, ali i emocionalnom stanju. Naviknuti obrazci kretanja postaju tako deo našeg svakodnevnog života, bez obzira jesu li optimalni ili ne, a često nisu.

 

Pre neki dan Telegraf.rs se bavio najvećim problemom Srbije, zašto neki Srbi ne vole Noleta. Tekst su krenuli pitanjem da li je moguće da neko ne voli Novaka Đokovića, vrhunskog sportistu, humanitarca, rodoljuba, momka koji nas je toliko zadužio, koji nam je toliko radosti doneo. I naravno, ja tu odmah dignem dva prsta, ne toliko što ne volim Noleta, već što ne volim kako naše društvo reaguje na njega, što se kroz njegov uspeh reflektuje sav naš neuspeh, zato što ga sagledavamo kao pilulu sreće u nesreći kojoj živimo i umesto da rešavamo tu nesreću mi biramo lakši put i uživamo u Đoković bajci. Kao što smo devedesetih imali turbo folk, danas imamo Noleta. Da li je to smišljen projekat ili ne, možemo da diskutujemo.

Vrhunac je svakako svadba veka. Uopšte neću da ulazim što Nole ne plaća porez u Srbiji, što se ženi u vreme posta, što svadbu ne pravi u Srbiji, što je psa nazvao Tesla, što mu srpska majka ne peva na svadbi... Mediji su nas danima bombardovali svim tačnim i netačnim detaljima o svadbi veka, što može da bude posebno iritantno. I onda se desila jedna fotomontaža sa naslovom "Ovde će Nole sutra da sere!" i slikom zlatne WC šolje. Iako je naglašeno da je u pitanju fotomontaža, duboko sarkastična i cinična, veliki broj korisnika Facebook mreže je pomislilo da je ona stvarna, što je posebno iznerviralo kolege iz lista ALO. (Ovom prilikom im se izvinjavam, jer mi to nije bila namera).

Lisboa je lepotica– doduše malo fucnuta. Slikala se svetla, sunčana, narodska i otmena, tradicionalana i savremena, jednostavana i velelepna, uskomešana i polupusta, ulickana a dronjava. Lepa mi je Lisboa. A posebno je prijatna po letnjoj noći.

Београд je ispao šmeker – poturio je Beograđane da se slikaju umesto njega. A Beograđani su raznoliki - nasmejani, namršteni, veseli, setni, svečani, urbani, narodski, zaljubljeni, zamišljeni, svakojaki... Niko mi nije duhovitiji od njih.

Kao minut pred kišu bio je njen život iscrtan jasnim, svežim linijama, čudno obojen, pomalo strašan, ali privlačan. Godišnja doba su se kod nje smenjivala onako kako je njoj odgovaralo, a problemi su se povlačili kao more pred udar cunamija. Još se nikada do sada nije vratilo, a baba njena, vikarka, uvek joj je govorila: „Radi sine šta hoćeš, ako nećeš nikome nauditi i pamti da će ti sve vratiti trostruko". Ako bude po babi, i cunamiju, kada je bude udarilo, neće valjati.

Njeni balkoni mirisali su gradovima u kojima je živela: na reku i lipe u Srbiji, teško, slatko i sveže, na gotičko-renesansno-barokno-otomansko-art nuvo mešavinu Budimpešte, na slatkasti miris Londona u proleće...Na greh su mirisale sve, ali se Ana radovala životu do te mere, da nikako nije mogla da prihvati ideju da će završiti na nekom mestu koje nije terasa.

Mislila je: ako Boga ima, on će znati da je u principu bila dobra i teško je mogla da poveruje da će najebati zato što nije krštena ili ne ide u crkvu.

U Beogradu, preko puta Cvetnog trga, na obodu Manješkog parka prisutna je neprekidno više od jednog i po veka zgrada u kojoj se događa Jugoslovensko Dramsko Pozorište iliti JDP iliti Jugodrp. Ulaz u teatar JDP je iz ulice Maršala Tita a ima i jedan od strane parka gde je scena Bojan Stupica. Prelistavajući sve transformacije koje su se u proteklom vremenu događale ovom zdanju, može se čitati ne samo sled događanja koja se tiču njega samog, već i istorija urbane matrice Beograda sažeta u jedan trajni i veoma otporni arhitekturalni arte fact koji se neverovatno brzo i uspešno prilagođavao prilikama i neprilikama. Sadanje pozorište je pretekla izgrađena zabeleška o Beogradu, jedna od retkih preživelih o svemu što beše po gradu u vek i po. Cena opstajanja uprkos nevoljama ratnim i mirnodopskim je dopisivanje teksta mnogo puta tokom vremena, štivo je prepravljano i dopunjavano novim rečima, posebno je gramatika usavršavana i prilagođavana društvenom jeziku koji je bio aktuelan i u upotrebi. Posle svega, pozorišno i arhitektonsko narečije je najviše profitiralo.

Javnost se talasa ovih dana nad Nekim Bilbordom nekog, prica se, Univerziteta kao da se u najmanju ruku po tim bilbordima savetima ocitovao sam Gospod Bog Savaot , a ne dubiozni, te nazalost vrlo izvesni Univerzitet, u svom svom dubioznom imenu i vrlo Zbog Da Jedes Dubioznog nastavnog kadra i jos dubioznijeg, da ne kazem kriminalnog pocasnog doktorskog kora (vidi slucaj libijskog satrapa M. el Gadafija). 

Docepo se mali Bata ocevoga sata (Bilborda), pa mala po bilbordu sta hoce. Bilbord toka svesti. Big deal!

Za to vreme, a za razliku od (kazu) Univerziteta, jedna je moja komsinica,

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

 

Често чујем колегe и пријатељe у Србији да причaju о пензијама и давањима из система социјалне заштите, попут накнада за време породиљског одсуства и боловања - то су углавном приче које говоре о систему који је прекривен велом тајне. У њима се као ликови појављују анонимни јавни службеници који издају (или пак не, како им се

 

 Gost autor:G.Cross

 

Ima ljudi, i ja sam jedan od njih, koji loše pamte. Oni se dele dalje i da bih zaobišao čisti ego-centrični inženjering ja mogu jednu takvu podgrupu da zovem "ti ljudi".

Ti ljudi, i slični, izgledaju normalno na prvi pogled, i drugi, naravno, i pamte dovoljno na neki svoj način, inače uopšte nebi izgledali normalno (ne bi, whatever, ko ikad, bilo kad, uspe da ukrsti pismenost i loše pamćenje zaslužuje odmor na smaragdnoj obali) - pamte slike odlično, na primer, obrasce, i na neartikulisani način ih vezuju za osećanja.

 

Sećanja su osećanja i lepe slike.

 Ok, znam da je danas ultimativna tema dana britanski referendum, ali malo lakih letnjih nota ne može da škodi. Evo i o čemu.  

Polovinom juna, takoreći ovih dana, stigao nam je MMF u redovnu inspekciju. Nije nezadovoljan ali misli da cela stvar može brže i bolje. Kad kažem „cela stvar“ mislim na otpuštanja, sužavanja, smanjivanja plata i penzija, brojeva, procenata, statističkih parametara. Znamo da MMF nije institucija koja funkcioniše na čovekoljublju i da ga uglavnom zanima otplata spoljnog duga.

S druge strane mi sve obećavamo, a unapred znamo da ćemo

Brooding in his study, the Kingpin mused over his most recent ingenious plan. What good is it to continually try to destroy Spiderman when he eludes my every effort? I must now turn my attention to a diversion...he contemplated the thought with a wry smile on his face.

"I must have a giraffe," he concluded.