Milan Nikolić

Ne bih žurio sa novim pisanjem, ali rana mi je sveža. I utisci. Najgore je kad u životu pokušavaš da budeš nešto što nisi. Nikakve dobre namere tu ne mogu da budu opravdanje. Setite se samo gospođe Delovej. Volela je cveće, ali ništa više od isplaniranog za taj dan, koji Virdžinija Vulf (Mrs. Dalloway, Virginia Woolf, 1925.) razvija u vremenski neograničenim pravcima, nije. I ja sam sinoć hteo da se igram domaćina, uloge u kojoj sam osvedočeno - očajan. Rezime: gosti su bili zadovoljni, uživali su vinu i toj salati koju sam spremao, dok su

edit

Često me, dok kroz glavu procesuiram vesti, čitam blogove kojih ima ovde odličnih, koji na dobro artikulisan način govore o tome koliko smo, kao društvo, duboko otišli u tamo odakle se ne vraća, prožme taj osećaj bespomoćnosti, svest o tome da nam nema spasa, da izumiremo sporom i bolnom smrću. Tada mi se ti, već svakodnevni ispadi raznog polusveta čine kao metastaze u ispljuvku, samo pokazatelj toga koliko smo neizlečivo bolesni. I šta sad još ima koji moj da se piše o tome kad nam i onako nema leka?

Pre nekog vremena imao sam nesrećan povod da pišem o ponašanju Telenora. Nije mi bio cilj da vodim neku donkihotovsku borbu protiv Telenora, više sam želeo da skrenem pažnju na određene posledice takvog ponašanjao u širem kontekstu.

Barem na US Openu. Mlađi među nama skoro da se i ne sećaju kada je poslednji gren slem sezone završen po rasporedu, u nedelju, tako da slobodno možemo reći da je USO jedini gren slem koji se završava u ponedeljak. I ove godine je muško finale pomereno na dan kasnije, a ako vreme i danas bude nepovoljno ne bi bilo čudno da se i žensko finale pomeri na ponedeljak. Nepostojanje krova na glavnim terenima dovodi do toga da danas treba da se odigraju sledeći mečevi:

MERA PATRIOTIZMA U SRBIJI DANAS 

Umesto šovinistickog laskanja narodnoj taštini, treba oštrom
kritikom proceniti sposobnost, prava i moć svoje države i svoga naroda.
Jovan Cvijić, 1921.[1]  

Direktan izliv patriotizma na mozak koji poslednjih nedelja, poput kakvog zlokobnog virusa prenetog iz devedesetih, opseda mnoge glave u Srbiji alarm je za uzbunu svega onog i svih onih koji još uvek veruju u to da Srbija ─ uprkos svemu ─ i dalje može da bude: građanska, uljuđena, pristojna i sređena zemlja. 

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas? 

“Svi smo mi imali pomalo Miloševića u sebi. Da mi nismo bili takvi, ne bi bilo ni Miloševića. On je posledica društva. Kao Hitler u Nemačkoj , posledica slabog društva. A društvo smo mi: i opozicija, i Crkva, i intelektualci“...

Citirana misao Zorana Đinđića, kao ideja vodilja one Srbije koja ─ uprkos kako unutrašnjim nepovoljnim okolnostima tako i katastrofalnim greškama međunarodne zajednice ─ još uvek ima hrabrosti i snage da stane pred ogledalo i uzroke slabosti i vlastitih poraza potraži i pronađe u sebi. Opet, parafrazirajući Đinđića, dolazimo do jednostavnog zaključka da ni Srbija današnjice ne može da se promeni ukoliko mi ostanemo isti.

Istina je, dakle, prilično surova i jasna – i ogledalo pred koje treba da stanemo prilično deprimirajuće. Obaznađeno, poraženo i ne bez vlastitih zasluga poniženo društvo u kom živimo personifikuje upravo Drekavac na njenom čelu. Efemeran, licemeran, opasan i trom,..., on je izraz društva koje nema ni hrabrosti ni volje da počne da se menja. Društva koje će, opet zarad nesnalaženja u realnosti i vlastitih slabosti radije pristati na samouništenje nego na suočenje.

Unutar Europske unije postoje zemlje koje poseduju državnu crkvu, postoje zemlje s većim ili manjim stupnjevima saradnje između države i religijskih zajednica (uz veće ili manje preferiranje najvećih među njima) i postoji model laičke republike, jedino, iako ne do kraja, sproveden u Francuskoj. Od Francuske revolucije, 1789., pa tokom celog 19. veka, do zakona o odvajanju crkve i države u Francuskoj, 1905., Francuska je proživljavala više prelomnih momenata koje bismo na istorijsko-institucionalistički način mogli interpretirati kao „zavisnima o (odabranom) putu".

Tema ove moje gluposti kao i svih mojih do sada, bice razracunavanje sa narodnim izdajnicima.

Ako ste narodni izdajnik ja bih vas molio da lepo istupite korak napred na prugu i brojite do ses' i trideset ili do pola devet, kad nailazi ovaj brzi Nemacki voz, jer ovo je ipak demokratska drzava i ovde se prvo lepo sudi a onda vam lepo ponude da izaberete koji ce voz da vas samoubije, a znam da neki izdajnici medju vama oce' da umru onako kako su i ziveli...pod Nemcima...

In Paracin for the weekend among in-laws and ancient ancestors, at one point we were at a loss for something to do that did not involve mounds of food, liters of rakija, and hours of nostalgia. Always the resourceful sort, I come up with a perfect plan for a Sunday night.

Let's go see a movie, I said.

Pre neki dan dolazi mi rodjaka u goste i prica kako se u bloku 70 u kineskom trznom centru, Kinezi bave trgovinom ljudima. Naime, dve devojke su usle u jednu od radnji i kako se jedna od njih predugo zadrzala u kabini za presvlacenje, drugoj je bilo sumnjivo i kada pitala je prodavce sta se desava, rekli su joj da joj je drugarica vec otisla. Medjutim, devojka nije nasela na to, vec je pozvala policiju. Kako se kasnije ispostavilo, ispod kabine za presvlacenje se nalazila prostorija u koju su odvodili devojke. Sta se dalje desavalo sa njima, moze samo da se nagadja.