Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.

Ko zna kako izgleda sinteza proteina? Koga to uopšte zanima? Dobro, možda vas i ne zanima, ali pogledajte jedan filmić, urađen početkom sedamdesetih godina na Stanfordu. Film na fantastičan rasvetljava misteriju sinteze proteina, ali takođe rasvetljava i misteriju veselih sedamdesetih. Nama, neokonzervativnim generacijama rođenim u to vreme, ovo možda izgleda smešno ili čak glupo, ali od ove ekipe se da mnogo toga naučiti. Naročito ovih dana. Kliknite na play i uživajte (update: ako ne radi, kliknite na ovaj link).

Pre pola godine Nišom se pronela čaršijska priča da su neki tipovi pratili komandanta žandarmerije. Kad je nastalo stani pani, odnosno kada su dotičnoj gospodi zalepljene face za asfalt, pored ličnih karti povadili su službene legitimacije. Kažu abrovi da je general Bata Dikić bio i praćen i prisluškivan. Čitali smo u Blicu kasnije koji se poziva na neimenovane izvore da je u stvari general Dikić prisluškivao kolege ma kako to suludo zvučalo. Ministar policije je kasnije dao zvaničnu izjavu da nije bilo prisluškivanja. Šuškalo se po medijima, da se u direktoratu policije mutilo sa antidatiranim nalozima za praćenje Dikića a to niko nije demantovao.

Ovih dana je objavljeno u Blicu da se maltene ponovo formira JSO pri žandarmeriji. Nova jedinica, kako kaže glasilo koje se razume u spinovanje, će brojati 600 ljudi koji su svi listom Legijini saborci i da neće biti ni jedne jedinice koja će moći da im se suprostavi.

Doktor Žak Morejon bio je direktor Međunarondog komiteta Crvenog krsta, a potom i generalni sekretar Svetske organizacije skautskog pokreta (WOSM). Kao delegat Crvenog krsta, jedini je u tri navrata je posećivao Nelsona Mandelu u zatvoru na ostrvu Roben, od 1973. do 1975. godine, tada kao direktor kancelarije Crvenog krsta za Afriku. Ovaj intervju nastao je u trenucima kada se planeta oprašta od jedne od najvećih ikona 20. veka.

    Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na  drugom, od pete probija na temenu.

Navodeći da Izborni manifest treba da pokaže šta stvarno hoće ta partija, predsednica Političkog saveta LDP-a Vesna Pešić je navela da je to vraćanje punog nivoa diplomatskih odnosa sa svim državama i normalizacija odnosa sa EU, SAD i svim susedima, izvršavanje obaveza prema Haškom tribunalu, ulazak u NATO i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji o pridruzivanju EU.

8.4.2008. eto, dočekah ja

   Kritikovala sam onoliko, evo je sad red i da brzo primetim i reagujem-pozdravim-  ovo jasno i glasno izjašnjavanje LDP  za

Akcija širenja svesti o ovoj NVO i skupljanja priloga za njihove aktivnosti.

Gost autor: Dragan Blagojević, predsednik

     U okviru projekta ''Moje sunce'', udruženja građana ''Složno u nevolji - SUN'', u poslednjih deset godina, preko 4650 socijalno najugroženije dece i dece sa posebnim i potrebama i invaliditetom, iz enklava, boravilo je na moru i planini, učestvujući u nizu kreativnih radionica, izleta i aktivnosti. Deca su boravila u Baošićima, Buljaricama, Zlatiboru, Igalu i jedna manja grupa na Korčuli. Svako dete je dobilo po deset novih odevnih artikala, školski pribor, sokove, slatkiše i ostalo što su mnogobrojni donatori i pojedinci poklonili. Slikarske kolonije, koje su se odvijale paralelno sa boravkom dece, 2007., 2008., 2009., 2010., 2011., 2012., 2013. i 2014. 2015 godine, doprinele su kvalitetu programa. Slikari su radili sa decom u radionicama likovne kulture ili stvarali dela namenjena fondu slika, koji će u budućnosti omogućiti samoodrživost programa, i u kome sada ima oko 300 umetničkih slika. Do sada je učestvovalo preko 150 slikara iz Crne Gore, Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Održano je 35 izložbi u Podgorici, Herceg Novom, Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

     Avgusta 2016. godine, trinaesta godina po redu, planiran je boravak i oporavak dece iz izolovanih enklava sa Kosova i Metohije, u hotelu ''Lighthouse Montenegro'' (bivši ''Metalurg'') u Igalu. Deca su uzrasta od 6 do 13 godina, potiču iz najugroženijih porodica - po kriterijumu materijalne ugroženosti, zdravstvenog stanja, telesnog invaliditeta ili smetnji u razvoju, a socijalne karte i izbor dece prave nadležni Centri za socijalni rad iz Opština Štrpce, Ranilug, Šilovo, Novo Brdo, Gračanica, Srbica, Goraždevac - prioritet imaju deca iz izolovanih sredina. Deca dolaze u pratnji školskih nastavnika, ili roditelja, srodnika ili staratelja, ukoliko je zbog bolesti, hendikepa ili posebnih potreba to neophodno. Na moru o deci brinu i naši volonteri.

Lutajući prethodnih dana između potpalublja, palube i VIP salona, u poplavi prisećanja Letnjih hitova, Disko hitova, Normalnih ljudi (one druge uvek, po navici, preskačem),  generacijskih i ličnih priča, setih se nečeg što je meni godinama obeležavalo leto:

IZBOR - ''Vjesnikov izbor iz strane štampe'. Format b5, idealno za putovanja. A unutra s-v-e-g-a!!!

Kako sam samo bila ponosna kad na železničkoj stanici - ne sećam se da sam to igde na drugim mestima viđala - kupim ''Izbor''. smestim se u kupe, sačekam da voz krene, izvadim

Nedelja:

11:00am

Ideja je bila da se pocne sa pisanjem upravo kad je na papiru mec zvanicno trebao danas da pocne. Dobra je vest da raspored danas ima fleksibilnost da tenis moze da pocne svojim laganim tokom nesto posle 11am, kako to obicno biva. Juce te slobode nije bilo, najavili su da mecevi moraju da pocnu tacno na vreme zbog loseg vremena koje nas ceka. 

Danas je sve to daleko iza nas, oblaci koji su juce stvarali probleme sad su daleko od Njujorka. Nedelja tece svojim normalnim tokom u Menhetnu i Queensu, putovanje koje je juce trajalo skoro sat vremena danas se svelo na manje od dvadesetak minuta.

Januar 2008.

Dragomir Popadić (49) se vraća iz posete prijatelju, gubi kontrolu nad bajsom, pada, nabada se rebrom na ivičnjak i završava u hitnoj pomoći.

Iz Službe hitne pomoći zovu policiju i obaveštavaju o saobraćajnom udesu (koliko košta ovaj poziv i ko ga plaća?).

Na lice mesta dolazi policajac (koliko košta dolazak policajca i ko to plaća?) i pravi zapisnik (koliko košta pravljenje zapisnika i ko to plaća?).

Policija šalje izveštaj sudiji za prekršaje (koliko...?).

Sudija za prekršaje šalje poziv Popadiću (koliko...?).

Zblanuti

(prvi deo teksta pod gornjim naslovom možete pročitati ovde)

Šmiranje i sufliranje

Možemo pretpostaviti da će sudski proces biti sve samo ne proces (i) strukturnim razlozima ovakve već poslovične katastrofe i tragedije tranzicijskih društava. Slično i haškom sudu gde su zasluženo završavali glavni i sporedni junaci

 Čudne stvari mi padaju na pamet ujutru. Posebno ako sam loše spavala. Tako jutros pomislim kako je baš fino što mesecima nisam čula ništa o Šešelju, nit se javlja, nit ga ko pominje, nit nagoni kletve i adžije na Tomu i društvo.. divota jedna.

Kako sam provela svoju sedamnaestu, osamnaestu i devetnaestu godinu života?

Pa, igrala sam folklor, jurila sam momke, radila preko omladinske, i švercovala se u autobusima GSP-a. Ne zato što nisam imala para za kartu, već iz pinpica, što bi rekla jedna moja poznanica. Užasno me je nervirala činjenica da ih čekam i duže od pola sata, a kad dođu, moram da se u njih složim ko sardina s ostalim nesrećnicima koji takođe, kao i ja, isključivo od gradskog prevoza zavise, pošto nemaju para ni za kola ni za taksi. Umela sam tad da kažem da ću kartu plaćati kada svi autobusi budu imali klimu i budu išli na vreme, na svakih 10 minuta.

Beše to sredinom osamdesetih.

Danas, dvadeset i pet godina kasnije, situacija nije ništa bolja. Još uvek autobusi ne idu na vreme, a o klimi da ne pričamo...

Jedino što je drugačije, jeste ova današnja omladina.

Svakako će mnogi reći - Nije važna frizura, nego šta im se nalazi ispod fruzure! Ipak, koliko god da je ovakva jedna opaska na mestu, imam utisak da uopšte nije neinteresantno pitanje iz naslova.

Ovde su, od poznatih i uticajnijih, samo neke. Ima ih još puno. Sve one, zajedno, ulaze u konkurenciju za najuspešniju prolećnu frizuru. 

          Ko pokuša da nadje neku pobudu u ovom pripovedanju biće sudski progonjen; ko pokuša da nadje neku pouku u njemu biće proteran; ko pokuša da nadje neku skrivenu nameru u njemu biće streljan. (Mark Tven: Doživljaji Haklberija Fina)

Bloggers  are - guess what? - Bloggers! Of course  they do things about issues that matter to them

Know a man by his blogs

Monika i ja smo u Tangeru, lepom gradu na marokanskoj strani Mediterana. Sedimo u kafeu s pogledom